I Konstantinopolj postade Istanbul

Nekada moćna Vizantija, u XV vek je ušla kao bleda senka svog nekadašnjeg sjaja i moći. Izuzev Konstantinopolja, vizantijski carevi druge posede gotovo da nisu ni imali. Slabi carevi na prestolu u teškim vremenima i unutrašnji sukobi koji su rezultovali građanskim ratovima, neminovno su doveli do stanja u kom carstvo nije bilo u stanju da se suprotstavi spoljnim neprijateljima. Kroz vekove, lagano opadanje uticaja i moći Vizantije dovelo je najdugovečnije carstvo u Evropi na sam rub uništenja.

U XIV veku Vizantija je izgubila poslednje značajne posede. Na zapadu, car Dušan je osvojio celu Grčku, izuzev grada Soluna i Peloponeza. Na istoku, poslednji grad u Maloj Aziji, Nikeja, pao je u turske ruke. Do kraja XIV veka, padom Srbije i Bugarske, Otomanska imperija se učvrstila na Balkanu. Vizantija se našla u smrtonosnom zagrljaju, bez mnogo nade da se iz njega izvuče.
Kroz vekove je legendarno bogatstvo i sjaj Vizantije, a naročito Konstantinopolja, bilo predmet mnogih pohlepnih pogleda. Pored ovog, Otomanska imperija je imala još dva razloga više da osvoji grad. Padom Konstantinopolja, uklonili bi dugogodišnji “trn u oku”, čime bi znatno olakšali sopstvenu komunikaciju između evropskog i azijskog dela imperije. Takođe, kontrola jedinog pomorskog puta iz Crnog mora bila je od izuzetne važnosti, kako u ekonomskom, tako i u vojnom smislu.

Okruženi i sa istoka i sa zapada moćnom Otomanskom imperijom, građani Konstantinopolja su upirali pogled u nebo, moleći se za čudo. I, čudo se dogodilo 1402, kada je mongolski vojskovođa Tamerlan porazio turskog sultana Bajazita I u bici kod Angore, omogućivši Vizantiji da preživi (1). Međutim, čudo se nije ponovilo pola veka kasnije.

Branjen sa zapada dvostrukim zidom, a sa severa, juga i istoka okružen morem, Konstantinopolj je bio neosvojiv. Mnoge moćne vojske svoj kraj našle su pod zidinama grada. Ali, čak ni hiljadugodišnje zidine nisu bile u stanju da izdrže izazov simbola novog načina ratovanja, baruta i topa.

Turski sultan Mehmet II znao je da opsada i osvajanje grada kao što je Konstantinopolj zahtevaju duge i opsežne pripreme. Prvi korak u tom pravcu načinio je podizanjem tvrđave Rumeli Hisar. Započeta u aprilu 1452, završena je u rekordnom roku, za samo 5 meseci. Tvrđava se nalazila na evropskoj strani Bosfora, tamo gde je moreuz najuži (oko 702m). Moćni topovi Rumeli Hisara (2), podržani turskom flotom, efektivno su zatvarali ulaz u Crno more svim brodovima koji nisu želeli da plate danak.

Vizantijski car Konstantin XI, sposoban i snažan vladar, imao je nesreću da sedi na prestolu u beznadežnim vremenima za carstvo. Ipak, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da pripremi grad za odbranu. Velike količine hrane dopremljene su u grad, plaćeni vojnici unajmljeni, a zidine i kapije grada popravljene i ojačane. Očajničke molbe za pomoć upućene Zapadu bile su uzvraćene uglavnom lepim rečima i obećanjima, ili pak značajnim zahtevima (3). Ali, konkretne pomoći nije bilo.

Izuzetak su bile Venecija i Đenova. Zatvaranje Crnog mora naročito je pogodilo te dve glavne trgovačke sile tog doba. Ti gradovi-države kontrolisali su gotovo svu trgovinu u Sredozemlju i Crnom moru, pa i šire, zahvaljujući svojim moćnim pomorskim flotama. Tako su vekovni neprijatelji Vizantije, Venecija i Đenova (4), bile prve (i jedine) sile koje su došle u pomoć opsednutom Konstantinopolju.

U januaru 1453. u Konstantinopolj su uplovile dve galije sa 700 odlično opremljenih i obučenih vojnika iz Đenove, predvođenih Đovanijem Đustinijanijem Longom. Kapetan Longo, iskusan profesionalni vojnik, imao je izuzetnu reputaciju kao ekspert za odbranu grada pod opsadom. Imajući to u vidu, car Konstantin ga je postavio za maršala, komandanta svih kopnenih snaga u Konstantinopolju.
Venecija je u pomoć poslala flotu od 15 ratnih galija i dva transportna broda sa 800 vojnika, zalihama i opremom. Međutim, zbog odlaganja isplovljavanja te flote samo je jedna ratna galija stigla u grad na vreme da pomogne u njegovoj odbrani. U gradu, mletački (5) baillie (konzul) u Konstantinopolju Đirolomo Minoto održao je sastanak sa svojim sunarodnicima. Na tom sastanku je odlučeno da svi ljudi i brodovi koji su se zatekli u gradu pomognu u odbrani. Sve u svemu, Venecija je učestvovala u odbrani sa desetak brodova i oko 500 ljudi, od kojih su manje od polovine bili profesionalni vojnici.

Opsada Konstantinopolja počela je 6. aprila 1453. 200.000 Turaka opsedalo je grad koji je branilo 40.000 hrišćana (6). Tursko bombardovanje bilo je koncentrisano na kapiju Sv. Romana i Adrianopoljsku kapiju. Najveći turski topovi, upereni na kapiju Sv. Romana, ispaljivali su đulad težine čak 450 kg (7). Turska flota je koncentrisana u Bosforu, spremna da odbije svaki pokušaj dostavljanja pomoći gradu sa mora.

Branioci su još 2. aprila zatvorili ulaz u zaliv Zlatni Rog masivnim lancem između grada i Galate. Malobrojna u poređenju sa turskom, hrišćanska flota je ukotvljena iza lanca, spremna da isplovi i upusti se u bitku. Time je severna strana grada osigurana od pomorskog desanta, što je omogućilo braniocima da se koncentrišu na odbranu zapadnih i južnih zidina. Car Konstantin je znao da vreme radi za branioce. Svakim danom koji Konstantinopolj izdrži, povećavale su se šanse da pomoć stigne kopnom iz Mađarske ili morem sa Zapada.
Veći deo aprila protekao je u međusobnom iznurivanju suprotstavljenih strana. Na kopnu, branioci su krajnjim naporom uspevali da u toku noći poprave sekcije zida koje je prethodnog dana otomansko bombardovanje oštetilo ili srušilo, kao i da odbiju sve turske pokušaje da jurišem zauzmu zidine i probiju se u grad. Na moru, hrišćanska flota je čvrsto držala Zlatni Rog i čak uspela da postigne uspeh 20. aprila, kada su četiri velika transportna broda uspela da se probiju iz Sredozemlja, donoseći hranu, oružje i ratnike.

Pošto nije uspeo da učini nikakav korak napred u prethodne dve nedelje, sultan Mehmed je uvideo da mora da pripreti gradu i sa severa. Ali, moćni lanac je onemogućavao ulazak turske mornarice u Zlatni Rog. U cilju zaobilaženja lanca, odlučio je da se brodovi prenesu kopnom. 22. aprila je završena konstrukcija drvene rampe duž Galate, preko koje su Turci prebacili više od 70 brodova iz Bosfora u Zlatni Rog.

Okruženje grada je sada bilo kompletno. Najveći deo hrišćanske flote je povučen u luku. Posle neuspešnog pokušaja da iznenadi tursku flotu i vatrom uništi najveće brodove 28. aprila, hrišćanska flota više nije igrala značajnu ulogu u odbrani grada.

Ionako očajna pozicija branilaca, postala je još teža početkom maja, kada je kapija Sv. Romana počela da popušta pred nemilosrdnim bombardovanjem. Samo zahvaljujući hrabrosti, srčanosti i veštini cara Konstantina i kapetana Longa, što je nadahnulo branioce, odbijen je turski juriš u noći 7. maja. Polako ali sigurno, napori koje su sve malobrojniji branioci morali da podnesu, prelazili su granicu izdržljivosti.
12. maja sultan Mehmed je poslao izaslanike, zahtevajući predaju grada. Car Konstantin odgovori: “Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom.” Jedino što je održavalo branioce, bile su glasine o poslednjim pripremama mađarske vojske da krene u pomoć i skorom dolasku mletačke flote. Mađari krenuli nisu, a mletačka flota previše zakasni...

Konačni napad počeo je u zoru 29. maja. Nekoliko sati su hrabri branioci odbijali talas za talasom otomanske pešadije, nanoseći im velike gubitke. Poslednji talas je činilo 3.000 elitnih janičara koji su napali teško oštećenu kapiju Sv. Romana. Disciplinovani i vešti borci, 50 janičara je uspelo da se popne na zidine i istakne zastavu. Brzom reakcijom Longovih Đenovljana, tih 50 janičara je odsečeno od ostatka i hrišćansko oružje je gotovo izvojevalo pobedu tog dana. A tada se ratna sreća nasmešila Turcima.

Zalutali metak pogodi kapetana Longa, smrtno ga ranivši. Nekoliko najbližih vojnika odnese Longa ka pozadini, ali ostali pomisliše da njihov komandant beži. Videvši zbrku na zidinama, sultan Mehmed posla malu grupu janičara da se probiju kroz branioce, što su i uspeli. Ostavši bez komandanta i videvši janičare iza sebe, branioce zahvati panika koja se širila kao požar. Predvodeći očajnički kontrajuriš, pogibe i car Konstantin (8). Vizantija je prestala da postoji.

Koliki je bio ugled i značaj Vizantije, vidi se i iz činjenice da se sultan Mehmed u Konstantinopolju proglasio za novog Cezara, naslednika rimskih careva. Sa druge strane, nećaka cara Konstantina, Zoja Paleologova (9), 1472. udala se za ruskog princa Ivana III, donevši u Kremlj vizantijsku kulturu, običaje i ceremonijal. Zahvaljujući njoj, Moskva je postala poznata kao “Treći Rim” (10).
Značaj pada Konstantinopolja nije u silasku sa istorijske scene jednog starog carstva, Vizantije, već u stupanju na scenu nove sile u svoj svojoj snazi: Otomanske imperije. Takođe, presečen je izuzetno važan kopneni trgovinski pravac između Evrope i Azije. Kao posledica, Evropljani su sve više počeli da razmišljaju o pronalaženju pomorskog puta do Azije, što je dovelo do otkrića Novog Sveta. Točak istorije se ponovo pokrenuo.

(1) https://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=190326
(2) Najveći topovi su, navodno, ispaljivali kamenu đulad težine 270 kg. Ovo je veoma moguće, jer đulad iz Rumeli Hisara koja su sačuvana do današnjih dana teže 200 kg.
(3) U decembru 1452. rimokatolički kardinal Isidor došao je u Konstantinopolj sa 200 ratnika, “prethodnicom armije koja će spasti Konstantinopolj”. Jedini uslov za pomoć bilo je prihvatanje tzv. “Dekreta o Uniji” (pravoslavne i katoličke crkve), koji nije bio ništa drugo do nametanje katolicizma kolevci pravoslavlja, Vizantiji. Konstantin i vizantijski crkveni velikodostojnici su, svesni bezizlaznog položaja, prihvatili Dekret, ali su ga građani odbacili u velikim demonstracijama na ulicama grada.
(4) I Venecija i Đenova su otimale ostrvo po ostrvo u Sredozemlju od Vizantije, u cilju stvaranja što razgranatije trgovačke mreže. Pomorski sukobi su bili brojni, sve dok polovinom XIV veka Đenovljani nisu uništili poslednju značajnu vizantijsku flotu.
(5) Venecijanski
(6) Smatra se da je od 200.000 Turaka bilo 60-80.000 vojnika, dok su ostalo bili radnici i drugi civili neophodni za opsadu i logistiku. U hrišćanskoj vojsci, od 40.000 branilaca, bilo je svega 6-7.000 profesionalnih vojnika. Ostatak su činili naoružani građani, slabo opremljeni i ne baš vični oružju.
(7) Konstruktor ovih (za to doba izuzetnih) topova bio je Mađar imenom Urban. Prvobitno u službi Vizantije, napustio je cara Konstantina i prišao sultanu Mehmedu. Takođe, Urban je konstruisao topove prethodno pomenute turske tvrđave na Bosforu, Rumeli Hisara
(8) Po turskim izvorima, car Konstantin je preživeo dan pada Konstantinopolja. Ubila ga je grupa azapa (lakih turskih pešaka) dok je pokušavao da se domogne luke i pobegne.,
(9) Poznata i kao Sofija Paleologova
(10) Navodno, otuda i rusko carsko prezime Romanov.

--

Korisni linkovi:
http://www.greece.org/Romiosini/fall.html
http://en.wikipedia.org/wiki/Fall_of_Constantinople
http://militaryhistory.about.com/cs/medievalmilitary/a/fallconstantino.htm
http://www.psicop-zone.com/dennis/1453.html
http://www.deremilitari.org/resources/sources/constantinople3.htm

Literatura:

Osprey – Campaign 078 – Constantinople 1453
Steven Runciman – The Fall of Constantinople:1453
John Norwich – Byzantium: The Decline and Fall
Nicolo Barbaro – Diary of the Siege of Constantinople 1453

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.