Kako naći srodnu dušu?

Kako naci srodnu dusu? Koncept srodnih dusa je rasiren i u prostoru i u vremenu, naci cemo ga po svim delovima sveta kao i u vrlo starim spisima. Doduse cesce cemo ga naci u fantaziji nego u stvarnosti. On je jedan od onih univerzalnih, mozemo reci arhetipskih, snova koji se ponavljaju u bezbrojnom mnostvu ljudskih zivotnih iskustava. Jedan od odgovora na ovakve snove je njihova potpuna negacija. Srodne duse, kao uostalom i snovi, nisu realni, to su snovi. Na takvo stanoviste se nastavlja dalje uverenje da bavljenje snovima i fantazijama, preteran boravak u njima, dovodi do ludila. Ono se dalje dokumentuje mnostvom primera ljudi koji su tragajuci za srodnom dusom i slicnim fantazijama upropastili svoje zivote. Ako se priklonimo tom stanovistu, tesko da cemo zeleti da trazimo i nadjemo ono sto mislimo da ne postoji, posebno ako je cena ludilo i upropastavanje zivota. S druge strane su oni ljudi koji ma kakve im se cinjenice i dokazi o realnosti prezentuju, ne odustaju od tih imaginarnih ciljeva, ne odustaju od snova, fantazija. Neki od njih i ponekad tokom zivota mogu zaista da posluze kao dokaz da je verovanje u fantazije opasno i da vodi u ludilo. Ipak, nasoj deci i dalje pricamo i pustamo da gledaju bajke. Kao odrasli gledamo filmove sa savrseno nemogucim scenarijima i lozimo se na njih. Stvaramo porodice, zenimo, udajemo i pravimo decu, nadajuci se da ce se nasi snovi o porodici, o nasoj deci ostvariti. Negirali ih ili ih velicali – snovi su nasa psiholoska stvarnost. Cak i kad nisu realni, stvarni su. San o srodnim dusama je san o savrsenoj ljubavi. Java je... sasvim nesavrsena. Ljubav se ostvari kao koristoljublje, kao iskoriscavanje, kao bol, kao prevara i izdaja, kao zlostavljanje, kao nasilje, kao sebicnost, kao ekonomska zajednica, kao prinudna zajednica, kao unakrsna masturbacija, kao strah od samoce, kao nesposonost da kazemo ne, kao netvork poluzadovoljenih potreba. Sta se to dogodi u pretakanju snova u javu kad, zeleci hladne vode da se okrepimo, otvorivsi flasu i nasusi u casu umesto osvezenja dobijemo ustajali, budjavi, skoro pa otrovni napitak koji izbljunemo cim ga prinesemo usnama jer nam pripadne muka? Sta je ono sto mi ucinimo krecuci se od snova ka javi da omogucimo ovakav ishod? Kakve greske pravimo? Pre svega koliko god da zvucalo banalno, osnovna greska je nerazlikovanje sna od jave. San negiramo kao nerealan ili afirmisemo kao nama vazniju psiholosku stvarnost, ali lako zaboravljamo da pored odredjivanja ove valence sna, razvijemo misao dalje i dovedemo ga u vezu i odnos s javom. Jednostavno izaberemo precicu. Ne znajuci kako je san upleten u cvor s javom, presecemo ga birajuci jedno od ta dva i pravila koja vaze samo u njemu. Prakticno ovo znaci da cesto ne razlikujemo potragu za srodnom dusom od potrage za svojom dusom. Nema mnostva saveta, koraka, pravila – za nalazenje srodne duse postoji samo jedan vazan korak i milion manevara koje pravimo ne zeleci da napravimo bas taj korak. Ne zelimo da ga napravimo jer smo uvereni da to mora da bude korak ka spolja, a nikako ka unutra. Verujemo da je srodna dusa negde van nas, da to nuzno i nedvosmisleno znaci da je i korak koji treba da napravimo ka van. Bezbroj manevara koje napravimo iskoracujuci ka spolja, ka drugima, cesto za ishod ima da pregazimo svoju dusu kad potrcimo za onim ko nam se ucini nasom srodnom dusom. Za srodnom dusom ne moramo da trcimo. Onoliko koliko smo blizu svojoj dusi toliko smo blizu i srodnoj. Onoliko koliko smo daleko od svoje duse toliko smo daleko i od srodne duse. Cesce nego sto to zelimo da mislimo, srodna dusa je vec tu pred nosem, odmah pored, par laganih koraka napred. Cesce nego sto to priznajemo, trceci od svoje duse pregazimo srodnu dusu s jednakim naletom kao sto smo pregazili svoju misleci da je ono tamo bolje, lepse, ovog puta pravo. Da li moze izdaja svoje duse da bude cena za suzivot sa srodnom dusom? Ako je koncept srodnih dusa kao bozanski predodredjenih parova tacan i istinit, onda je nerazdvojnost ovih dusa nuzna, a trazenje svog para na zemlji se ne svodi na trazenje te druge osobe cija je dusa uparena s nasom, vec na oslobadjanje svoje duse. Postepeno upoznavanje i razvijanje postovanja prema njoj. Ako je spojena s drugom u nekom nadljudskom realmu, cim ispliva ispod svega cime smo je zatrpali ona ce tacno znati kuda treba da ide i gde je njen par. Preispitivanje nacina potrage za srodnom dusom ne mora nuzno da znaci odbacivanje ideje srodnih dusa. Ono moze da znaci pazljivo gledanje u sebe, svoje postupke, nacine, osecanja – kako ne bismo u trazenju srodne duse preskocili svoju trceci za nekim... ko zna kim, sve da bismo, kad stignemo, razocarano uvideli da smo tacno tamo odakle smo i krenuli, pred istom lekcijom koja nam se ponavlja dok bezglavo jurimo iz odnosa u odnos. Znaci i pazljivo negovanje svojih osecanja i misli, osluskivanje zvukova, znakova i znacenja koji izviru iz nase duse i pokusavaju da teku kroz nas, ostvare se kroz nas – stvore kroz nas – kako ne bismo poverovali u sve price koje mozemo da ispricamo sebi samima zaboravljajuci da su i one, kakve god da su, o cemu god da su, price o ljubavi koja moze da ima bezbroj sinonima. O ljubavi sanjaju cak i oni koji ne veruju da ona postoji. Jednostavno je nazovu drugim imenom i nastave da sanjaju. Nazovu je slavom, uspehom, trgovinom, ekonomskom zajednicom, seksom, fantazijom, prijateljstvom, doktoratom, letovanjem, updejtom, povisicom... Ljubav ima bezbroj sinonima. Onaj koji upotrebimo utice na nacin na koji se to sanjanje pretace u javu i nas nacin zivota. Ratko Topalovic O ljubavi sanjaju cak i oni koji ne veruju da ona postoji. Jednostavno je nazovu drugim imenom i nastave da sanjaju.

Koncept srodnih duša je raširen i u prostoru i u vremenu, naći ćemo ga po svim delovima sveta kao i u vrlo starim spisima. Doduše češće ćemo ga naći u fantaziji nego u stvarnosti.

On je jedan od onih univerzalnih, možemo reći arhetipskih, snova koji se ponavljaju u bezbrojnom mnoštvu ljudskih životnih iskustava. Jedan od odgovora na ovakve snove je njihova potpuna negacija. Srodne duše, kao uostalom i snovi, nisu realni, to su snovi. Na takvo stanovište se nastavlja dalje uverenje da bavljenje snovima i fantazijama, preteran boravak u njima, dovodi do ludila. Ono se dalje dokumentuje mnoštvom primera ljudi koji su tragajući za srodnom dušom i sličnim fantazijama upropastili svoje živote.

Ako se priklonimo tom stanovištu, teško da ćemo želeti da tražimo i nađemo ono što mislimo da ne postoji, posebno ako je cena ludilo i upropaštavanje života.

S druge strane su oni ljudi koji ma kakve im se činjenice i dokazi o realnosti prezentuju, ne odustaju od tih imaginarnih ciljeva, ne odustaju od snova, fantazija. Neki od njih i ponekad tokom života mogu zaista da posluže kao dokaz da je verovanje u fantazije opasno i da vodi u ludilo.

Ipak, našoj deci i dalje pričamo i puštamo da gledaju bajke. Kao odrasli gledamo filmove sa savršeno nemogućim scenarijima i ložimo se na njih. Stvaramo porodice, ženimo, udajemo i pravimo decu, nadajući se da će se naši snovi o porodici, o našoj deci ostvariti.

Negirali ih ili ih veličali – snovi su naša psihološka stvarnost.

Čak i kad nisu realni, stvarni su.

San o srodnim dušama je san o savršenoj ljubavi.

Java je... sasvim nesavršena. Ljubav se ostvari kao koristoljublje, kao iskorišćavanje, kao bol, kao prevara i izdaja, kao zlostavljanje, kao nasilje, kao sebičnost, kao ekonomska zajednica, kao prinudna zajednica, kao unakrsna masturbacija, kao strah od samoće, kao nesposonost da kažemo ne, kao netvork poluzadovoljenih potreba.

Šta se to dogodi u pretakanju snova u javu kad, želeći hladne vode da se okrepimo, otvorivši flašu i nasuši u čašu umesto osveženja dobijemo ustajali, buđavi, skoro pa otrovni napitak koji izbljunemo čim ga prinesemo usnama jer nam pripadne muka?

Šta je ono što mi učinimo krećući se od snova ka javi da omogućimo ovakav ishod? Kakve greške pravimo?

Pre svega koliko god da zvučalo banalno, osnovna greška je nerazlikovanje sna od jave. San negiramo kao nerealan ili afirmišemo kao nama važniju psihološku stvarnost, ali lako zaboravljamo da pored određivanja ove valence sna, razvijemo misao dalje i dovedemo ga u vezu i odnos s javom. Jednostavno izaberemo prečicu. Ne znajući kako je san upleten u čvor s javom, presečemo ga birajući jedno od ta dva i pravila koja važe samo u njemu.

Praktično ovo znači da često ne razlikujemo potragu za srodnom dušom od potrage za svojom dušom.

Nema mnoštva saveta, koraka, pravila – za nalaženje srodne duše postoji samo jedan važan korak i milion manevara koje pravimo ne želeći da napravimo baš taj korak. Ne želimo da ga napravimo jer smo uvereni da to mora da bude korak ka spolja, a nikako ka unutra. Verujemo da je srodna duša negde van nas, da to nužno i nedvosmisleno znači da je i korak koji treba da napravimo ka van.

Bezbroj manevara koje napravimo iskoračujući ka spolja, ka drugima, često za ishod ima da pregazimo svoju dušu kad potrčimo za onim ko nam se učini našom srodnom dušom.

Za srodnom dušom ne moramo da trčimo.

Onoliko koliko smo blizu svojoj duši toliko smo blizu i srodnoj.

Onoliko koliko smo daleko od svoje duše toliko smo daleko i od srodne duše.

Češće nego što to želimo da mislimo, srodna duša je već tu pred nosem, odmah pored, par laganih koraka napred. Češće nego što to priznajemo, trčeći od svoje duše pregazimo srodnu dušu s jednakim naletom kao što smo pregazili svoju misleći da je ono tamo bolje, lepše, ovog puta pravo.

Da li može izdaja svoje duše da bude cena za suživot sa srodnom dušom?

Ako je koncept srodnih duša kao božanski predodređenih parova tačan i istinit, onda je nerazdvojnost ovih duša nužna, a traženje svog para na zemlji se ne svodi na traženje te druge osobe čija je duša uparena s našom, već na oslobađanje svoje duše. Postepeno upoznavanje i razvijanje poštovanja prema njoj. Ako je spojena s drugom u nekom nadljudskom realmu, čim ispliva ispod svega čime smo je zatrpali ona će tačno znati kuda treba da ide i gde je njen par.

Preispitivanje načina potrage za srodnom dušom ne mora nužno da znači odbacivanje ideje srodnih duša.

Ono može da znači pažljivo gledanje u sebe, svoje postupke, načine, osećanja – kako ne bismo u traženju srodne duše preskočili svoju trčeći za nekim... ko zna kim, sve da bismo, kad stignemo, razočarano uvideli da smo tačno tamo odakle smo i krenuli, pred istom lekcijom koja nam se ponavlja dok bezglavo jurimo iz odnosa u odnos.

Znači i pažljivo negovanje svojih osećanja i misli, osluškivanje zvukova, znakova i značenja koji izviru iz naše duše i pokušavaju da teku kroz nas, ostvare se kroz nas – stvore kroz nas – kako ne bismo poverovali u sve priče koje možemo da ispričamo sebi samima zaboravljajući da su i one, kakve god da su, o čemu god da su, priče o ljubavi koja može da ima bezbroj sinonima.