Stvarnije od stvarnosti

Piše: Maja Piščević

Pre neki dan jedan moj mladi poznanik bez ikakvog povoda me je pitao koliko sam knjiga u životu pročitala. A onda je, kao da to već nije dovoljno čudno, samoinicijativno pretpostavio da mora biti više od 10.000. Od srca sam se nasmejala njegovoj simpatičnoj, dobronamernoj naivnosti. Naravno da nisam, možda bi oko hiljadu bilo bliže, odgovorila sam mu, ali nemam ideju kako bih to mogla da saznam.

Međutim, pitanje je nastavilo da me bocka. Zar je moguće da ne postoji način da dođem do makar približne cifre, ma koliko taj podatak bio bez značaja? I tako sam se bacila na kalkulaciju. Pod pretpostavkom da sam počela da čitam sa šest godina, famoznih 10.000 knjiga mogla sam da savladam čitajući svaku za 1,8 dana. Ovim sam svom mladom poznaniku definitivno dokazala da nije bio u pravu, ali se tema knjiga i njihove uloge u oblikovanju mene koja sam danas otvorilo kao Pandorina kutija koju nisam mogla tek tako da zatvorim.

Za početak mi nije jasno kako je moguće da o tome nikad nisam razmišljala. Uz toliko naučnih analiza o uticaju gena, vaspitanja i okruženja na formiranje ličnosti, tako je malo pisano, sa izuzetkom bajki, o značaju iskustava, uvida, suza, snova i strahova proživljenih kroz literaturu. A meni se opet čini da bih, kao što neki ljudi pamte događaje koji su obeležili određene periode u njihovim životima, ceo svoj vek mogla da sagledam kroz dijaloge sa omiljenim piscima i junacima koje sam pitala za savet u nekim ključnim situacijama. I neretko činila upravo ono što bi mi oni rekli.

Kad sam se u svojim dvadesetim selila iz maminog i tatinog stana, jedino što sam sa sobom ponela bili su moji dnevnici i moje knjige. Sa nežnošću pamtim okršaj sa sestrom Letom, takođe profesionalnim čitačem knjiga, oko nekoliko primeraka koje smo obe smatrale ličnim kapitalom, Tolkina i Selindžera iznad svih. Sećam se kako sam joj ponudila da joj kupim novi novcati komplet Gospodara prestenova, što je ona glatko odbila. Naravno da je htela, baš kao i ja, da zadrži upravo ova tri pohabana primerka u čvrstom povezu čija je svaka strana, bilo da je podvučena ili nije, nosila pored naših DNK i otisak naših mladosti. Nije slučajno neko rekao da se ljudi ne dele na one koji su pročitali Gospodara prstenova i one koji će to tek učiniti.

Kao mala razvila sam tehniku čitanja koje se držim i danas. Na početku žurim da se što pre uvučem u fabulu, da se zbližim s junacima, da razumem njihove postupke i osetim atmosferu. Da od pasivnog posmatrača postanem nevidljivi svedok. Kad mi to pođe za rukom, usporavam, kod zaista dobrih knjiga idem dotle da sebi ograničavam broj strana koje u jednom danu smem da pročitam. Ovo gustiranje čini slast čitanja većom, ali kraj knjige ništa manje tužnim. S velikom pažnjom kupujem nove knjige, jer jednom započete čitam do kraja.

Potpuno mi je nezamislivo da uveče ugasim svetlo a da nisam barem par strana pročitala, ponekad i bez udubljivanja, već više kao ritual. "One for the road", što bi rekli Englezi za čašicu pred spavanje - da zapakujem dan koji je prošao.

Neke knjige su kao širom otvorena vrata, već od korica te mame da uđeš, a ima onih, koje više volim, za koje moraš da se potrudiš, da im dekodiraš šifru i prođeš neku vrstu inicijacije. Neke te opet same uče kako da ih čitaš.

Rizikujući krupne propuste pokušavam da brzinski, takoreći bez razmišljanja, prvi put napravim svoju listu za neku ličnu Nojevu barku. I ne pokušavam da nabrojim najbolje knjige koje sam pročitala, već one koje su iz nekog razloga u meni ostavile najdublji trag. Ne trudim se čak ni da ih poređam u vremenu, zapisujem ih onako kako mi dolaze.

Borhes - sve. Darel - Aleksandrijski kvartet. Hese - Demijan, Igra staklenih perli. Johana Špiri - Hajdi. Murakami - sve i stalno. Magus od Johna Fowlesa. Kortasar - Školice. Čehov - sve. Markes - Sto godina samoće. Tolkin - Gospodar prstenova. Bulgakov - Majstor i Margarita. Srđan Valjarević - sve, ali najviše Komo. Tomas Man - Čarobni breg. Selindžer - sve i stalno. Stajnbek - Zima našeg nezadovoljstva - stalno. Prust - U potrazi za izgubljenim vremenom, Sjenkjevič - Kroz pustinju i prašumu; Niti vremena od Pitera Bruka; Mark Hadon - Neobičan događaj sa psom u noći; Viktor Frankl - Potraga za smislom; Ji đing sa Jungovim predgovorom.

Unapred molim za oproštaj Boga i Letu za sve divne pisce i važne knjige koje sam u ovom stampedu sećanja ispustila da pomenem. Drago mi je ipak što spisak nije predug, mislim da bi se mogao spakovati u jedan kofer, što zvuči utešno, zlu ne trebalo.

A onda nešto mislim, šta će našoj deci zameniti njihove knjige? Umesto prašnjavog niza artefakata svojih života poređanih na nekoj polici, čuvaće liste hiperlinkova i pasvorda za svoje fotografije i uspomene sačuvane po nevidljivim "klaudima". Ili ako budu metodični i na nekoliko eksternih memorija. Nemam naravno ništa protiv, samo mi je malo čudno. Lakše za nošenje preko okeana u svakom slučaju.

Moja ćerka Liza kao mala je govorila da se mama rodila iz knjige, činilo joj se da stalno čitam, a čitala sam i njoj. Moja ćerka Hana napisala je svoju prvu knjigu sa 18 godina. Jedinu knjigu koju nosim svuda sa sobom. Lizina se još uvek čeka.

Izvor: Nedeljnik.rs