- Lični prostor -

Gde cveta limun žut

Možda ću ipak uspeti ono što Mišku Plavom tih divnih davnih osamdesetih nije pošlo za rukom na Kornatima, u zemlji koja se zvala "naša". Ili ono što koju deceniju kasnije nije uspelo svima nama koji smo želeli da sačuvamo Jugoslaviju

Podeli
Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

Maja Piščević živi i radi u Njujorku na poziciji potpredsednika East West Instituta zadužena za globalne komunikacije. Svake nedelje kao kolumnista “Nedeljnika” piše o sitnicama koje kao pasionirani “hodač” opaža u velikom Gradu i koje želi da podeli sa svojim prijateljima i čitaocima.

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Znači, desilo se. Posumnjala sam još dok sam brzinski prolazila završnu inspekciju stana pred polazak na aerodrom. Poslednji put obilno sam zalila svoju palmicu, svoju vernu cimerku rodom iz Ikee u Bruklinu koja je tokom ovih osam meseci u belom svetu podelila sa mnom i dobro i zlo. Koliko sam joj samo večeri po povratku s posla prepričavala momente koje nisam želela ni sa kim drugim da podelim. Palmica je strpljivo slušala, a meni je uglavnom to i trebalo. Da čujem svoj glas, da izbacim ili progutam knedlu iz grla i nastavim dalje.

Nakon bliskog susreta sa smrću tek nekoliko nedelja nakon što sam je udomila i potom zamalo ubila oskudnim zalivanjem (vođena idejom da palme žive u pustinji), obasula sam je brigom i pažnjom, neko bi rekao i preteranom. Zalivala sam jeobogaćenom vodom, svakodnevno fajtala i okretala ka suncu. Usput je i zavolela.

Gledajući je tog jutra, s ponosom sam shvatila da je izrasla unaočitu mladu damu. Ako ovakvom brzinom nastavi da se razvija, za nekoliko meseci zakloniće mi pogled na Krajsler, rekoh u sebi sa lažnom brigom u glasu. Na podu pored palme stajala je crvena "lindt" bombonjera -- mala zahvalnost komšinici Debri koja će je zalivati dok sam ja na putu.

Ostala je još samo spavaća soba. Dodatno sam zategla prekrivač preko kreveta, proverila kvaku na velikom staklenom prozoru i okom stranca preletela ostatak sobe. Komodu sa fotografijama dece i Banetovim morem. Veliki plavi kolaž na zidu prepun poruka, porodičnih fotki i citata koji mi je Hana napravila pred put. Džinovski poster krhkog visećeg mosta nad provalijom, verovatno negde u Aziji, za koji gostima uvek kažem da predstavlja metaforu mog života.

Na beloj nahtkasni pored kreveta, sa fotografije u srebrnom ramu s utisnutim raznobojnim kristalima, gledaju me dva okrugla smeđa oka moje male Pufne, najmanje patuljaste pudle na svetu koju sam volela kao što se samo pas voleti može. Koja me je volela kao što me niko voleti neće. U novembru će biti pet godina otkako je umrla i nije prošao ni jedan jedini dan da mi nije nedostajala. Još jednom odbacivši dilemu da je ponesem sa sobom, prstima sam dodirnula hladno staklo i tada, prvi put, izgovorila tri reči zbog kojih pišem ovaj tekst: "Čuvaj nam kućicu".

Čuvaj nam kućicu. Znači, ovaj mali prostor okružen velikim svetom neznano kada postao je moj dom. Jer šta bi drugo bilo "kućica". Neverovatno je kako ponekad sami sebe iznenada uhvatimo u nekom saznanju kao da je reč o tuđem životu, ili kao da pratimo lik nekog fiktivnog junaka iz romana.

Ovo otkrovenje, međutim, neminovno je rađalo jednu novu, ozbiljniju dilemu. Ako je ovo dom, šta je onda moj pravi dom, moja kuća? Može li jedan čovek imati dva doma? Da li je moguće odlaziti iz jednog doma da bi se stiglo u drugi? I ako jeste, da li to predstavlja neku vrstu prokletstva, jer nikad ne možeš biti na dva mesta u isto vreme.

Dok sam gurala svoj ljubičasti kofer ka liftu, u sećanje mi je došla jedna veoma stara slika.

Mesto radnje: negde na Kornatima. Vreme: osamdesete. Nas dvadesetak, ekipa beogradskih tragača za perfektnim letom,totalnih pomorskih amatera, iznajmili smo pet-šest malihElanovih jedrilica u Biogradu na Moru i bez trunke straha, ili opreza, krenuli u dvonedeljnu jadransku avanturu. Scena: grupno isplovljavanje iz male uvale na nekom bezimenom ostrvcetu.

Miško Plavi diriguje operacijom stojeći jednom nogom na našoj jedrilici, a drugom na jedrilici do nas, držeći se rukama za sajle dva jarbola. U početku idemo skladno uporedo, ali kako izlazimo na pučinu, pramci počinju da se razilaze na uzburkanom moru.

Miško pokušava da održi balans, mišići na rukama izgledaju mu kao da će pući, a lice mu je sve crvenije. Dovikujemo mu da se odluči gde će i da pusti drugi brod, ali njemu prija naša pažnja, grčevito se drži za sajle uveravajući nas da kontroliše situaciju. A onda prizor postaje tragikomičan. Razmak između jedrilica nastavlja da se povećava, Miškove noge se šire u špagu i on sa treskom pada u more. Umiremo od smeha mašući mu sa palube, dok bez zaustavljanja plovimo dalje, puštajući ga da poveruje da ćemo ga ostaviti. Naravno da nismo, ali ta slika njegove nemoguće misije okončane benignim pljuskom u more uvek mi se vrati u sećanje kad neko naivno poveruje da je moguć jalovi kompromis.

Ovaj tekst završavam u svojoj pravoj kući koja je i dalje moj pravi dom. Svi su tu, svi koji treba da budu tu, uključujući mog psa, akitu Vinija, i Miu, mog ludog sijamca. I miris rešpalačinki s nutelom i plazmom koji mi greje srce i donosi mir. I nevidljive ptičice koje u zoru pesmom slave izlazak sunca. I mali kućni rituali koji životu daju smisao. Vini koji kod stepenica čeka svoju jutarnju dozu maženja i Mia koji me u tišini gleda dok spremam nes stojeći pored svoje činijice za hranu.

Jedino što je drukčije jeste ukus vode. Ne umem to da objasnim, ali prvi put osećam da beogradska voda nije kao njujorška. Ona tamo, iz nekog razloga, više mi prija.

Možda ću ipak uspeti ono što Mišku Plavom tih divnih davnih osamdesetih nije pošlo za rukom na Kornatima, u zemlji koja se zvala "naša". Ili ono što koju deceniju kasnije nije uspelo svima nama koji smo želeli da sačuvamo Jugoslaviju.

"Možda, tko zna", kako reče Josipa Lisac u pesmi "O jednoj mladosti". Ako je ne znate ili ste je zaboravili, topla preporuka da je poslušate. Sve će vam biti jasno.

Lični prostor

Breskve

Na moj užas, ova breskva ima gotovo isti ukus kao da je kupljena u Wholefoodsu. U danima koji slede pitam se: šta se dogodilo? Ko se promenio, breskve ili ja? Ili je čudan ukus voćki sa Kalenića samo paradigma većih, neminovnih promena koje nas zadese dok sami sebe tražimo po svetu?

Licni prostor ponedeljak 31.10. 14:59 Komentara: 5

U avionu

Oduvek sam volela da letim avionom i taj osećaj ukradenog vremena u kome više nisi tamo gde si bio, a još nisi stigao tamo kuda ideš. Posebno uzletanje u bezličnim sivim jutrima kao što je ovo...

Licni prostor ponedeljak 24.10. 08:35 Komentara: 2

Noć u pozorištu (Za kuma Jagoša)

Sedela sam u mraku osećajući se kao da istovremeno gledam dve predstave. Jednu sa glumcima na sceni i drugu sa glumcima u sali koji igraju egzaltiranu publiku. Ovi na sceni su bili zaista natprosečne zanatlije. Za razliku od njih, glumci u publici su bili osrednji, više su delovali kao grupa statista sa zadatkom da dočaraju utisak ludog provoda

Licni prostor petak 14.10. 08:15 Komentara: 3

Kraj leta

Uporno ću obilaziti naša tajna mesta, pod prstima ću osećati njihove meke kose koje grlim po poslednji put pred ulazak u žuti taksi. Jer mesta su ljudi, a ljudi su mesta.

Licni prostor utorak 4.10. 08:21 Komentara: 5

Sunce tuđeg neba

Ona reč za "houmsik" možda i postoji u srpskom jeziku. Zove se - tuga. U njoj je skupljeno sve. I sećanje na domovinu koju više nemaš, i na godine koje su prošle, i na drage ljude koji su otišli s njima. Ali u njoj je i bezgranična ljubav prema ljudima koje sam ostavila za sobom

Licni prostor sreda 28.09. 10:23 Komentara: 19

Ostajte ovde

Naša deca od nas više ništa ne traže. Oni su uzeli svoju sudbinu u svoje ruke. Jedino što ih može zadržati kod kuće jeste vera da u Srbiji imaju budućnost

Licni prostor sreda 21.09. 19:30 Komentara: 19

Džo i to je Amerika

Dobro jutro! Trgoh se zagledana u ekran svog telefona sa koga u brzom hodu ka poslu čitam najnovije vesti. Podižem pogled i vidim crnog mladića koji sa širokim osmehom na licu gura ogromnu tezgu sa povrćem. Dobro jutro, odgovaram mu sa istim osmehom, zatečena besmislenom sumnjom da je video da čitam o groznom ubistvu koji je njegov crni sunarodnik počinio prethodne noći u Dalasu u znak protesta zbog brojnih ubistava Afroamerikanaca od strane predstavnika policije.

Licni prostor ponedeljak 18.07. 20:57 Komentara: 14
strana 1 od 2 idi na stranu