- Lični prostor -

Zimska bajka

Svake noći, posebno tokom zime, na desetine beskućnika završi u luksuznim hotelima, a porodice i u raskošnim apartmanima New York Plaze, Four Seasons, ili Waldorf Astorije u kojima je noć preko 600 dolara

Podeli
Foto: Thinkstock/Ilustracija
Foto: Thinkstock/Ilustracija

Maja Piščević živi i radi u Njujorku na poziciji potpredsednika East West Instituta zadužena za globalne komunikacije. Svake nedelje kao kolumnista “Nedeljnika” piše o sitnicama koje kao pasionirani “hodač” opaža u velikom Gradu i koje želi da podeli sa svojim prijateljima i čitaocima.

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik

Blenula sam kroz prozor spavaće sobe pokušavajući da provalim po čemu bih mogla da zaključim da je napolju minus 15 osim po informaciji na mom telefonu. Sijalo je sunce, nebo je bilo duboko plavo bez oblačka, ljudi koji su se doduše jedva videli sa 35. sprata delovali su normalno užurbano dok su se kao disciplinovane kolone mrava kretali u pravcu svojih kancelarija. Dakle, iz ove perspektive mogao bi to biti i jedan običan jesenji dan. Ali minus 15 nije obična temperatura čak ni za Njujork, posebno kad je još koliko juče bila debelo u plusu.

Jedino što sam uspela da opazim je neka posebna prozirnost vazduha od koje su konture oblakodera delovale izoštrenije, a na horizontu su se prvi put pojavili obodi Menhetna koje nikada pre nisam primetila.

Oko 10 pre podne, podigavši pogled sa ekrana kompjutera, imala sam šta da vidim. Kao da je neko preko Menhetna prebacio džinovsku belu zavesu od sitnih pahuljica koju je nevidljiva ruka povlačila sleva nadesno. Nikad pre to nisam videla, vetar je bio toliko jak da su se pahulje umesto da padaju na zemlju kretale pravolinijski vertikalno, paralelno sa ulicom.

Kasnije iste večeri, vraćajući se Park avenijom od prijatelja, čežnjivo sam razmišljala o jutrošnjem suncu koje je stvaralo kakvu-takvu iluziju toplote, dok je sada ledeni severac sa lakoćom prodirao kroz brojne slojeve odeće kao da su carevo novo odelo.

Da li neko zna gde nestaju homlesi noću, pitala sam društvo za stolom. I tada sam saznala da u Njujorku, za razliku od većine drugih američkih gradova, postoji zakon koji homlesima garantuje pravo na sklonište (Right to Shelter). To znači da svakom beskućniku koji želi da se skloni sa ulice gradske vlasti moraju obezbediti smeštaj. Pošto u gradu nema dovoljno "šeltera" za stalno rastuću armiju ljudi bez krova nad glavom, a nema ih između ostalog zato što se građani protive izgradnji šeltera u svom komšiluku, gradske vlasti su prinuđene da one koji ne nađu mesto u skloništu rasporede po hotelima. I tako svake noći, posebno tokom zime, na desetine homlesa završi u luksuznim hotelima, a porodice i u raskošnim apartmanima New York Plaze, Four Seasons, ili Waldorf Astorije u kojima je noć preko 600 dolara.

Ovo zadovoljstvo za homlese, poreske obveznike Njujorka košta 400.000 dolara dnevno, ili 73 miliona dolara godišnje. I o tome se mnogo priča, ali nijedna vlast ne može da pronađe izlaz iz začaranog kruga u kome broj ljudi koji ostaju bez krova raste daleko brže od sposobnosti grada da im obezbedi smeštaj. Tako je samo prošlog meseca na ulicama bilo više od 60.000 beskućnika, od toga 24.000 dece.

Vraćajući se kući kroz ledenu noć, sa uživanjem zamišljam prizor ubogog beskućnika dok onako prljav i odrpan u bušnim patikama stoji na mekom tepihu otmenog hotelskog lobija pred užasnutim pogledima vremešnih dama veštački zategnutih lica i davno zamrzlog sjaja u očima. Šta li im sve prolazi kroz glavu kad ostanu sami u svom raskošnom kraljevstvu na jednu noć, dok božanskom ironijom sudbine srču hladan šampanj u kadi punoj pene.

Iz mašte me je trgao žamor. Iako je već bilo skoro 11, grupa homlesa, muškaraca i žena, okupila se oko velikih kartonskih kutija iz kojih su vadili komade tople odeće, očigledno nečiju donaciju, i delili ih među sobom. Da li od radosti zbog božićnih poklona, ili pod dejstvom neke supstance, tek ludo su se zabavljali isprobavajući tesne kapute i šarene vunene kape, imitirajući manekene na zaleđenoj pisti njujorškog asfalta.

U tom trenutku iz Waldorf Astorije izleće grupa razdraganih devojaka u tesnim haljinama sa bretelama i sandalama sa nestvarno visokim štiklama. Kao da su potpuno nesvesne promene ambijenta i mraza koji štipa svaki delić njihove negovane bele kože, zacenjuju se od smeha očigledno prepričavajući anegdote sa večere. Na nekoliko metara od njih, homlesi koji su ih primetili kao da su se zaledili, nemo posmatrajući nestvarni prizor paralelne stvarnosti. I dalje euforične, devojke kreću ka njima lagano podižući ruke da zaustave taksi.

Jedan od homlesa iznenada skida sa sebe kaput koji je trenutak pre toga obukao i veštim pokretom ga prebacuje preko golih ramena plavokose devojke. Ona se trza kao vatrom oprljena, zgroženo puštajući kaput da padne na zemlju. Sada je red na homlese da eksplodiraju od smeha. Kao u uvežbanom mjuziklu, počinju da pevaju i igraju oko devojaka, ne dajući im da nastave put. Ovu dramu kao deus ex machina razrešava žuti njujorški taksi čija se vrata otvaraju i devojke nestaju u njegovoj utrobi. Homlesi i dalje veselo igraju, a ja nastavljam put ka kući u noći u kojoj je, izgleda, samo meni hladno.

strana 1 od 2 idi na stranu