Kada ljubav pomrači um

Kada ljubav pomraci um Da li ste culi za poemu ''Porfirijin ljubavnik'' (Porphyria's Lover) Roberta Brauninga (Browning)? Prica je vrlo jednostavna - opisuje muskarca koji na ljubav prelepe zene odgovara tako sto je ubija. Do dana danasnjeg, pojavile su se brojne psiholoske interpretacije ovog Broauningovog dela - jedna je da muskarac zeli da zaustavi vreme u jednom, savrsenom trenutku i stoga ubija zenu koju voli, provodeci s njenim telom celu noc, pazljivo vodeci racuna da sve na njoj i oko nje izgleda idealno. S druge strane, njegov cin rezultat je romanticnog egoizma i monstruozno sebicne zelje. I, zaista, sta to dovodi do fatalnog preokreta - iz romanticne ljubavi do tragicnog ishoda? Sta je opsesivna ljubav i sta su njeni motivi? Anksioznost, opsesivnost i ljubomora – elementi mracne strane ljubavi Adiktivnost, ljubomora, osecanje zavisnosti, neizvesnosti, ocaja, psihicki bol koji prerasta u fizicki - sve su to neki od elemenata opsesivne ljubavi, ljubavi koja se pretvara u sopstvenu suprotnost, koja sva ona tanana, nezna, ispunjavajuca osecanja pretvara u nesto nesavladivo, mracno, teskobno, onespokojavajuce. Osecanja u opsesivnoj ljubavi su pomesana, teska, a nad svima njima dominira anksioznost kao preovladjujuci i sveobuhvatni dozivljaj. To je ona senzacija ''voli me, ne voli me'' koja nas sve ponekad mori i drzi u nekoj slatkoj neizvesnosti, ali koja, kada predje granice, postaje nepodnosljiva za obe strane u odnosu. Variranje u emocijama, neizvesnost i nesigurnost polako izjedaju sve ono sto nas je do juce drzalo zajedno i pretvara odnos u zavisnicki, iznurujuci, izludjujuci. Nakon anksioznosti, tu je opsesivnost. Opet, nije to ona opsesivnost koju osecamo na pocetku veze, ona lepa zelja da svaki delic svog zivota, vremena, razmisljanja i svoga bica podelimo s voljenom osobom. Govorimo o opsesivnosti koja znaci - ako me ostavis, ja vise ne postojim, za mene je to kraj zivota, nestajanje smisla, nestajanje zelje da idem dalje. Kada govorimo o ljubavi najcesce govorimo o pozitivnim aspektima, o svemu sto ljubav donosi, a sto nam zivot cini lepsim, laksim, carobnijim. Ali, sta je sa ''mracnom stranom'' ljubavi, sta je sa nesigurnoscu, strahom od odbacivanja, ljubomorom, na kraju i agresivnoscu. Nazalost, i to su ceste posledice ljubavi ili bar onoga sto osecamo kao ljubav prema drugoj osobi. Ljubomora je stanje straha, sumnje, zelja za osvetom ili zavist, a sva ova osecanja izviru iz - zamisljene ili stvarne - pretnje nasem ljubavnom odnosu. Mogu ih provocirati nesigurnost u sopstvene kvalitete, rivalstvo sa nekim ko ugrozava nasu poziciju i koga dozivljavamo nadmocnijim. I sva ova osecanja postoje oduvek (Sekspirova tragedija "Otelo" je, recimo, prica o ljubomori) i sva ova osecanja mogu voditi ka fatalnim ishodima. Kada ljubomora nadvlada, nema granica psiholoskom ili emotivnom bolu koji moze biti nanet. Vrlo cesto, delovanja iz ljubomore i povredjivanje voljene osobe mogu biti i izraz sebicnosti, sopstvene zelje za nadmoci, za (privremenim) poboljsanjem negativne percepcije sebe samog ili odnosa. Opsesivna ljubav u teoriji Neki nastavljaci teorije Melani Klajn, Frojdove ucenice koja je svoj rad velikim delom posvetila primeni tehnika psihoanalize na decu, kazu da, koliko god nam bilo neprijatno ili strano da priznamo, eroticizam je baziran na infantilnoj potrebi za prihvatanjem, primanjem i zadovoljenjem. Kada se osoba oseti intenzivno prihvacenom i zadovoljenom, ona se tada oseca ''zaljubljeno''. Nazalost, intenzitet emocija i razmene s pocetka odnosa neminovno jenjavaju, sto kod nekih osoba moze dovesti do osecanja zanemarenosti, napustenosti i neopravdanog i iracionalnog osecanja ljubomore. Jer osecaju da je odnos ugrozen. Prema ovim objasnjenjima, kada nase ''primitivne'', na infantilnom nivou formirane potrebe nisu zadovoljene, dolazi do smenjivanja ljubavnih emocija sa osecanjima mrznje i agresije. To se slaze sa postulatima nekih teoreticara koji kazu da je nacin na koji ''volimo'' naucen, da nam je stil iskazivanja i nacina voljenja prenet kroz primarne veze u detinjstvu. Ako detetu nije pokazana i pruzena zdrava ljubav u periodu kada se formira njegova licnost, ta osoba u odraslom dobu moze traziti paznju i pokusavati da nadoknadi propusteno kroz stvaranje disfunkcionalnih veza. Aditkivnu prirodu ljubavi, na naucnoj osnovi, proucavala je dr Helen Fiser (Fisher), profesorka antropologije sa Univerziteta Rutgers i autorka knjige "Zasto volimo: Priroda i hemija romanticne ljubavi" (Why We Love: The Nature and Chemistry of Romantic Love). Grupi ispitanika prikazivala je slike njihovih ljubavnih partnera, istovremeno skenirajuci odredjene delove njihovog mozga. Otkrila je da se reakcije u mozgu na slike poklapaju sa reakcijom istih delova mozga na zavisnost od droge! ''Kada sam pocela da proucavam karakteristike ljubavne zanesenosti postojali su identicni elementi kao kod reakcije na kokain: pospanost, gubljenje osecaja za vreme, apsolutni fokus na ljubavni objekat na racun svega ostalog sto ispitanika okruzuje'', kazala je Fiserova u intervjuu za magazin "Psychology Today". "Ljubavni zanos moze preuzeti kontrolu nad racionalnim delovima naseg mozga'', zakljucuje ona. "Iako opsesivnost i zavisnost u ljubavi nisu zvanicno klasifikovani kao mentalni poremecaji, mi smo kulturoloski, drustveno i psiholoski predisponirani da budemo adiktivni od ljubavi'', kaze Brenda Sefer (Schaeffer), psiholog iz Mineapolisa, ovlasceni specijalista za seksualnu zavisnost i autorka knjige ''Da li je to ljubav ili zavisnost?" (Is it Love or Is It Addiction?). "Svi oblici zavisnosti su povezani sa tri neuroloska puta koja su nam neophodna za zdrav zivot: uzbudjenje, fantazija i zasicenje'', objasnjava Seferova. ''Hrana, alkohol, pusenje, kao i ljubavni odnos u kome dozivljavamo da nase stanje zavisi od nekog drugog su droge''. Suoceni sa mogucnoscu kraja odnosa, ne samo da se suocavamo sa potencijalnim gubitkom nekoga iz naseg zivota, vec se dogadja i istovremeno povlacenje odredjenih hemijskih supstanci iz mozga, koje cak i za najstabilnije osobe moze biti tesko, skoro nepodnosljivo. Nemogucnost da se racionalno izborimo sa okoncanjem odnosa moze biti povezan sa potrebom da kontrolisemo ili predvidimo desavanja, strahom od nepoznatog, zasnivanjem sopstvenog samopostovanja i samopouzdanja na tudjem (partnerovom) misljenju i pogresnom zamenom osecanja bliskosti osecanjem dramaticnosti. Aleksandar-Mari Kolin: "Otelo i Dezdemona", 1829. Kako izgleda opsesivna ljubav? Dr Suzan Forvard (Susan Forward) i Kreg Bak (Craig Buck) u svom delu iz 1991. godine, "Opsesivna ljubav. Kada previse boli da nekog pustite" (Obsessive Love. When It Hurts Too Much To Let Go), navode da je odbacivanje okidac opsesivne ljubavi. U opsesivnoj ljubavi sve je bolno, potpuno smo preplavljeni razmisljanjima i osecanjima o pravom ili zeljenom partneru, nezajazljiva potreba da ga posedujemo ili da nas poseduje ne jenjava, a svako odbijanje, fizicka ili emotivna nedostupnost, vode u samodestruktivno ponasanje. Opsesivni ljubavnici, navode Forvardova i Bak, imaju zajednicke karakteristike: veruju da ih samo osoba koju su fiksirali u svom umu moze usreciti i ispuniti - osoba koja je opsesivna ne moze prihvatiti da neko drugi bude srecan, dok on pati u svojoj nerealizovanoj zudnji. Liz Hodzkinson (Hodgkinson) se u knjizi "Opsesivna ljubav. Kako da oslobodite svoja osecanja i ponovo zivite" (Obsessive Love. How to Free Your Emotions and Live Again) bavi faktorima koji dovode do pojave opsesivnosti u ljubavnom odnosu: - dokolica; opsesivna ljubav vrlo cesto koincidira sa dosadom, viskom slobodnog vremena, sto je u skladu sa antropoloskim razmisljanjima Branka Bokuna - osecanja ranjivosti, nedostatka samopouzdanja, nemogucnost da se ostvari osecaj pripadanja - specificna iskustva iz detinjstva poput dubokog osecanja bezvrednosti - osecanja da smo drugaciji, specificni, da se razlikujemo od svoje okoline - nejednakost izmedju partnera, npr. objekat osecanja moze biti vec u vezi, moze biti premlad ili prestar, moze biti daleko, nedostupan, iz drugacijeg drustvenog miljea... Opsesivna ljubav moze imati nesagledive i cesto fatalne posledice - od proganjanja i agresivnog ponasanja do ubistva. U opasnosti nije samo osoba koja je predmet opsesije, vec i osoba koja pati od opsesivne ljubavi, a koja sebi moze nauditi fizicki, samopovredjivati se, zloupotrebljavati razlicite kontrolisane supstance, cak i izvrsiti samoubistvo. Prema magazinu "Psychology Today", misao ''ova osoba je jedina prava za mene, ona je moja zivotna ljubav'', predstavlja koren tuge i buduceg osecanja bola. ''Fantazije hrane adiktivnost'', kaze Suzan Pibodi (Susan Peabody), terapeut i autorka knjige "Navuceni na ljubav: Kako prevazici opsesiju i zazvisnost u vezama" (Addiction To Love: Overcoming Obsession and Dependency in Relationships), "a gajeci u sebi te fantazije i pothranjujuci ih razmisljanjima o odnosu kada je bio na vrhuncu i idealizacijama, upadate u zacarani krug. Takvo stanje moze potrajati decenijama, sve dok se ne zaljubite u nekog drugog''. Tacnije, dok sebi ne dozvolite da se zaljubite u nekog drugog, a prethodno racionalno sagledate sve pozitivne, ali i negativne strane vaseg (bivseg) partnera ili vase veze. Ono sto psiholozi isticu je, da u slucajevima opsesivne ljubavi, zaljubljenost ne postoji prema realnoj osobi, vec izmisljenoj, iluziji koju opsesivna osoba stvara u sopstvenoj svesti, ne obaziruci se na realne osobine, karakter i licnost partnera sa kojim je. Kako se okrece ‘’Tocak opsesivne ljubavi’’? Dzon Mur (John Moore) u knjizi "Kad se opsesija pogresno shvati kao ljubav" (Confusing Love with Obsession) daje hipoteticki prikaz tzv. ''Tocka opsesivne ljubavi'' koji ilustruje cetiri stepena progresije opsesivne ljubavi. Prva faza je faza privlacenja, kada osobe sklone opsesivnim emocijama pozuruju stupanje u odnos, sklapanje veze, cesto zasnivajuci kompletnu percepciju na fizickom izgledu odabranog subjekta i zanemarujuci njen karakter, licne preference, potrebe, zelje…Emocije se opisuju kao beskonacne, drugacije od svega ostalog, svega prethodnog, carobne, sveokupirajuce, kao i sam odnos. Sledi druga faza, koja je cesto prelomna i u njoj osobe sklone opsesivnoj ljubavi stvaraju za sebe iluziju intimnosti bez obzira na osecanja partnera. Ubrzo se javljaju i neosnovane optuzbe za neverstvo, strah od napustanja, ljubomora, potreba za stalnim kontaktom, jak osecaj nepoverenja. Cesto se javljaju i depresija, ozlojedjenost, nelagodnost u vezi i pojacana tenzija. U trecoj fazi dolazi do brze eskalacije svih ranijih osecanja i dodatnog pojacavanja pritiska na partnera koji se najcesce povlaci, izazivajuci tako jos veci stepen anksioznosti kod osobe koja se opsesivno vezala. Poslednja, destruktivna faza, ujedno je i najopasnija. Zavrsava se ili okoncavanjem veze i odlaskom partnera ili eskalacijom agresivnog ponasanja opsesivne osobe koja je do tada vec duboko u depresiji, strahu, ljubomori i smenjivanju optuzivanja samog sebe za raspad veze i besa i mrznje uperenih ka partneru koji je napustio vezu. Neretko opsesivne osobe ne zele da se suoce sa krajem veze, obecavaju promene, pokusavaju da povrate izgubljenog partnera. Javljaju se suicidalne i agresivne misli koje, bez psiholoske pomoci, mogu postati realnost. Ljubomora, osecanje zavisnosti, neizvesnosti, ocaja, psihicki bol koji prerasta u fizicki - sve su to neki od elemenata opsesivne ljubavi, ljubavi koja se pretvara u sopstvenu suprotnost, koja sva ona tanana, nezna, ispunjavajuca osecanja pretvara u nesto nesavladivo, mracno, teskobno, onespokojavajuce. Pise: Maja Antic Izvor: B92 Foto: Jessethat1, www.sxc.hu Ljubomora, osecanje zavisnosti, neizvesnosti, ocaja, psihicki bol koji prerasta u fizicki - sve su to neki od elemenata opsesivne ljubavi, ljubavi koja se pretvara u sopstvenu suprotnost, koja sva ona tanana, nezna, ispunjavajuca osecanja pretvara u nesto nesavladivo, mracno, teskobno, onespokojavajuce.

Da li ste čuli za poemu ''Porfirijin ljubavnik'' (Porphyria's Lover) Roberta Brauninga (Browning)?

Priča je vrlo jednostavna - opisuje muškarca koji na ljubav prelepe žene odgovara tako što je ubija. Do dana današnjeg, pojavile su se brojne psihološke interpretacije ovog Broauningovog dela - jedna je da muškarac želi da zaustavi vreme u jednom, savršenom trenutku i stoga ubija ženu koju voli, provodeći s njenim telom celu noć, pažljivo vodeći računa da sve na njoj i oko nje izgleda idealno. S druge strane, njegov čin rezultat je romantičnog egoizma i monstruozno sebične želje.

I, zaista, šta to dovodi do fatalnog preokreta - iz romantične ljubavi do tragičnog ishoda? Šta je opsesivna ljubav i šta su njeni motivi?

Anksioznost, opsesivnost i ljubomora – elementi mračne strane ljubavi

Adiktivnost, ljubomora, osećanje zavisnosti, neizvesnosti, očaja, psihički bol koji prerasta u fizički - sve su to neki od elemenata opsesivne ljubavi, ljubavi koja se pretvara u sopstvenu suprotnost, koja sva ona tanana, nežna, ispunjavajuća osećanja pretvara u nešto nesavladivo, mračno, teskobno, onespokojavajuće.

Osećanja u opsesivnoj ljubavi su pomešana, teška, a nad svima njima dominira anksioznost kao preovlađujući i sveobuhvatni doživljaj. To je ona senzacija ''voli me, ne voli me'' koja nas sve ponekad mori i drži u nekoj slatkoj neizvesnosti, ali koja, kada pređe granice, postaje nepodnošljiva za obe strane u odnosu. Variranje u emocijama, neizvesnost i nesigurnost polako izjedaju sve ono što nas je do juče držalo zajedno i pretvara odnos u zavisnički, iznurujući, izluđujući.

Nakon anksioznosti, tu je opsesivnost. Opet, nije to ona opsesivnost koju osećamo na početku veze, ona lepa želja da svaki delić svog života, vremena, razmišljanja i svoga bića podelimo s voljenom osobom. Govorimo o opsesivnosti koja znači - ako me ostaviš, ja više ne postojim, za mene je to kraj života, nestajanje smisla, nestajanje želje da idem dalje.

Kada govorimo o ljubavi najčešće govorimo o pozitivnim aspektima, o svemu što ljubav donosi, a što nam život čini lepšim, lakšim, čarobnijim. Ali, šta je sa ''mračnom stranom'' ljubavi, šta je sa nesigurnošću, strahom od odbacivanja, ljubomorom, na kraju i agresivnošću. Nažalost, i to su česte posledice ljubavi ili bar onoga što osećamo kao ljubav prema drugoj osobi.

Ljubomora je stanje straha, sumnje, želja za osvetom ili zavist, a sva ova osećanja izviru iz - zamišljene ili stvarne - pretnje našem ljubavnom odnosu. Mogu ih provocirati nesigurnost u sopstvene kvalitete, rivalstvo sa nekim ko ugrožava našu poziciju i koga doživljavamo nadmoćnijim. I sva ova osećanja postoje oduvek (Šekspirova tragedija "Otelo" je, recimo, priča o ljubomori) i sva ova osećanja mogu voditi ka fatalnim ishodima. Kada ljubomora nadvlada, nema granica psihološkom ili emotivnom bolu koji može biti nanet. Vrlo često, delovanja iz ljubomore i povređivanje voljene osobe mogu biti i izraz sebičnosti, sopstvene želje za nadmoći, za (privremenim) poboljšanjem negativne percepcije sebe samog ili odnosa.

Aleksandar-Mari Kolin: "Otelo i Dezdemona", 1829.

Opsesivna ljubav u teoriji

Neki nastavljači teorije Melani Klajn, Frojdove učenice koja je svoj rad velikim delom posvetila primeni tehnika psihoanalize na decu, kažu da, koliko god nam bilo neprijatno ili strano da priznamo, eroticizam je baziran na infantilnoj potrebi za prihvatanjem, primanjem i zadovoljenjem. Kada se osoba oseti intenzivno prihvaćenom i zadovoljenom, ona se tada oseća ''zaljubljeno''. Nažalost, intenzitet emocija i razmene s početka odnosa neminovno jenjavaju, što kod nekih osoba može dovesti do osećanja zanemarenosti, napuštenosti i neopravdanog i iracionalnog osećanja ljubomore. Jer osećaju da je odnos ugrožen.

Prema ovim objašnjenjima, kada naše ''primitivne'', na infantilnom nivou formirane potrebe nisu zadovoljene, dolazi do smenjivanja ljubavnih emocija sa osećanjima mržnje i agresije.

To se slaže sa postulatima nekih teoretičara koji kažu da je način na koji ''volimo'' naučen, da nam je stil iskazivanja i načina voljenja prenet kroz primarne veze u detinjstvu. Ako detetu nije pokazana i pružena zdrava ljubav u periodu kada se formira njegova ličnost, ta osoba u odraslom dobu može tražiti pažnju i pokušavati da nadoknadi propušteno kroz stvaranje disfunkcionalnih veza.

Aditkivnu prirodu ljubavi, na naučnoj osnovi, proučavala je dr Helen Fišer (Fisher), profesorka antropologije sa Univerziteta Rutgers i autorka knjige "Zašto volimo: Priroda i hemija romantične ljubavi" (Why We Love: The Nature and Chemistry of Romantic Love). Grupi ispitanika prikazivala je slike njihovih ljubavnih partnera, istovremeno skenirajući određene delove njihovog mozga. Otkrila je da se reakcije u mozgu na slike poklapaju sa reakcijom istih delova mozga na zavisnost od droge!

''Kada sam počela da proučavam karakteristike ljubavne zanesenosti postojali su identični elementi kao kod reakcije na kokain: pospanost, gubljenje osećaja za vreme, apsolutni fokus na ljubavni objekat na račun svega ostalog što ispitanika okružuje'', kazala je Fišerova u intervjuu za magazin "Psychology Today". "Ljubavni zanos može preuzeti kontrolu nad racionalnim delovima našeg mozga'', zaključuje ona.

"Iako opsesivnost i zavisnost u ljubavi nisu zvanično klasifikovani kao mentalni poremećaji, mi smo kulturološki, društveno i psihološki predisponirani da budemo adiktivni od ljubavi'', kaže Brenda Šefer (Schaeffer), psiholog iz Mineapolisa, ovlašćeni specijalista za seksualnu zavisnost i autorka knjige ''Da li je to ljubav ili zavisnost?" (Is it Love or Is It Addiction?).

"Svi oblici zavisnosti su povezani sa tri neurološka puta koja su nam neophodna za zdrav život: uzbuđenje, fantazija i zasićenje'', objašnjava Šeferova. ''Hrana, alkohol, pušenje, kao i ljubavni odnos u kome doživljavamo da naše stanje zavisi od nekog drugog su droge''.

Suočeni sa mogućnošću kraja odnosa, ne samo da se suočavamo sa potencijalnim gubitkom nekoga iz našeg života, već se događa i istovremeno povlačenje određenih hemijskih supstanci iz mozga, koje čak i za najstabilnije osobe može biti teško, skoro nepodnošljivo.

Nemogućnost da se racionalno izborimo sa okončanjem odnosa može biti povezan sa potrebom da kontrolišemo ili predvidimo dešavanja, strahom od nepoznatog, zasnivanjem sopstvenog samopoštovanja i samopouzdanja na tuđem (partnerovom) mišljenju i pogrešnom zamenom osećanja bliskosti osećanjem dramatičnosti.

Kako izgleda opsesivna ljubav?

Dr Suzan Forvard (Susan Forward) i Kreg Bak (Craig Buck) u svom delu iz 1991. godine, "Opsesivna ljubav. Kada previše boli da nekog pustite" (Obsessive Love. When It Hurts Too Much To Let Go), navode da je odbacivanje okidač opsesivne ljubavi. U opsesivnoj ljubavi sve je bolno, potpuno smo preplavljeni razmišljanjima i osećanjima o pravom ili željenom partneru, nezajažljiva potreba da ga posedujemo ili da nas poseduje ne jenjava, a svako odbijanje, fizička ili emotivna nedostupnost, vode u samodestruktivno ponašanje.

Opsesivni ljubavnici, navode Forvardova i Bak, imaju zajedničke karakteristike: veruju da ih samo osoba koju su fiksirali u svom umu može usrećiti i ispuniti - osoba koja je opsesivna ne može prihvatiti da neko drugi bude srećan, dok on pati u svojoj nerealizovanoj žudnji.

Liz Hodžkinson (Hodgkinson) se u knjizi "Opsesivna ljubav. Kako da oslobodite svoja osećanja i ponovo živite" (Obsessive Love. How to Free Your Emotions and Live Again) bavi faktorima koji dovode do pojave opsesivnosti u ljubavnom odnosu:

- dokolica; opsesivna ljubav vrlo često koincidira sa dosadom, viškom slobodnog vremena, što je u skladu sa antropološkim razmišljanjima Branka Bokuna

- osećanja ranjivosti, nedostatka samopouzdanja, nemogućnost da se ostvari osećaj pripadanja - specifična iskustva iz detinjstva poput dubokog osećanja bezvrednosti

- osećanja da smo drugačiji, specifični, da se razlikujemo od svoje okoline

- nejednakost između partnera, npr. objekat osećanja može biti već u vezi, može biti premlad ili prestar, može biti daleko, nedostupan, iz drugačijeg društvenog miljea...

Opsesivna ljubav može imati nesagledive i često fatalne posledice - od proganjanja i agresivnog ponašanja do ubistva. U opasnosti nije samo osoba koja je predmet opsesije, već i osoba koja pati od opsesivne ljubavi, a koja sebi može nauditi fizički, samopovređivati se, zloupotrebljavati različite kontrolisane supstance, čak i izvršiti samoubistvo.

Prema magazinu "Psychology Today", misao ''ova osoba je jedina prava za mene, ona je moja životna ljubav'', predstavlja koren tuge i budućeg osećanja bola. ''Fantazije hrane adiktivnost'', kaže Suzan Pibodi (Susan Peabody), terapeut i autorka knjige "Navučeni na ljubav: Kako prevazići opsesiju i zažvisnost u vezama" (Addiction To Love: Overcoming Obsession and Dependency in Relationships), "a gajeći u sebi te fantazije i pothranjujući ih razmišljanjima o odnosu kada je bio na vrhuncu i idealizacijama, upadate u začarani krug.

Takvo stanje može potrajati decenijama, sve dok se ne zaljubite u nekog drugog''. Tačnije, dok sebi ne dozvolite da se zaljubite u nekog drugog, a prethodno racionalno sagledate sve pozitivne, ali i negativne strane vašeg (bivšeg) partnera ili vaše veze. Ono što psiholozi ističu je, da u slučajevima opsesivne ljubavi, zaljubljenost ne postoji prema realnoj osobi, već izmišljenoj, iluziji koju opsesivna osoba stvara u sopstvenoj svesti, ne obazirući se na realne osobine, karakter i ličnost partnera sa kojim je.



Kako se okreće ‘’Točak opsesivne ljubavi’’?

Džon Mur (John Moore) u knjizi "Kad se opsesija pogrešno shvati kao ljubav" (Confusing Love with Obsession) daje hipotetički prikaz tzv. ''Točka opsesivne ljubavi'' koji ilustruje četiri stepena progresije opsesivne ljubavi.

Prva faza je faza privlačenja, kada osobe sklone opsesivnim emocijama požuruju stupanje u odnos, sklapanje veze, često zasnivajući kompletnu percepciju na fizičkom izgledu odabranog subjekta i zanemarujući njen karakter, lične preference, potrebe, želje…Emocije se opisuju kao beskonačne, drugačije od svega ostalog, svega prethodnog, čarobne, sveokupirajuće, kao i sam odnos.

Sledi druga faza, koja je često prelomna i u njoj osobe sklone opsesivnoj ljubavi stvaraju za sebe iluziju intimnosti bez obzira na osećanja partnera. Ubrzo se javljaju i neosnovane optužbe za neverstvo, strah od napuštanja, ljubomora, potreba za stalnim kontaktom, jak osećaj nepoverenja. Često se javljaju i depresija, ozlojeđenost, nelagodnost u vezi i pojačana tenzija.

U trećoj fazi dolazi do brže eskalacije svih ranijih osećanja i dodatnog pojačavanja pritiska na partnera koji se najčešće povlači, izazivajući tako još veći stepen anksioznosti kod osobe koja se opsesivno vezala.

Poslednja, destruktivna faza, ujedno je i najopasnija. Završava se ili okončavanjem veze i odlaskom partnera ili eskalacijom agresivnog ponašanja opsesivne osobe koja je do tada već duboko u depresiji, strahu, ljubomori i smenjivanju optuživanja samog sebe za raspad veze i besa i mržnje uperenih ka partneru koji je napustio vezu.

Neretko opsesivne osobe ne žele da se suoče sa krajem veze, obećavaju promene, pokušavaju da povrate izgubljenog partnera. Javljaju se suicidalne i agresivne misli koje, bez psihološke pomoći, mogu postati realnost.