Bez reči

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Tišina, čuje se samo sneg kako škripi pod mojim gumenim đonovima i povremeno šape psa koje probijaju zaleđenu koricu leda na travi. Nije mi hladno, zakopčana sam do grla, ruke u rukavicama zavukla sam duboko u džepove. Pas je veseo. Trčka oko mene, svaki čas zastane, spusti se na prednje šape kao da me zove, pa otrči u mrak. Kad ne potrčim za njim, vrati se i ponovi radnju kao da me dresira. Pas se zove Vini, japanska rasa akita inu.

Uglavnom su svi videli onaj film sa Ričardom Girom o Hačiju. Istinitu priču o akiti koji je svako veče čekao svog gazdu na železničkoj stanici kad se vraćao s posla. Jednog dana čovek se ne vrati jer je umro. A taj pas, Hači, čekao ga je svakog dana, devet godina na tom mestu, uvek u isto vreme. I uginuo je tu čekajući ga. Nije nikad izgubio nadu. Ja ne znam šta drugi misle, ali pouzdano znam da su se našli na kraju. Taj Hači, akita inu, najvernija rasa na svetu, i taj čovek koga je čekao. Japanac. Ćuti, ne laje, samo zavija kao vuk kad treba. I obožava sneg.

Odjednom se čuje da neko kašlje. Ne bi tu bilo ničeg čudnog, zima je, svi kašlju, da ne dolazi iz mraka. Tačnije iz nedovršene kuće koja tu stoji kao neki neuspeli pokušaj boljeg života, još od kad sam se doselila u ovaj kraj, davno, u prošlom veku. Umesto prozora ima velike crne rupe, fasadu od crvene cigle grubo omalterisanu, a krov ima i nema, pokrali crepove koliko je moglo da se skine.

Stali smo i Vini i ja, gledamo oboje u taj mrak i čekamo da vidimo da li će opet da kašlje. Iz Vinijevih usta izlaze mali oblaci pare, ali se ne čuje da diše, ume taj pas da ćuti i da čeka. Sad vidim da kuća nije skroz u mraku, u jednoj od onih crnih rupa nešto treperi, neka vatrica igra. Ima stvari koje moraš duže da gledaš da bi video. A i slaba je vatra, možda se gasi polako.

Ne znam zašto mi se učinilo da je ženski kašalj, zamišljam je u turskom sedu na hrapavom betonu, ili na nekim novinama, kako gleda u tu vatru. Ili je zatvorila oči i pušta da joj ogreje lice pre nego što skroz utrne. Da li zna da smo mi tu? Možda je kašljala da nam kaže da je unutra i da joj je hladno. Zaklela bih se da i Vini o tome razmišlja, ne mrda kao da se skamenio. Ipak ne verujem da kašlje zbog nas. Ima ona svoje probleme i svoje misli. I zna da nas dvoje ne možemo da joj pomognemo.

Kao po nemoj komandi, u istom trenutku krećemo dalje. Opet škripi sneg i puca korica leda. Ima nešto u tome kad znaš da je kraj, makar i privremeno. Kao da se džinovski kran sa kamerom diže u nebo, odjednom vidim nas dvoje odgore iz visine, dva bića u toj noći na snegu u Koste Racina.

Dvadeset četiri sata kasnije stavljam ključ u bravu. Kad ga okrenem, čuje se klik. Slobodnom rukom pritisnem kvaku, vrata se otvore. Uguram veliki ljubičasti i mali narandžasti kofer i uđem za njima. Vrata se sama zatvore iza mojih leđa. Malo se trgnem. Ne palim svetlo, čekam da mi se oči naviknu na mrak. Pustim kaput da mi spadne na pod. Odlazim do kauča, sedam, zatvaram oči i spuštam lice u šake. Ništa ne radim, samo slušam grad. Ima jedan opšti huk kao kad staviš veliku školjku na uvo, ravan, ali neizbežan. Onda idu sirene, svih vrsta i dužina. Raspoznajem hitnu pomoć, "harli-dejvidsone", vatrogasce, njujoršku policiju. Kao u nekoj simfoniji, počinje s gudačima, onda ulazi klavir, pa ritam sekcija i na kraju trube. Sad čujem i elisu helikoptera, blizu je, neko me možda gleda kroz prozor. Ne otvaram oči, probam sve zvuke da pokupim, da ništa ne može da me iznenadi.

Spuštam šake u krilo i gledam oko sebe. Soba je sada svetla, navikle su se oči. Ugledam obrise svoje palme i poželim da je zagrlim. Dodirujem glatki pliš na kome sedim, znam da je siv, sve više volim tu boju. Vidim Krajsler, svetli kao i uvek sa svojom art deko kapom na glavi i šiljkom koji sakrije u oblacima. Nema zvezda, ali ovde nikada nema zvezda. Nema ni vatre, ima velikih prozora s debelim staklima.

Ustajem, i dalje u mraku, skidam sve sa sebe, navlačim trenerku, patike, jaknu, pokupim ključeve i brzo izađem iz stana. Dok čekam lift, ne mislim ništa. Ni u liftu koji propada sa 35. sprata do prizemlja ne mislim ništa. Ni kad izađem na ulicu i počnem da trčim još uvek ne mislim ni o čemu.

Pored mene prolaze blokovi, poznate fasade i nepoznati ljudi. Ne osećam umor, prija mi hladan vazduh i mrak koji me iz daljine podseti na prošlu noć. Pokretnim stepenicama spuštam se u samoposlugu, punim kolica salatama, pitama, voćem. Pozdravljam kasirku koja me prepoznaje, čestitamo jedna drugoj praznike. Pričam joj malo gde sam bila.

Sedim na sofi u turskom sedu, gledam vesti bez tona, jedem salatu s pečenim orasima iz velike činije. Diše grad, dišem ja, stigla sam.