- Lični prostor -

Dobrota na jedan dan

Bio je četvrti četvrtak u novembru, znam jer je to bio moj prvi Thanksgiving u Njujorku. Celog dana sam se u pidžami razvlačila po stanu uživajući u saznanju da ne moram baš ništa da radim, ni sa kim da pričam i nigde da idem. Tek kad se nad gradom spustio mrak, odlučila sam da se išunjam iz kuće i istrčim jedan krug pred spavanje.

Podeli
Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Maja Piščević živi i radi u Njujorku na poziciji potpredsednika East West Instituta zadužena za globalne komunikacije. Svake nedelje kao kolumnista “Nedeljnika” piše o sitnicama koje kao pasionirani “hodač” opaža u velikom Gradu i koje želi da podeli sa svojim prijateljima i čitaocima.

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Bilo je hladno, ali ne onako kako je umelo da bude. Dokle god ne krene ljuti severac, zima ne boli.

Čim sam izašla na Petu aveniju, primetila sam da je nešto drugačije nego obično. Neki čudan mir lebdeo je nad ovom centralnom venom Njujorka kojom su i danju i noću tekle kolone prolaznika i automobila. Pokušala sam da racionalizujem svoj nelagodan osećaj objašnjenjem da je manjak dinamike posledica praznika i činjenice da su gotovo sve radnje, uključujući i prodavnice hrane bile zatvorene. Retki prolaznici, dobro najedeni i podnapiti posle bogatog prazničnog ručka koji je uključivao neizbežnu punjenu ćurku, išli su nogu pred nogu u svojim mislima.

Trebalo mi je dobrih desetak blokova da shvatim šta je u pitanju -- nije bilo ni jednog jedinog homlesa! Na potezu od Empajera do Union skvera, gde su se obično mogli videti na svakom koraku, prvi put otkako sam došla u Njujork, nije bilo nijednog, kao da su u zemlju propali.

Neverovatno je da sve do tog trenutka nisam bila svesna da su ta nesrećna bića rasuta po trotoarima prometnih ulica zapravo sastavni deo scenografije grada. Kao semafori, hidranti ili svetlosne reklame -- oni se naprosto podrazumevaju. Ko god dođe u Njujork, jedan od prvih utisaka su mu ti jadni homlesi.

Šta se desilo? Kako je moguće da baš nijednog nema, okretala sam se oko sebe skoro želeći potvrdu da grešim, jer sam se osećala kao da se desilo nešto važno što bih morala da znam. Nastavila sam odsutno da trčim ka Washington Square Parku i dalje ka Sohou, sve vreme pokušavajući da sastavim pazl od nepoznanica.

Prisetila sam se da su se na TV-u, koji mi je čitavog dana bio uključen bez tona, od jutra smenjivali snimci raznih skloništa, crkava i humanitarnih organizacija u kojima su beskućnicima deljeni besplatni obroci i topla garderoba za dugu zimu. Hiljade volontera širom Amerike dobrovoljno su učestvovale u tom "ljubi bližnjeg svog" performansu, požrtvovano gosteći svoje "bezdomne" sugrađane koje ostala 364 dana gotovo da nisu primećivali.

Tog dana je čak i predsednik Obama sa porodicom velikim sočnim komadima ćuretine služio nezbrinute veterane iz nekog od američkih ratova. Jer na Thanksgiving cela Amerika razmišlja o zahvalnosti i pomaže onima koji nemaju na čemu da budu zahvalni jer ništa nisu dobili ni od koga. Onima kojima se američki san odavno pretvorio u noćnu moru.

I kako sad da se čovek postavi prema ovom jednokratnom aktu milosrđa? Šta da pomisli posmatrajući ovu pokaznu vežbu dvadesetčetvorosatne empatije kojom uspešna Amerika demonstrira svoje ljudsko lice pred vojskom od pola miliona ljudi bez nade i krova nad glavom?

Nikada neću zaboraviti prizor opruženog tela mrtvog mladića u crnoj rolki i farmerkama na Tajms skveru koga su prolaznici bukvalno preskakali ne udostojivši ga ni pogleda, a neki se čak i saplitali o njegove ruke i noge u onoj ludačkoj gužvi. Bilo je to neposredno nakon što sam stigla u Njujork i sećam se da sam tog trenutka celim srcem poželela da se spakujem i vratim kući.

Najlakše, a možda i najlogičnije bilo bi zgroziti se nad ovim ultimativnim licemerjem i humanitarnom farsom. Ali s druge strane, ako ovih 500.000 nesrećnika sa zahvalnošću prima tu mrvicu pažnje i topao obrok svakog četvrtog četvrtka meseca novembra, odakle meni pravo da sudim? Zar bi im bolje bilo da ni tog jednog dana nema?

Na kraju krajeva, zar nije makar teorijski moguće da će neko od Thanksgiving dobročinitelja, dirnut sopstvenim gestom, odlučiti da više ne zatvara oči pred tuđom nesrećom? Ili da će, ugledavši svoj odraz u nečijim očima, u kojima je makar na jedan dan probudio veru u bolje sutra, ili samo u sutra za početak, shvatiti da je on sam dobio više od onih koje je nahranio. Razmišljam o tome celim putem do kuće sve dok ne prihvatim jedini odgovor koji znam da je tačan.

(Imam jednog druga u Beogradu koji uporno daje novac prosjacima na semaforu uprkos stalnom negodovanju svoje žene. "Zašto to radiš", prebacuje mu svaki put. "Zar ne znaš da oni nemaju ništa od tvoje pomoći? Sve im to pokupe neki mafijaši na kraju dana", ponavljala mu je besno godinama sve dok mu jednog dana nije dojadilo da ćuti. "Draga, da li misliš da je onog gore briga kome ide taj novac?" Ne znam da li je posle ovog odgovora žena prestala da mu zvoca, ali znam da on nije prestao da daje. Tom mom drugu Thanksgiving je svaki dan.)

Lični prostor

Zimska bajka

Svake noći, posebno tokom zime, na desetine beskućnika završi u luksuznim hotelima, a porodice i u raskošnim apartmanima New York Plaze, Four Seasons, ili Waldorf Astorije u kojima je noć preko 600 dolara

Licni prostor subota 31.12. 15:35 Komentara: 3

Pisac u blokadi

Mislim da sam ga prvi put videla početkom septembra. Sedeo je na asfaltu na uglu Medison avenije i 32. ulice. Dolazio je tu svakog dana oko pola sedam uveče, u vreme kad sam se i ja vraćala s posla. Skinuo bi ranac sa leđa, pažljivo ga spustio na zemlju, rukama zadigao nogavice pantalona i seo na asfalt naslanjajući se na sjajni mermerni zid nove, još neuseljene višespratnice.

Licni prostor ponedeljak 19.12. 20:24 Komentara: 1

Samo budi tu

Naježim se kad slušam starije kako s godinama sve intenzivnije lamentiraju nad prošlim - "boljim vremenima kad nismo znali koliko smo srećni i koliko nam je dobro bilo". Mada moram da priznam da i samu sebe tu i tamo uhvatim kako pomislim isto.

Licni prostor ponedeljak 28.11. 09:31 Komentara: 6

Stvarnije od stvarnosti

Uz toliko naučnih analiza o uticaju gena, vaspitanja i okruženja na formiranje ličnosti, tako je malo pisano, sa izuzetkom bajki, o značaju iskustava, uvida, suza, snova i strahova proživljenih kroz literaturu.

Licni prostor ponedeljak 21.11. 21:05 Komentara: 16

Majami u Maji

Da li je tajna putovanja u mestima, ili u godinama u kojima konačno bez borbe prihvataš da si za sobom ostavila više jutara nego što ih imaš pred sobom?

Licni prostor utorak 15.11. 22:54 Komentara: 2

Timeout

A sada nešto sasvim drukčije. Po principu da u životu, kao i u bajci, nije važno koliko traje nego koliko je dobar, odlučila sam da krenem na letovanje.

Licni prostor ponedeljak 7.11. 10:59 Komentara: 1

Breskve

Na moj užas, ova breskva ima gotovo isti ukus kao da je kupljena u Wholefoodsu. U danima koji slede pitam se: šta se dogodilo? Ko se promenio, breskve ili ja? Ili je čudan ukus voćki sa Kalenića samo paradigma većih, neminovnih promena koje nas zadese dok sami sebe tražimo po svetu?

Licni prostor ponedeljak 31.10. 14:59 Komentara: 5
strana 1 od 2 idi na stranu