- Ljubimac -

Zašto smo osetljiviji na patnju pasa nego na muku ljudi? FOTO

Jedno istraživanje pokazalo je da su ispitanici ispoljili više empatije prema povređenom štenetu nego prema povređenom mladiću od 30 godina. Pozabavili smo se pitanjem da li je ovakvom stanju stvari doprinelo otuđenje čoveka od čoveka, činjenica da je pas mnogima jedini prijatelj i član porodice, ili su nas mediji učinili manje osetljivim na patnju ljudi. Ili možda sve podjednako.

Izvor: petmagazine.rs
Podeli
Foto: Getty
Foto: Getty

Prema dostupnim podacima, pas uz čoveka živi duže od 32.000 godina. Kroz vekove mu je pomagao u čuvanju stoke, imanja i zaštiti od divljih zveri, a u poslednjih stotinu godina postao mu je i najbolji prijatelj i verni saputnik kroz putovanje zvano život.

U svakom broju našeg magazina pišemo o tome koliko su psi evoluirali i prilagodili se čoveku, te tako mogu bez po muke da čitaju naše emocije, izraze lica, govor tela, da nanjuše od čega bolujemo… Najbolje znaju kako da nas uteše, oraspolože, da nam ugode. I nema tog vlasnika koji neće posvedočiti da nema veće radosti od one kada vas pas dočeka na vratima veselo mašući repom. Ali nisu se samo psi menjali i nama prilagođavali. Menjao se i čovek, a najviše njegov odnos prema psu.

Istraživanje

U studiji sprovedenoj prošle godine, grupa engleskih naučnika utvrdila je da ljudi pokazuju više empatije prema psima nego prema drugim ljudima. I dok su se mnogi zbog nalaza ove studije zabrinuli, druge (u najvećem broju slučajeva ljubitelje i vlasnike pasa) to uopšte ne čudi. I naši čitaoci često ističu da je čovek čoveku vuk, a pas je čoveku uvek – prijatelj.

Naučnici su odlučili da istraživanje o empatiji formulišu tako što će ispitati da li su učesnici studije, 240 studenata londonskih univerziteta, osetljiviji na patnju životinja ili na patnju ljudi. Studentima su ponudili četiri fiktivna novinska izveštaja o brutalnom prebijanju koji su bili identični po svemu, osim po tome ko je bio žrtva. U prvom, žrtva prebijanja, koja je zadobila teške prelome i kontuzije, bio je tridesetogodišnji mladić, u drugom beba od godinu dana, u trećem šestogodišnji pas, i u četvrtom štene. U izveštajima je stajalo da su žrtve brutalno pretučene bejzbol palicom i da su pronađene bez svesti.

Kako su londonski istraživači objasnili, uzrast žrtve igrao je presudnu ulogu u stepenu empatije kod ispitanika, ali ih je iznenadilo i to što je najveći broj učesnika studije više žalio štene nego mladića od 30 godina. I ne samo to. Pokazali su više saosećanja i prema odraslom psu nego prema čoveku. S druge strane, razumljivo, najemotivnije su doživeli izveštaj o nasilju nad bebom.

Foto: Getty
Foto: Getty

Empatija

Rezultati ove studije iznenadili su pojednako britansku kao i svetsku javnost, jer je (s pravom) odsustvo saosećanja prema drugom čoveku zabrinulo mnoge i navelo ih na pitanje kuda to ide čovečanstvo i čemu možemo da se nadamo ako postanemo imuni na patnju drugih.

"Naša studija zaprepastila je mnoge, ali znate, empatija ima tu tendenciju da razbija uobičajene šablone. Naročito zbog naše povezanosti sa psima. Psi su ravnopravni članovi naše porodice, mnogima su i jedina porodica, te ne čudi što ih doživljavamo kao ljude, a kako se sada pokazalo - neretko i boljima od ljudi. U razgovoru sa ispitanicima zaključili smo da bespomoćnost životinje i njena nemogućnost da se odbrani igraju veliku ulogu u ljudskom doživljaju patnje pasa, i drugih životinja generalno", naveli su naučnici u obrazloženju svog istraživanja.

Emocije ili otuđenje

I nas je ovo pitanje veoma zaintrigiralo pa smo pomoć, odnosno mišljenje o ovoj temi, potražili od dr Ratka Božovića, sociologa i velikog ljubitelja pasa. Pitali smo ga najpre da li je, prema njegovom mišljenju, glavni razlog za to što ispoljavamo više empatije prema psima (i životinjama uopšte) nego prema ljudima to što životinje percipiramo kao bespomoćnije, ili je i ovde na delu otuđenje čoveka od čoveka i sve veći gubitak interesovanja za drugog.

"Verovatno je reč i o jednom i o drugom. To što se šapa našla u čovekovoj ruci danas više nego ikada ranije je, čini se, kompenzacija za prethodne jade, za neostvarenu ljudsku uzajamnost. Odnos između ljudi i njihovih ljubimaca temelji se na dubokim emocijama. I kad se kontakt ostvari i u najranijem detinjstvu, on ostaje tokom celog čovekovog života. Roditelji koji imaju dobru strategiju u osmišljavanju bogatstva komunikacije svoje dece ne zaboravljaju na prisustvo ljubimaca. Kontakt sa toplim krznom ljubimca ne može zameniti ni virtuozno napravljena igračka. Decu bi valjalo podučiti da kućni ljubimci nisu igračke već njihovi drugari, bića koja su tu da se prihvate s ljubavlju i da se vole. Nažalost, dešava se i to da deca maltretiraju kućne ljubimce. Tu se često model porodičnog nasilja prenosi na komunikaciju dece sa psima. Ono što su roditelji činili deci, to oni čine kucama. U igri se stvaraju pretpostavke za stimulisanje razvojnih mogućnosti. Tu nastaje energija preobražaja. Deca s ljubimcima doživljavaju blagotvorne uticaje. To je dokazano. A kod starih, koji su marginalizovani, prisustvo psa može postati deo strategije u umetnosti življenja i kulturi starenja. A to koliko je druženje s kućnim ljubimcima dobrodošlo da omogući opuštanje, koliko može da umanji bezvoljnost, nervozu, napetost i stres poznato je svima koji su izabrali psa kao svakodnevnog saputnika", kaže naš sagovornik.

Foto: Getty
Foto: Getty

Spasonosni prijatelji

Dr Božović ističe i da ljudi kojima je život prožet usamljenošću, monotonijom i dosadom nalaze spasonosno rešenje u druženju sa svojim kućnim ljubimcem.

"U neposrednom i intenzivnom kontaktu s njima nalaze bliskost, spontanost i privrženost. Svakako, ni tada nije poželjno ekstremno ponašanje u smislu patološke i opsesivne vezanosti i bolesne zavisnosti i čoveka i psa. To su one situacije kad se njihovo čak i kratkotrajno razdvajanje pretvara u dramu žestokog intenziteta. To su krajnosti u emocionalizaciji tog odnosa. A ono šta se dešava sa ljubimcem kad se rastaje sa svojim prijateljem čovekom podseća na rastanak roditelja sa svojom decom koja prvi put odlaze iz roditeljske kuće. A to s kakvom neiskazanom radošću kućni ljubimac dočekuje svoje ukućane i posle kraćeg rastanka, teško je i porediti s bilo kojom čovekovom strašću. U svakom slučaju, to deluje kao kritika zahlađenih ljudskih odnosa", objašnjava.

Mediji i nasilje

Ne možemo da se ne zapitamo koliko mediji, koji su bili važan segment pomenutog britanskog istraživanja, neprekidnim izveštavanjem o crnoj hronici doprinose gubitku empatije prema žrtvama. Da li smo već oguglali na ovakve izveštaje i da li smo počeli da ih posmatramo samo kao još jednu vest u nizu?

"U velikoj meri neodređena i hibridna forma novinarstva sa izrazitom emocionalizacijom crne hronike i ekstremnog svakodnevlja, zaglibljenog u svakojake patologije, više je od podsticaja za lovljenje ljudskih duša, naročito onih koje opstaju u vrednosnoj konfuziji. Kad se takvom smeru novinarske ekscentričnosti pridoda senzacionalizam, koji je sagrađen od bizarnog, pervertiranog nasilja, neočekivanih tragičnih ishodišta, ljudskih nesreća i nezaobilaznih afera koje su njihove omiljene teme, uveliko se doliva ulje na vatru i strasti svojih čitalačkih vernika. U strategiji ovog tipa tabloida sadržaji su smišljeni da deluju što neobaveznije i zabavnije. U takvoj prezentaciji ekstremnih, patoloških i tragičnih zbivanja, iz dana u dan, razglabaju se patološka nasilja i to tako da se do detalja sprovodi maltene evidencija o novim „dokazima”, sve radi toga da bi se čitalaštvo držalo u napetosti i euforiji. U neprestanom detaljisanju o već obznanjenoj nesreći ide se tako daleko da proizvoljnost zla i zločina zamenjuje i meru i ukus i verodostojnost. Ne vodi se računa, na primer, o porodici koja je na taj način u stalnoj emocionalnoj povređenosti, žrtvovana zbog prljavih motiva tabloida. Suštinski, to nadmašuje sve što je normalno informisanje i adekvatna komunikacija. Tu su i fotografije koje često drastično podupiru ovakvu vrstu žurnalističkog narativa. Efekat je nepogrešiv: najprizemniji i najvulgarniji sadržaji privlače najviše onih koji su postali gotovo zavisnici od ove vrste trivijalnog žurnalizma", ističe dr Ratko Božović, prenosi Petmagazine.rs.

Lutalice, mešanci

Dr Božović ističe i da je situacija pak potpuno drugačija kada je reč o nezbrinutim psima i mešancima.

"Najčudnije deluju iskustva s napuštenim psima, lutalicama, s mešancima bez pedigrea, nevoljenim i ničijim, prepuštenim surovim okolnostima ulice, progonjenim od surovih i bezdušnih ljudi. Za njih je rezervisana odrednica – džukela. A kad postoji rezonovanje da je čovek sa psom stoga što je psu neophodan, nesporazum je već na pomolu. Reč je o jednosmernoj vezi. U njoj ne postoji ideja o međuzavisnosti. Da li pas dolazi u čovekovu svakodnevicu kao kompenzacija za njegove nevolje, neostvarenost, teskobu i rezignaciju? Ako je zamena za bilo koju životnu formu, onda je to u najmanju ruku za upitnost sa stanovišta skale vrednosti. A pas nije ni rob ni robot. Ponavljam, ne, pas nije ni rob ni robot", podvlači.

Pod svetlima reflektora

Gotovo da ne prođe dan a da na internet-portalima, u novinama i na televiziji nema vesti o poznatima i njihovim ljubimcima, o najnovijim naučnim saznanjima o psima. Možemo li reći da su psi pod svetlima reflektora i da zauzimaju više prostora od nekih ljudi ili društvenih grupa.

"Velika ljubav prema kućnim ljubimcima i njihova snažna povezanost s ljudima postaje svetska priča, iskustvo koje dobija široku medijsku prezentaciju. To iskustvo ima i svoje lice i naličje. Najpoznatija TV voditeljka Opra Vinfri nije slučajno proglašena najboljom i najodgovornijom vlasnicom među slavnim ličnostima. U jednom periodu njenog života društvo joj je pravilo pet pasa. Fondu koji se brine o ljubimcima zaveštala je trideset miliona dolara. S druge strane, mnogobrojni napisi svedoče i o svetskim zvezdama koje se nisu baš proslavile brigom o svojim ljubimcima. Tako su Britni Spirs i Paris Hilton proglašene za najgore „kučkarke”. One ne samo da su ih gubile, napuštale već su ih doživljavale kao modne detalje. Paris je poklonila svojoj majci čivavu zato što se toliko ugojila da nije mogla da stane u njenu torbu, a Britni Spirs je izbacila iz kuće svoje tri čivave. Mnogo bizarnosti i ludosti prati druženje svetskog džet-seta sa kućnim ljubimcima. Maraja Keri je iznajmila avion da bi svog terijera Džekija odvela na razgledanje Amerike iz vazduha. Džesika Simpson svog ljubimca nosi u torbi marke „Luj Viton”. Džesika Alba je za svog mopsa Sida nabavila ogrlicu sa kristalima. Uveliko su prisutne modne marke za ljubimce, specijalni frizeri, manikiri, pedikiri. Imaju i svoje masere. Imaju udobnosti koje ni ljudi nemaju", kaže naš sagovornik.

Foto: Getty
Foto: Getty

Otuđenost modernog čoveka

Pas uz čoveka živi nekoliko hiljada godina i nebrojeno mnogo puta je potvrdio i opravdao ulogu njegovog najboljeg prijatelja i vernog saputnika. Ali da li su psi poslednjih decenija, sa napretkom tehnologije i sve dužim radnim vremenom, zaista i postali naši najbolji prijatelji i zamenili mnoge druge zbog nedostatka vremena za kvalitetno druženje i zbog sve većeg gubitka bliskosti među ljudima?

"Ne sporeći vrednosti tehnološkog uspona, dinamizam tehnologije može umrtviti čovekove individualne potencijale. Savremenik se pasivizirao i uspavao tamo gde ga je zamenila mašina. Time su dovedene u pitanje ne samo njegova aktivna delotvornost već i njegova sloboda i spontanost. Tako je tehnologija postala ne samo veliko civilizacijsko ostvarenje već i kamen spoticanja u ljudskoj komunikaciji", rekao je.

Dodaje da je nestala važna dimenzija komunikacije kao neposredne ljudske međuzavisnosti, nestala je blizina drugog čoveka, blizina u kojoj ne bili prisutni postvareni posrednici.

"To je i razlog što su savremenici povezani uz pomoć novih tehnologija, što su zajedno kao nikad pre, ali i što ostaju usamljeni i što se dosađuju kao nikad ranije. Zato je jedno od najozbiljnijih i najteže rešivih pitanja savremene civilizacije: kako izaći iz carstva dosade? Još se u Didroovoj Enciklopediji sugerišu kao lekovi protiv dosade - rad i razonoda, koji bi se naizmenično smenjivali i upražnjavali. Sve se to, međutim, komplikuje zbog toga što su rad i razonoda u velikoj meri dosadni, čak i nepodnošljivo dosadni. Razonoda ne bi smela da bude ni monotona ni dosadna kao rad, a ona to jeste. Zato se i pridružuje čovekovoj dosadi kao bolesti volje i usahnuću mašte. A tamo gde je prisutan pas, tu dosade nema. Pas zna da se igra slobodno, spontano i bezinteresno. Ume da proizvede neočekivanost, koju prati osećanje radosti, uzbuđenja i napetosti. Tada umnogome liči na homo ludensa, kome su granice slobode ujedno i granice igre. U odnosu na igru ljudi, pas ne igra u senci egzistencijalne konačnosti. Njegova se igra ostvaruje u potpunom jedinstvu zbilje i ne-zbilje. On deluje kao najbolji protagonista zavodnice – igre. Pse nije neophodno učiti da se igraju jer su za to predodređeni svojom prirodom", objasnio je dr Ratko Božović.

strana 1 od 41 idi na stranu