Seks i garderoba

Seks i garderoba Reci da je Seks i grad savremeni fenomen – kako papagajski ponavljaju mnogi TV „analiticari“ – ne znaci skoro pa nista, ali ipak predstavlja osiromasenu istinu bez primesa uranijumskog sjaja – serija od skoro 100 epizoda izazvala je veliku paznju u vecem delu sveta i postala globalni prilepljivac za TV ekrane, pre svega desetina miliona zenske populacije, ali i lukavijih muskaraca koji su hteli da zavire u zenske tajne bez koriscenja specijalne spijunske opreme. Zbog toga je verovatno fenomen, a savremenost joj se moze banalno pripisati jer vremenski pripada XXI veku, ali i zato sto ukazuje na transformaciju polozaja zene u poznom kapitalizmu zapadne hemisfere – od „jedinog ispravnog“, misionarskog, do mnogih (ako bismo „polozaj“ procitali, pomalo cinicno, u seksualnom smislu). U sirem drustvenom kontekstu, taj preobrazaj dobro reprezentuje neokonzervativni obrt: nekada je isao brak pa seks, a danas ide seks pa brak. U svakom slucaju, proslom ili sadasnjem, brak je i dalje najpozeljnija „stvar“, ali i konacni cilj kako serijala tako i „nove zene“ – prolazeci kroz buru telesnih iskusenja kojima se podaje, ona nalazi „luku na pucini ploti“ u jednom i jedinom muskarcu. I zaista, cini se da je danas „devicanstvo“ dramaticno palo na ceni. Nakon dvadesete godine ono se smatra – u seksualizovanoj kulturi, gde redovan seks postaje jednom od baza psihickog zdravlja – neudobnim obrucom koji treba, na radost nesputanog uzitka, prezrivo odbaciti. Ne samo zbog toga sto u seksu nema niceg loseg i da zene mogu slobodno da uzivaju u njemu bez pretnje da ce biti vidjene kao kurve, kako nam jasno govori lik Mirande, vec i zbog toga sto je gomilanje iskustva potrebno upravo da bi se zena bolje osposobila za obavljanje bracnih duznosti. To je prvo od mnogih znakovitih i zamkovitih mesta pretposatvljenog emancipatornog potencijala Seksa i grada koji reflektuje (i na navedenom mestu) promenu i muske fantazije o zeni kojoj se ova opet pokorava – ne dakle sramezljiva, smerna devica opasana celicnim pojasom nevinosti, nego znanjem oplodjena i u tajne telesnog uzitka upucena zena-zavodnica. Taj proces ne donosi nuzno uzitak samoj zeni – statistike pokazuju da vise zena uziva u cokoladi nego u seksu i da je procenat orgazama relativno nizak (procenjuje se da oko 15% zena nikada nije iskusilo orgazam, a da ga samo 30% dozivljava u toku seksa sa partnerom), vec se seks pre odigrava na njegovo zadovoljstvo. Zenska seksualnost vise se ne zarobljava moralistickim prezirom i prekorima o promiskuitetu, vec diskursom koji joj, pored poslovnog, sada namece i seksualni uspeh – zena mora biti i dobra ljubavnica. Jedan pogled na dominantnu produkciju zenskih casopisa to potvrdjuje – ona treba da izgleda besprekorno (odeca, obuca, solarijum, frizeraj, sminka, itd), uspesna je u svojoj profesiji, vesta je domacica (recepti, recepti, recepti...), ali i seksualni ekspert, „zena na sve vragolije spremna“. Gomilanje zahteva koje se danas stavlja pred zenu proporcionalno je njenoj drustvenoj integraciji, ali nuzno proizvodi i frustraciju – kako uklopiti sve aspekte zivota u funkcionalnu celinu? Ali, pre svega – zasto ih uopste uklapati i da li je sve to neophodno (da bi se zene osecale dobro)? Odgovor daje glavna protagonistkinja, Keri Bredso: ona za sebe moze da izgleda i neuredno, pred prijateljicama moze da se pojavi i nehajno obucena, ali za svoju Zverku uvek mora da bude doterana, sto pokazuje da je i outfit i uopste cela spoljasnost zene skockana uracunavajuci pogled muskarca, muskarca kome treba da se svidi. Sve ostalo je, namece Seks i grad, manje vazno – treba dobro izgledati jer to zavodi, sto konacno spaja funkciju garderobe i seksa u lovu verzirane udavace na retke zverke, divlje i tesko ukrotive – na muzeve. Izmedju Kasandre i boga Falusa Po svojoj strukturi i kljucnim motivima, Seks i grad ne odstupa previse od matrice latinoamerickih sapunica. On prati eshatolosku kretnju projektovanu na svetovni nivo, gde sve prethodne patnje i stradanja dobijaju smisao u poslednjoj, trijumfalnoj epizodi, kada, nakon prolaska kroz pustinju i prasumu losih veza i vezica, mlada trijumfalno oblaci belu vencanicu. I kao sto ce Bog u doba apokalipse muke pravednika transformisati u rajsko nasledje, tako i junakinje Seksa i grada svoja stradanja naplacuju burmom od cistog zlata, ne bi li mogli na period do njenog dolaska da gledaju kao nuzan dijalekticki tok negacije, osmehujuci se vecnoj afirmaciji svete tajne ozenjenih i udatih. Doduse, postoji jedna razlika, veoma vazna – dok u „spanskim“ serijama glavna junakinja od pocetka voli „onog pravog“ dotle americka verzija unosi element traganja i neizvesnosti – za neke akterke ON dolazi na kraju. Takodje, cesto duboko religiozna i moralno besprekorna junakinja pod zastitom Bogorodice od Gvadalupe, bila ona Divlja ruza, Kasandra ili Ruzna Leti, nailazi na spoljasnje faktore prepreke – od zlih majki do ljubomornih konkurentkinja, dok cetvorka u Seksu i gradu ima licnih problema – fokus je pomeren na muke uklapanja sa muskarcem kao ljubavnikom i potencijalnim muzem – zlo sudbine ovde je transformisano u zlo losih izbora, usud slobodne volje. Nazalost, ta ideja, da zena moze da ima slobodu po pitanju izbora partnera data je vrlo ograniceno – ona ipak mora odabrati jednog muskarca, njen izbor nikada u stvari i nije izbor, jer scenaristi ne nude alternative – zasto neka od njih ne moze ostati single, pronaci sebe u lezbejskoj vezi (bilo je i takvih inklinacija, ali se pokazalo da je dildo losa zamena za penis, ipak neophodan za erotsku srecu) ili biti u neformalizovanom odnosu koji ukljucuje i vise od jedne osobe. Sve su ovo poznate nove forme zivotnih zajednica, neke od njih i priznate i pred zakonom, kao na primer u Francuskoj, Paktom o solidarnosti, ali one svoje mesto mogu naci samo usputno u Seksu i gradu, u formi dijabolicnih iskusenja koja su out there, ali i dalje sluze kao usputne merdevine na kojima se treba ispeti do sedmog neba heteroseksualne monogamne bracne zajednice. Sve ostalo je za serijal „japanska magicna krpa“... i to pohabana! S prethodnom konstatacijom slaze se i Zana Poliakov, umetnica, blog zvezda, stilletto feministkinja i fenomenolog, kolumnistinja magazina El i urednica magazina za srecniji zivot Sensa (i urednica Zivota B92), koja u izjavi za TV B92 kaze da serija mnogo vise govori o zenskom prijateljstvu nego o seksu i cipelama, ali konstatuje da ne treba da budemo prevareni „svim tim sarenilom“ jer je serija u isto vreme provokativna, ali i konzervativna : – One sve na kraju zele da se udaju. U isto vreme telesna, seksualna i zivotna sloboda nam otkriva nezniju stranu, cak i samosvesnih, jakih, nezavisnih zena. One sve zele, zapravo, da im se desi ljubav. Bajkovita, carobna, ona prava. Samo danas potraga za ljubavlju i nedostatak iste ima razlicite oblike. Ipak, cini se da nema niceg „ispod“ Seksa i grada, nikakve skrivene, subliminalne poruke koja bi manipulisala – upravo je transparentna povrsina serijala ta koja nosi konzervativnu poruku – uzivati u seksu, ali ne uzivanja radi, vec pre kao dodatak savremenoj „devojackoj spremi“ za buduceg supruznika; biti lepa za njega, a ne i za sebe; prolaziti kroz mnogobrojne frustracije i razocaranja jer je „musko blago“ skriveno iza sedam brava, ipak, vredno hoda po svim trnovitim stazama i stranputicama predbracnog lavirinta. To je, uostalom, nacin na koji danas ideologija funkcionise – ona vise ne manipulise necim tajnovitim, sto niko ne moze svesno da uvidi, vec onim ociglednim do neprepoznavanja jer je tu, isped nosa: uticaj Seksa i grada ne smesta se u poruke od nekoliko delica sekunde koje vidimo, ali nismo toga svesni, vec je upravo ceo sadrzaj, sve seksualne potere za Jednim, obuhvacen konzervativnom, duboko hriscanskom moralnom paradigmom: da bi se rajska vrata na kraju otvorila, potrebno je isplakati puno soli u Dolini suza. I donosi jos jednu dimenziju – uzivaj, da, nemoj puno da razmisljas, prepusti se svojim „instinktima“, uz jedno veliko ALI – na kraju se, ipak, moras vratiti osnovnoj celiji drustva, porodici, zasnovati je i voditi „normalan zivot“, uvek imajuci u vidu staru katolicku maksimu: blagosloven je i greh, samo ako satvori pravednog iskupitelja. S druge strane, Milena Dragicevic-Sesic, teoreticarka mas-medija, u istom prilogu istice da je vazno saznanje koje nam je Seks i grad doneo, a to je uvid u tipicno „zenske razgovore“, novi momenat do sada zanemaren u slicnoj produkciji, nasuprot zastupljenim „muskim razgovorima“, uglavnom o politici, fudbalu tj. sportu i seksu. Naglasak serijala jeste postavljen na zensku homosocijalnost jer je prijateljstvo postavljeno kao vazan faktor u zivotu svake junakinje, mesto gde se svaka od njih oseca sigurnom i nalazi podrsku. Medjutim, za razliku od tipicno muskog univerzuma, zenski se opet uglavnom vrti oko muskaraca tj. ljubavnih odnosa. Psihoanaliticki posmatrano, simptomatican je slucaj tzv. Zverke (Mr. Big), koji je centralni objekat zelje glavne junakinje: on je dejstveno prisutan, iako je najcesce fizicki odustan, kao regulacioni princip njenog zivota tj. kao falus oko koga rotira planetarni sistem egzistencije Keri Bredso, sto je dodatno potcrtano upravo njegovim nadimkom – gospodin Veliki! O muskarcima i ostalim savremenim demonima Naravno, muskarci nisu jedini sadrzaj zenskih dijaloga, ali jesu najvazniji, povinujuci se duhovitoj formulaciji iz filma Vestice iz Istvika (1987), gde na konstataciju jedne od junakinja kako muskarci nisu previse vazni, druga primecuje – pa, zasto onda uvek razgovaramo o njima? Iako se moze razgovarati i o modi, novom romanu, filmskoj premijeri i sl, ipak dijalog uvek konvergira ka muskarcu, bez obzira da li je tretiran kao seksualni objekat – sto je jos jedna od konverzija u savremenom zenskom identitetu, jer je i zeni dozvoljeno da ima muski odnos prema zeni tj. muskarcu – ili kao partner za vezu i brak: uvek, na kraju, stignemo do objekta „zenske zelje“. U tom kontekstu, zenski diskurs u Seksu i gradu predstavlja nista drugo do muske fantazije o njemu tj. on u zene upisuje paletu svojih zelja i njne granice: od konzervativne udavace (Sarlot) do razvratne, nezasite nimfe (Samanta). Negde izmedju smestaju se i Keri i Miranda, s tim sto one donose i naglasak na karijeri, podrzavajuci ideju da zena moze da bude i sama i uspesna. Ali, scenaristi se nisu usudili da idu korak dalje – u karijeri je ok biti single, ali ne i u emotivnom kontekstu – mera satisfakcije u poslovnoj emancipaciji direktno je proporcionalna obimu nezadovoljstva u privatnoj sferi kada ON nije prisutan. Kao i sto zenski, kolumnisticki glas naratorke Bredso, otvarajuci i zatvarajuci svaku epizodu, ne prelazi nivo refleksije prosecnog self-help prirucnika, niti se odvazuje na ozbiljnost i sarkazam svojsten njegovom „kontrapunktu“, glasu mrtve naratorke izvanrednih Ocajnih domacica, koji ne preza da bude duboko egzistencijalisticki orijentisan, mracan i depresivan, ali i da zahvata u poetiku svakodnevice, bez straha da se sve to nece dopasti „prosecnom gledaocu“, na koga, u komercijalnom smislu, racuna mediokritetski izbazdaren Seks i grad. Tako, on retko da zalazi u rafiniranu senzualnost scena seksa kakve mozemo videti u filmu Henri i Dzun (1990), a o upotrebi erotskog na radikalan nacin i u odbranu umetnosti inspirisane seksom, kao u jos jednom Kaufanovom remek-delu Pero (2000), obradi poslednjih dana markiza de Sada, nema ni govora. Navedeno mesto „zena od karijere“ implicira jos jednu, socijalnu dimenziju Seksa i grada – naime, rec je o zenama iz viseg srednjeg sloja, koje retko iskusavaju finansijske probleme i uglavnom se krecu unutar svoje socijalne nise – ne dolazi previse cesto do mesanja po tom osnovu (ili je ono kratkotrajno), ili, recimo, po osnovu rase – njihovi partneri su takodje dobrostojeci belci. Stoga, upada u oci da velika inkluzivnost raznovrsnih manjina, koja se provlaci kroz seriju, kao sto je ona homoseksualna, juznoamericka ili neka druga, (p)ostaje tek deo scenografije i uvek stoji u drugom planu, tek pozadinu na kojoj se odigrava glavni tok radnje. Ne zanemarujuci, naravno, doprinos koji je dat upoznavanju, pre svega domace javnosti, sa potkulturnim univerzumima „najveceg evropskog grada u Americi“, Njujorka, ipak ne treba zanemariti da je ova multikulturna „harmonija sfera“ data u izrazito hijerarhijskom odnosu – iako junakinje vole da gledaju musku gej pornografiju (tvrdeci da je ipak najvazniji „dobar kurac“), ipak ni jedna od njih nece se naci u stabilnoj vezi sa muskarcem koji previse odstupa od njihove drustvene pozicije (sa cesto jasno izrazenom aspiracijom ka visem sloju). Drugim recima, ovaj pomalo stalesko-kastinski odnos ukazuje da raznovrsnost mesanja moze ici samo po socijalnoj horizontali, ali se on vrlo tesko moze kretati vertikalno: bajka u kojoj siromasni stizu na krilima ljubavi do bogatih i gde materijalno u krajnjoj instanci nije vazno, rezervisana je, ipak, za „spansku“ produkciju, a ne za Seks i grad. Weekly fashion selection Ovakav fensi lifestyle, na granici glamura (kazem na granici jer Seks i grad ipak nije urbana Dinastija) ocekivano je privukao svoje poklonike i u Srbiji, koji su u njemu videli dobar prirucnik kako ispravno voditi „gradski zivot“. Sa stilom i na nivou, naravno. Neobicna kombinacija raznovrsnog sveta, od nezaobilaznih PR-ova preko human resources menadzera sve do clanova redakcija modnih i pomodnih casopisa poput Elle i Men's Health, o „mudrosti urbanog zivljenja“, uglavnom nastala nakon 5. oktobra i trzisne liberalizacije Srbije – kada su frizeraji, brze od novopecenih pravoslavaca, prekrstavani u hair studios, a solarijumi i saune magicno postali welness i spa – pronasla je svoj Weltanschauung u konzumerskoj, easy living ideologiji serijala. Svako ko drzi do uspona uz socijalnu lestvicu beogradskog mikrokosmosa, na sva usta hvalice Seks i grad i biti nedostupan u doba emitovanja (bez obzira da li stvarno gleda ili ne!), da bi kasnije uz kafu bez kofeina i salatu prelivenu niskokaloricnim dressingom prepricavao dogodovstine njujorske cetvorke, ali i isao korak dalje, poveravajuci najboljoj prijateljici svoj duboki Weltschmertz izazvan najverovatnije nedostatkom vitamina u dijetalnoj ishrani. Medjutim, uzimajuci u obzir razlike izmedju Beograda i Njujorka, koje nisu male, a ticu se pre svega razvijenosti ekonomije i akumuliranog bogatsva, lokalna interpretacija Seksa i grada cesto prerasta u sirotinjski sik drustva u tranziciji i malogradjansku mimikriju bede, gde se poslednji dinar trosi na taksi koji vozi na premijeru u Sava Centar, a cipele sa laznim etiketema kupuju na rasprodajama, u dubokoj anonimnosti. O seksu u relativno konzervativnoj Srbiji tesko je i govoriti u analogijama sa istocnom obalom SAD i njenim nezajazljivim nacelima erotske igre, od S/M seansi u kozi i gumi do lipstic lesbians kruzoka, no ostaje nada da se za prezervative makar nece stedeti, pre svega na one kvalitetne, sto u ovoj optici znaci – firmirane. Seks i grad, stoga – zahvaljujuci beogradskom poimanju, te trendu koji je proizveo u lokalnim okvirima – mozemo pomalo cinicno prevesti i kao Ljubav na seoski nacin. No, nije sve tako crno i upravo najvecu vrednost serijala upravo prestavlja taj modni ritam – kako je nekada pevao Dejan Milicevic, luconosa turbo-folk stajlinga devedesetih – pored duhovitih zapleta i sentenci koje ponekad mogu da dobace i do britke sarmantnosti epigrama Oskara Vajlda („Sve sto zena treba da uradi da bi upoznala idealnog muskarca jeste da ga rodi“). Naime, upravo sjajan fashion dizajn ove serije bice ono po cemu ce ostati upamcena – i to ne samo po garderobi koju je ekskluzivnim ugovorom sebi zavestala Sara Dzesika Parker – vec i po tome sto je uspela da kroz skoro 100 epizoda uvek ponudi dobre odevne kombinacije za razne prilike, pomerajuci granice u stajlingu jedne TV serije do neslucenih granica. Ukoliko mislite da je ovo trivijalno, treba se setiti britke opaske glavne urednice modnog casopisa iz filma Djavo nosi Pradu (2006) na konstataciju njene neiskusne sekretarice kako izmedju dva kaisa nema nikakve razlike, iako ona zapravo, u sitnom detalju, postoji: ova replika svojevrsna je apologija inteligencije i kreativnosti vrhunskih modnih stvaralaca, ali i netrivijalnosti tokova modne industrije, koji se pokoravaju sirim drustvenim, trzisnim i estetskim pravilima, ni malo lako uhvatljivim za podredjivanje sopstvenim komercijalnim ciljevima (za detalje pogledajte film!). Mislite li da je lako i jednostavno biti Zan Pol Gotje? Naime, povrsno je jedino sagledavati modne tokove povrsno, a danas se pokazuje neophodnim kreacija neceg sto bismo mogli nazvati filozofijom mode, jos uvek intelektualno neistrazenim podrucjem. Iako, cini se, nema povrsnije „ekipe“ od one koju okuplja modna scena, treba uvideti da i klasicne nauke mogu biti (i jesu) i organon snobovstine, kao i prisetiti se opominjuce opaske Teodora Stirdzena, SF pisca: „Tacno je da je 90% naucne fantastike djubre. Ali, 90% bilo cega je djubre!“ Paralaksa i udadba I dok film Seks i grad, kruna serijala i njegov „kec na jedanaest“, pustosi bioskopske blagajne (dosadasnja zarada se procenjuje na 220 miliona dolara, a auditorijum broji vise od 40 miliona), poneka raznezena udavaca pustice suzu nostalgije za glavnim junakinjama, ali ce se i tajno osmehnuti zbog svih tips & tricks koje je njujorska cetvorka ostavila u vecitom lovu na (situirane?) muzeve. Ovaj „pop-kulturni skok“ zarobio je zene na nov nacin, dozvoljavajuci im uzivanje u seksualnosti samo ako put sladostrasnog preterivanja vodi u palatu vencane mudrosti (i monogamije), ali je, u evolucionisticko-liberalnoj vizuri, i to korak unapred, u odnosu na celicni ili pak simbolicko-kulturni pojas nevinosti koji je ranije opasavao klitoris, vaginu i zenski orgazam. Ako je sve to zacinjeno vrhunskom modom, onda ta bajkolika, sarena laza sa Menhetna i okoline predstavlja gledljiv proizvod koji se ne moze lako otpisati kao trivijalan, a koji vec jeste posluzio i kao okvir za kriticko promisljanje polozaja zene, ciji pomak unapred izgleda paralakticki: (prividno?) kretanje ka boljem otkriva da je i danas, nazalost, mesto zene u kosmosu prilicno satelitsko – ono se i dalje vrte oko planete dominirane „prvim“ polom: muskarcima. Sifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne moze se redukovati samo na raspomamljeni soping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele, skoro da nista nismo ispustili – na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim vec na firmiranim potpeticima, njihov zuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoci, ali princ na kraju balade, ipak, mase burmom koja obecava da ce ziveti dugo i srecno u braku bez roka trajanja. Pise: Dusan Maljkovic Sifra oko koje se vrti manija Seksa i grada ne moze se redukovati samo na raspomamljeni soping i opsednutost garderobom, ali kada toj slici dodamo i Prada cipele, skoro da nista nismo ispustili – na putu do seksa savremene Pepeljuge ne hodaju na staklenim vec na firmiranim potpeticima, njihov zuti taksi ne pretvara se u bundevu nakon ponoci, ali princ na kraju balade, ipak, mase burmom koja obecava da ce ziveti dugo i srecno u braku bez roka trajanja.

Reći da je Seks i grad savremeni fenomen – kako papagajski ponavljaju mnogi TV „analitičari“ – ne znači skoro pa ništa, ali ipak predstavlja osiromašenu istinu bez primesa uranijumskog sjaja – serija od skoro 100 epizoda izazvala je veliku pažnju u većem delu sveta i postala globalni prilepljivač za TV ekrane, pre svega desetina miliona ženske populacije, ali i lukavijih muškaraca koji su hteli da zavire u ženske tajne bez korišćenja specijalne špijunske opreme. Zbog toga je verovatno fenomen, a savremenost joj se može banalno pripisati jer vremenski pripada XXI veku, ali i zato što ukazuje na transformaciju položaja žene u poznom kapitalizmu zapadne hemisfere – od „jedinog ispravnog“, misionarskog, do mnogih (ako bismo „položaj“ pročitali, pomalo cinično, u seksualnom smislu). U širem društvenom kontekstu, taj preobražaj dobro reprezentuje neokonzervativni obrt: nekada je išao brak pa seks, a danas ide seks pa brak. U svakom slučaju, prošlom ili sadašnjem, brak je i dalje najpoželjnija „stvar“, ali i konačni cilj kako serijala tako i „nove žene“ – prolazeći kroz buru telesnih iskušenja kojima se podaje, ona nalazi „luku na pučini ploti“ u jednom i jedinom muškarcu.

I zaista, čini se da je danas „devičanstvo“ dramatično palo na ceni. Nakon dvadesete godine ono se smatra – u seksualizovanoj kulturi, gde redovan seks postaje jednom od baza psihičkog zdravlja – neudobnim obručom koji treba, na radost nesputanog užitka, prezrivo odbaciti. Ne samo zbog toga što u seksu nema ničeg lošeg i da žene mogu slobodno da uživaju u njemu bez pretnje da će biti viđene kao kurve, kako nam jasno govori lik Mirande, već i zbog toga što je gomilanje iskustva potrebno upravo da bi se žena bolje osposobila za obavljanje bračnih dužnosti. To je prvo od mnogih znakovitih i zamkovitih mesta pretposatvljenog emancipatornog potencijala Seksa i grada koji reflektuje (i na navedenom mestu) promenu i muške fantazije o ženi kojoj se ova opet pokorava – ne dakle sramežljiva, smerna devica opasana čeličnim pojasom nevinosti, nego znanjem oplođena i u tajne telesnog užitka upućena žena-zavodnica.

Taj proces ne donosi nužno užitak samoj ženi – statistike pokazuju da više žena uživa u čokoladi nego u seksu i da je procenat orgazama relativno nizak (procenjuje se da oko 15% žena nikada nije iskusilo orgazam, a da ga samo 30% doživljava u toku seksa sa partnerom), već se seks pre odigrava na njegovo zadovoljstvo. Ženska seksualnost više se ne zarobljava moralističkim prezirom i prekorima o promiskuitetu, već diskursom koji joj, pored poslovnog, sada nameće i seksualni uspeh – žena mora biti i dobra ljubavnica. Jedan pogled na dominantnu produkciju ženskih časopisa to potvrđuje – ona treba da izgleda besprekorno (odeća, obuća, solarijum, frizeraj, šminka, itd), uspešna je u svojoj profesiji, vešta je domaćica (recepti, recepti, recepti...), ali i seksualni ekspert, „žena na sve vragolije spremna“.

Gomilanje zahteva koje se danas stavlja pred ženu proporcionalno je njenoj društvenoj integraciji, ali nužno proizvodi i frustraciju – kako uklopiti sve aspekte života u funkcionalnu celinu? Ali, pre svega – zašto ih uopšte uklapati i da li je sve to neophodno (da bi se žene osećale dobro)? Odgovor daje glavna protagonistkinja, Keri Bredšo: ona za sebe može da izgleda i neuredno, pred prijateljicama može da se pojavi i nehajno obučena, ali za svoju Zverku uvek mora da bude doterana, što pokazuje da je i outfit i uopšte cela spoljašnost žene skockana uračunavajući pogled muškarca, muškarca kome treba da se svidi. Sve ostalo je, nameće Seks i grad, manje važno – treba dobro izgledati jer to zavodi, što konačno spaja funkciju garderobe i seksa u lovu verzirane udavače na retke zverke, divlje i teško ukrotive – na muževe.

Između Kasandre i boga Falusa

Po svojoj strukturi i ključnim motivima, Seks i grad ne odstupa previše od matrice latinoameričkih sapunica. On prati eshatološku kretnju projektovanu na svetovni nivo, gde sve prethodne patnje i stradanja dobijaju smisao u poslednjoj, trijumfalnoj epizodi, kada, nakon prolaska kroz pustinju i prašumu loših veza i vezica, mlada trijumfalno oblači belu venčanicu. I kao što će Bog u doba apokalipse muke pravednika transformisati u rajsko nasleđe, tako i junakinje Seksa i grada svoja stradanja naplaćuju burmom od čistog zlata, ne bi li mogli na period do njenog dolaska da gledaju kao nužan dijalektički tok negacije, osmehujući se večnoj afirmaciji svete tajne oženjenih i udatih.

Doduše, postoji jedna razlika, veoma važna – dok u „španskim“ serijama glavna junakinja od početka voli „onog pravog“ dotle američka verzija unosi element traganja i neizvesnosti – za neke akterke ON dolazi na kraju. Takođe, često duboko religiozna i moralno besprekorna junakinja pod zaštitom Bogorodice od Gvadalupe, bila ona Divlja ruža, Kasandra ili Ružna Leti, nailazi na spoljašnje faktore prepreke – od zlih majki do ljubomornih konkurentkinja, dok četvorka u Seksu i gradu ima ličnih problema – fokus je pomeren na muke uklapanja sa muškarcem kao ljubavnikom i potencijalnim mužem – zlo sudbine ovde je transformisano u zlo loših izbora, usud slobodne volje. Nažalost, ta ideja, da žena može da ima slobodu po pitanju izbora partnera data je vrlo ograničeno – ona ipak mora odabrati jednog muškarca, njen izbor nikada u stvari i nije izbor, jer scenaristi ne nude alternative – zašto neka od njih ne može ostati single, pronaći sebe u lezbejskoj vezi (bilo je i takvih inklinacija, ali se pokazalo da je dildo loša zamena za penis, ipak neophodan za erotsku sreću) ili biti u neformalizovanom odnosu koji uključuje i više od jedne osobe. Sve su ovo poznate nove forme životnih zajednica, neke od njih i priznate i pred zakonom, kao na primer u Francuskoj, Paktom o solidarnosti, ali one svoje mesto mogu naći samo usputno u Seksu i gradu, u formi dijaboličnih iskušenja koja su out there, ali i dalje služe kao usputne merdevine na kojima se treba ispeti do sedmog neba heteroseksualne monogamne bračne zajednice. Sve ostalo je za serijal „japanska magična krpa“... i to pohabana!

S prethodnom konstatacijom slaže se i Žana Poliakov, umetnica, blog zvezda, stilletto feministkinja i fenomenolog, kolumnistinja magazina El i urednica magazina za srećniji život Sensa (i urednica Života B92), koja u izjavi za TV B92 kaže da serija mnogo više govori o ženskom prijateljstvu nego o seksu i cipelama, ali konstatuje da ne treba da budemo prevareni „svim tim šarenilom“ jer je serija u isto vreme provokativna, ali i konzervativna : – One sve na kraju žele da se udaju. U isto vreme telesna, seksualna i životna sloboda nam otkriva nežniju stranu, čak i samosvesnih, jakih, nezavisnih žena. One sve žele, zapravo, da im se desi ljubav. Bajkovita, čarobna, ona prava. Samo danas potraga za ljubavlju i nedostatak iste ima različite oblike.

Ipak, čini se da nema ničeg „ispod“ Seksa i grada, nikakve skrivene, subliminalne poruke koja bi manipulisala – upravo je transparentna površina serijala ta koja nosi konzervativnu poruku – uživati u seksu, ali ne uživanja radi, već pre kao dodatak savremenoj „devojačkoj spremi“ za budućeg supružnika; biti lepa za njega, a ne i za sebe; prolaziti kroz mnogobrojne frustracije i razočaranja jer je „muško blago“ skriveno iza sedam brava, ipak, vredno hoda po svim trnovitim stazama i stranputicama predbračnog lavirinta.

To je, uostalom, način na koji danas ideologija funkcioniše – ona više ne manipuliše nečim tajnovitim, što niko ne može svesno da uvidi, već onim očiglednim do neprepoznavanja jer je tu, isped nosa: uticaj Seksa i grada ne smešta se u poruke od nekoliko delića sekunde koje vidimo, ali nismo toga svesni, već je upravo ceo sadržaj, sve seksualne potere za Jednim, obuhvaćen konzervativnom, duboko hrišćanskom moralnom paradigmom: da bi se rajska vrata na kraju otvorila, potrebno je isplakati puno soli u Dolini suza. I donosi još jednu dimenziju – uživaj, da, nemoj puno da razmišljaš, prepusti se svojim „instinktima“, uz jedno veliko ALI – na kraju se, ipak, moraš vratiti osnovnoj ćeliji društva, porodici, zasnovati je i voditi „normalan život“, uvek imajući u vidu staru katoličku maksimu: blagosloven je i greh, samo ako satvori pravednog iskupitelja.

S druge strane, Milena Dragićević-Šešić, teoretičarka mas-medija, u istom prilogu ističe da je važno saznanje koje nam je Seks i grad doneo, a to je uvid u tipično „ženske razgovore“, novi momenat do sada zanemaren u sličnoj produkciji, nasuprot zastupljenim „muškim razgovorima“, uglavnom o politici, fudbalu tj. sportu i seksu. Naglasak serijala jeste postavljen na žensku homosocijalnost jer je prijateljstvo postavljeno kao važan faktor u životu svake junakinje, mesto gde se svaka od njih oseća sigurnom i nalazi podršku. Međutim, za razliku od tipično muškog univerzuma, ženski se opet uglavnom vrti oko muškaraca tj. ljubavnih odnosa. Psihoanalitički posmatrano, simptomatičan je slučaj tzv. Zverke (Mr. Big), koji je centralni objekat želje glavne junakinje: on je dejstveno prisutan, iako je najčešće fizički odustan, kao regulacioni princip njenog života tj. kao falus oko koga rotira planetarni sistem egzistencije Keri Bredšo, što je dodatno potcrtano upravo njegovim nadimkom – gospodin Veliki!

O muškarcima i ostalim savremenim demonima

Naravno, muškarci nisu jedini sadržaj ženskih dijaloga, ali jesu najvažniji, povinujući se duhovitoj formulaciji iz filma Veštice iz Istvika (1987), gde na konstataciju jedne od junakinja kako muškarci nisu previše važni, druga primećuje – pa, zašto onda uvek razgovaramo o njima?

Iako se može razgovarati i o modi, novom romanu, filmskoj premijeri i sl, ipak dijalog uvek konvergira ka muškarcu, bez obzira da li je tretiran kao seksualni objekat – što je još jedna od konverzija u savremenom ženskom identitetu, jer je i ženi dozvoljeno da ima muški odnos prema ženi tj. muškarcu – ili kao partner za vezu i brak: uvek, na kraju, stignemo do objekta „ženske želje“. U tom kontekstu, ženski diskurs u Seksu i gradu predstavlja ništa drugo do muške fantazije o njemu tj. on u žene upisuje paletu svojih želja i njne granice: od konzervativne udavače (Šarlot) do razvratne, nezasite nimfe (Samanta).

Negde između smeštaju se i Keri i Miranda, s tim što one donose i naglasak na karijeri, podržavajući ideju da žena može da bude i sama i uspešna. Ali, scenaristi se nisu usudili da idu korak dalje – u karijeri je ok biti single, ali ne i u emotivnom kontekstu – mera satisfakcije u poslovnoj emancipaciji direktno je proporcionalna obimu nezadovoljstva u privatnoj sferi kada ON nije prisutan. Kao i što ženski, kolumnistički glas naratorke Bredšo, otvarajući i zatvarajući svaku epizodu, ne prelazi nivo refleksije prosečnog self-help priručnika, niti se odvažuje na ozbiljnost i sarkazam svojsten njegovom „kontrapunktu“, glasu mrtve naratorke izvanrednih Očajnih domaćica, koji ne preza da bude duboko egzistencijalistički orijentisan, mračan i depresivan, ali i da zahvata u poetiku svakodnevice, bez straha da se sve to neće dopasti „prosečnom gledaocu“, na koga, u komercijalnom smislu, računa mediokritetski izbaždaren Seks i grad. Tako, on retko da zalazi u rafiniranu senzualnost scena seksa kakve možemo videti u filmu Henri i Džun (1990), a o upotrebi erotskog na radikalan način i u odbranu umetnosti inspirisane seksom, kao u još jednom Kaufanovom remek-delu Pero (2000), obradi poslednjih dana markiza de Sada, nema ni govora.

Navedeno mesto „žena od karijere“ implicira još jednu, socijalnu dimenziju Seksa i grada – naime, reč je o ženama iz višeg srednjeg sloja, koje retko iskušavaju finansijske probleme i uglavnom se kreću unutar svoje socijalne niše – ne dolazi previše često do mešanja po tom osnovu (ili je ono kratkotrajno), ili, recimo, po osnovu rase – njihovi partneri su takođe dobrostojeći belci.

Stoga, upada u oči da velika inkluzivnost raznovrsnih manjina, koja se provlači kroz seriju, kao što je ona homoseksualna, južnoamerička ili neka druga, (p)ostaje tek deo scenografije i uvek stoji u drugom planu, tek pozadinu na kojoj se odigrava glavni tok radnje. Ne zanemarujući, naravno, doprinos koji je dat upoznavanju, pre svega domaće javnosti, sa potkulturnim univerzumima „najvećeg evropskog grada u Americi“, Njujorka, ipak ne treba zanemariti da je ova multikulturna „harmonija sfera“ data u izrazito hijerarhijskom odnosu – iako junakinje vole da gledaju mušku gej pornografiju (tvrdeći da je ipak najvažniji „dobar kurac“), ipak ni jedna od njih neće se naći u stabilnoj vezi sa muškarcem koji previše odstupa od njihove društvene pozicije (sa često jasno izraženom aspiracijom ka višem sloju).

Drugim rečima, ovaj pomalo staleško-kastinski odnos ukazuje da raznovrsnost mešanja može ići samo po socijalnoj horizontali, ali se on vrlo teško može kretati vertikalno: bajka u kojoj siromašni stižu na krilima ljubavi do bogatih i gde materijalno u krajnjoj instanci nije važno, rezervisana je, ipak, za „špansku“ produkciju, a ne za Seks i grad.

Weekly fashion selection

Ovakav fensi lifestyle, na granici glamura (kažem na granici jer Seks i grad ipak nije urbana Dinastija) očekivano je privukao svoje poklonike i u Srbiji, koji su u njemu videli dobar priručnik kako ispravno voditi „gradski život“. Sa stilom i na nivou, naravno.

Neobična kombinacija raznovrsnog sveta, od nezaobilaznih PR-ova preko human resources menadžera sve do članova redakcija modnih i pomodnih časopisa poput Elle i Men's Health, o „mudrosti urbanog življenja“, uglavnom nastala nakon 5. oktobra i tržišne liberalizacije Srbije – kada su frizeraji, brže od novopečenih pravoslavaca, prekrštavani u hair studios, a solarijumi i saune magično postali welness i spa – pronašla je svoj Weltanschauung u konzumerskoj, easy living ideologiji serijala. Svako ko drži do uspona uz socijalnu lestvicu beogradskog mikrokosmosa, na sva usta hvaliće Seks i grad i biti nedostupan u doba emitovanja (bez obzira da li stvarno gleda ili ne!), da bi kasnije uz kafu bez kofeina i salatu prelivenu niskokaloričnim dressingom prepričavao dogodovštine njujorške četvorke, ali i išao korak dalje, poveravajući najboljoj prijateljici svoj duboki Weltschmertz izazvan najverovatnije nedostatkom vitamina u dijetalnoj ishrani.

Međutim, uzimajući u obzir razlike između Beograda i Njujorka, koje nisu male, a tiču se pre svega razvijenosti ekonomije i akumuliranog bogatsva, lokalna interpretacija Seksa i grada često prerasta u sirotinjski šik društva u tranziciji i malograđansku mimikriju bede, gde se poslednji dinar troši na taksi koji vozi na premijeru u Sava Centar, a cipele sa lažnim etiketema kupuju na rasprodajama, u dubokoj anonimnosti. O seksu u relativno konzervativnoj Srbiji teško je i govoriti u analogijama sa istočnom obalom SAD i njenim nezajažljivim načelima erotske igre, od S/M seansi u koži i gumi do lipstic lesbians kružoka, no ostaje nada da se za prezervative makar neće štedeti, pre svega na one kvalitetne, što u ovoj optici znači – firmirane. Seks i grad, stoga – zahvaljujući beogradskom poimanju, te trendu koji je proizveo u lokalnim okvirima – možemo pomalo cinično prevesti i kao Ljubav na seoski način.

No, nije sve tako crno i upravo najveću vrednost serijala upravo prestavlja taj modni ritam – kako je nekada pevao Dejan Milićević, lučonoša turbo-folk stajlinga devedesetih – pored duhovitih zapleta i sentenci koje ponekad mogu da dobace i do britke šarmantnosti epigrama Oskara Vajlda („Sve što žena treba da uradi da bi upoznala idealnog muškarca jeste da ga rodi“).

Naime, upravo sjajan fashion dizajn ove serije biće ono po čemu će ostati upamćena – i to ne samo po garderobi koju je ekskluzivnim ugovorom sebi zaveštala Sara Džesika Parker – već i po tome što je uspela da kroz skoro 100 epizoda uvek ponudi dobre odevne kombinacije za razne prilike, pomerajući granice u stajlingu jedne TV serije do neslućenih granica.

Ukoliko mislite da je ovo trivijalno, treba se setiti britke opaske glavne urednice modnog časopisa iz filma Đavo nosi Pradu (2006) na konstataciju njene neiskusne sekretarice kako između dva kaiša nema nikakve razlike, iako ona zapravo, u sitnom detalju, postoji: ova replika svojevrsna je apologija inteligencije i kreativnosti vrhunskih modnih stvaralaca, ali i netrivijalnosti tokova modne industrije, koji se pokoravaju širim društvenim, tržišnim i estetskim pravilima, ni malo lako uhvatljivim za podređivanje sopstvenim komercijalnim ciljevima (za detalje pogledajte film!). Mislite li da je lako i jednostavno biti Žan Pol Gotje? Naime, površno je jedino sagledavati modne tokove površno, a danas se pokazuje neophodnim kreacija nečeg što bismo mogli nazvati filozofijom mode, još uvek intelektualno neistraženim područjem. Iako, čini se, nema površnije „ekipe“ od one koju okuplja modna scena, treba uvideti da i klasične nauke mogu biti (i jesu) i organon snobovštine, kao i prisetiti se opominjuće opaske Teodora Stirdžena, SF pisca: „Tačno je da je 90% naučne fantastike đubre. Ali, 90% bilo čega je đubre!“

Paralaksa i udadba

I dok film Seks i grad, kruna serijala i njegov „kec na jedanaest“, pustoši bioskopske blagajne (dosadašnja zarada se procenjuje na 220 miliona dolara, a auditorijum broji više od 40 miliona), poneka raznežena udavača pustiće suzu nostalgije za glavnim junakinjama, ali će se i tajno osmehnuti zbog svih tips & tricks koje je njujorška četvorka ostavila u večitom lovu na (situirane?) muževe. Ovaj „pop-kulturni skok“ zarobio je žene na nov način, dozvoljavajući im uživanje u seksualnosti samo ako put sladostrasnog preterivanja vodi u palatu venčane mudrosti (i monogamije), ali je, u evolucionističko-liberalnoj vizuri, i to korak unapred, u odnosu na čelični ili pak simboličko-kulturni pojas nevinosti koji je ranije opasavao klitoris, vaginu i ženski orgazam. Ako je sve to začinjeno vrhunskom modom, onda ta bajkolika, šarena laža sa Menhetna i okoline predstavlja gledljiv proizvod koji se ne može lako otpisati kao trivijalan, a koji već jeste poslužio i kao okvir za kritičko promišljanje položaja žene, čiji pomak unapred izgleda paralaktički: (prividno?) kretanje ka boljem otkriva da je i danas, nažalost, mesto žene u kosmosu prilično satelitsko – ono se i dalje vrte oko planete dominirane „prvim“ polom: muškarcima.