Timeout

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Malo okasnelo - početak novembra, i nikad kraće -u Majami. Da ne zvučim nezahvalno, odavno sam želela da prošetam Ocean Driveom gde je sniman "Scarface" sa Alom Paćinom, da obiđem Key West stopama Hemingveja, da osetim dah art dekoa na South Beachu i pogledam čuvene grafite u Winwoodu. I usput da se okupam u okeanu, da istrčim turu bosa po sitnom pesku i da u sumrak popijem hladni mohito na bazenu hotela "Delano".

Ali to sve nikako ne mogu za tri i po dana. Evo me u avionu do poslednjeg mesta ispunjenom promrzlim Njujorčanima, željnim da se još jednom ogreju na toplom suncu Floride pre početka duge i neizvesne zime.

Celo leto sam se lomila da li da potežem iz Njujorka za tako kratak put, različitim izgovorima odlagala odluku. Neki neobjašnjivi mazohizam me je spopao - ako ne mogu na odmor kô čovek, neću ni kao Amerikanac.

Da pojasnim šta sam time htela da kažem.

Pre neki dan pričam sa jednim poznanikom, uspešnim ovdašnjim advokatom. Hvali mi se nezaboravnim letovanjem u Turskoj, odakle je poreklom. Napunio je baterije, kaže, rasteretio se načisto, a na kraju i uželeo posla. Pa koliko si to letovao, pitam, kad ti je već i dosadilo.

"Četiri dana", odgovara mi trijumfalno kao da je time upravo oborio svetski rekord u dužini odsustva iz kancelarije. "Četiri dana", ponovim karikirajući njegov glas, "pa mene bi za toliko mrzelo i da se pakujem!"

"Ne, ne, četiri dana je sasvim dovoljno", uverava me i dodaje da mu je ovo bilo prvo letovanje još od davnih studentskih dana. Razvijao je biznis, gradio klijentelu, a onda usput i izgubio potrebu da pravi pauzu. Ali sad kad je otkrio koliko mu prija, odlučan je da više nijedno leto ne propusti. Zaustim da mu kažem da on, jadan, i ne zna šta je odmor, ali mi ga dođe žao, pa odlučim da mu ne kvarim lepe uspomene.

Slično je i kod mene u kancelariji. Od nas trideset i nešto, samo je jedna žena ovog leta bila na pravom odmoru -- cele dve nedelje jula provela je negde u tropima. Po sopstvenom priznanju, godinama je planirala to putovanje, štedela zajedno sa mužem, a pred polazak kolege su joj organizovale pravi ispraćaj kao da kreće na put oko sveta.

Kad sam dobila posao u Njujorku, sećam se da su mi svi poznanici koji duže rade u Americi postavljali isto pitanje: je l' imaš plaćen godišnji odmor? Naravno da imam, odgovarala sam, nego kakav drugi postoji? Pa neplaćeni, naravno, odgovarali su mi srpski inženjeri, medicinske sestre, pravnici, arhitekte. "Plaćen godišnji odmor ovde nije pravilo, nego izuzetak. Isto važi i za bolovanje, ne znaš koliko si srećna!"

Za Amerikance bolest je mnogo više od bolesti. Skoro sam pročitala da četrdeset četiri miliona ljudi ovde nema apsolutno nikakvo zdravstveno osiguranje, a još trideset šest miliona ima nedovoljno, što u prevodu znači da svaki treći čovek u ovoj zemlji živi bez izvesnosti da sebi može da priušti lečenje. A troškovi bolničkog lečenja su nezamislivi, nebeski visoki. Jedna moja drugarica posekla se dok je ljuštila avokado za salatu. Par šavova na prstu platila je ravno 3.500 dolara. I pritom je, kaže, odlično prošla, jer da su je zadržali u bolnici, svaki dan bi je koštao još dodatnih 4.000 dolara.

Za porodice sa jednom platom bolest oca često označava trenutni kraj udobnog života koji su do tada vodili. On ostaje bez posla, kuća ide na doboš jer nije isplaćena hipoteka, kola se prodaju ili vraćaju, a deca moraju da napuste dobre škole. Koliko sam samo takvih priča čula otkad sam došla ovamo! Da preko noći čitave porodice ostanu bukvalno na ulici bez ikakve nade, doživotno zatrpane astronomskim bolničkim računima.

Svojim kolegama na poslu uživam da pričam o tome kako je u Srbiji pravo na plaćeni odmor zagarantovano, kako je školovanje besplatno, baš kao i lečenje u državnim ustanovama. "Ma neeeee", gledaju me u neverici i traže da im pričam još, kao da im opisujem neku zemlju dembeliju u kojoj se kuće prave od čokolade.

Znam, znam, već čujem glasove protesta svojih poznanika iz Srbije i izlive nezadovoljstva našim školstvom, zdravstvom, korupcijom i stopom nezaposlenosti. Ali ja iz inata neću to da im pričam, šta ima da znaju, nek sanjaju o maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj ljudi "ne znaju koliko su srećni".

A u međuvremenu, ko zna, možda će moja Srbija zaista postati ovakva kakvom je opisujem Amerima i u kakvoj smo se mi i naši roditelji nadali da ćemo jednog dana živeti. Zemlja iz koje mladi više neće odlaziti, a oni koji su otišli želeće da se vrate. I da to neće biti bajka. A za početak nikada više - krvava bajka.