Noć u pozorištu (Za kuma Jagoša)

Piše: Maja Piščević

Tačno u 6.30 izletela sam iz kancelarije i brzim korakom krenula ka pozorištu. Posle celog dana u zatvorenom prostoru, prijala mi je šetnja Medisonom, iako je već padao mrak, a hladan vetar je opasno mirisao na zimu.

Predstava na 59. ulici je počinjala u čudno vreme, 7.15. Na biletarnici je bila gužva, red se otegao niz ulicu. Ti dugi redovi u kojima ljudi poslušno stoje čekajući u samoposlugama, pred knjižarama, restoranima, u bioskopima, ispred prodavnica za novi model patika ili telefona, predstavljaju jedan od američkih fenomena koje uporno pokušavam da prihvatim, zasada bez uspeha. Poslednji red u kome pamtim da sam dobrovoljno stajala bio je onaj ispred pekare na uglu Golsvordijeve i Kičevske koja je pravila najbolji burek sa sirom u obliku potkovice, u celom Beogradu. Svaki veliki odmor istrčavali bismo iz Četrnaeste gimnazije ne bismo li prvi zagrizli krckavu koricu vruće miline.

Konačno dočekavši svoj red, zatražila sam kartu od blagajnika s druge strane stakla. Za koju predstavu? Pa za ovu u 7.15, rekla sam, od iznenađenja zaboravivši kako se zove. U 7.15 počinju tri predstave, obavestio me je i time podsetio na još jedan lokalni fenomen - neprikosnoveni primat komercijalnog faktora. Ako ne može da se napuni velika sala, naprave se tri manje predstave u tri male sale.

Sa kartom u ruci uputila sam se ka sali na trećem ili četvrtom spratu zgrade koja je, kako mi se čini, bez značajnog ulaganja, od stambene prenamenjena u teatar. Posetioci su se tiskali oko malog bifea na međuspratu, bez izuzetka odlično raspoloženi. Delovali su kao da se svi međusobno poznaju, glasno su se smejali i nazdravljali podižući visoko čaše ružičastog proseka.

Bila je to omanja, intimna sala sa desetak strmo poređanih redova. Kada se ugasilo svetlo, na sceni se prvo pojavio inspicijent, obavestio nas o trajanju komada i pokazao nam protivpožarne izlaze. Pet mladih glumaca, "Medvedi iz kosmosa", još se nisu pošteno ni zagrejali, a publika je već zdušno odobravala, prateći svaki geg eksplozijom smeha i burnim aplauzom.

Sedela sam u mraku osećajući se kao da istovremeno gledam dve predstave. Jednu sa glumcima na sceni i drugu sa glumcima u sali koji igraju egzaltiranu publiku. Ovi na sceni su bili zaista natprosečne zanatlije. Glasovne mogućnosti su im bile spektakularne, fizičke egzibicije uigrane do savršenstva, a lakoća s kojom su uskakali iz lika u lik zadivljujuća. Za razliku od njih, glumci u publici su bili osrednji, više su delovali kao grupa statista sa zadatkom da dočaraju utisak ludog provoda.

Predstava je završena tačno u minut kako nam je inspicijent najavio. Aplauz je bio intenzivan, ali onog trenutka kad su se glumci povukli posle prvog poklona, u sali je ostao još samo jedan par ruku koji je nastavio zdušno da aplaudira - moj. Pogledala sam oko sebe i shvatila da je to bilo to, svetla su se već polako palila, a gledaoci su bez reči, ili makar eha pređašnjeg entuzijazma, u tišini krenuli napolje.

Međutim, iluzija nije uvek tamo gde je očekujemo. Vetar koji je u međuvremenu ojačao toliko da od sopstvene kose nisam videla kuda idem, vitlao je opustelim ulicama kartonske kutije kao bale sena u Fordovim vesternima. Visoki čovek duge bele brade držao se za semafor punim plućima uzvikujući: "Dolazi kraj! Dolazi kraj!" Prolaznici kao da ga nisu primećivali, niko ga nije ni pogledao.

Nedaleko od njega jedna žena se nerazumljivim jezikom obraćala nekom malom biću ispred sebe, sve vreme držeći podignut prst kao da mu nešto objašnjava, a ujedno i ljutito preti. Pokušala sam da pogodim da li je to patuljak, dete, ili možda pas. Na trotoaru ispred nje nije bilo nikoga.

Jedan par, mladić i devojka, držali su se za ruke i marširajući u mestu gromko pevali Marseljezu. "Allons enfants de la Patrie, Le jour de gloire est arrivé!", orilo se Medison avenijom. Srce je htelo da mi iskoči dok sam, ne zastajući, u sebi pevala sa njima. Publika na ulici i dalje nije reagovala.

Na stepeništu ispred male crkve neko je ostavio hranu za beskućnike. Providne plastične kutije bile su pune mesa i povrća, a nekoliko flaša mleka stajalo je sa strane pored kese čokoladnih mafina.

Jedan beli limo u tišini se zaustavio ispred poznatog restorana i iz njega je potekla reka bučnih podnapitih Kineza.

Na sledećem ćošku, policijski auto je bio parkiran nasred ulice. Pod zaslepljujućom rotacijom, policajac je s leđa stavljao lisice crnom mladiću čiji automobil je još imao upaljen motor.

Sa olakšanjem sam ušla u svoju zgradu u kojoj je sve bilo poznato i tiho. Stojeći u srebrnom liftu bez ogledala koji me je nosio ka 35. spratu, osetila sam blagu vrtoglavicu. Kao da se budim iz nečijeg tuđeg sna u kome je sve bilo naopačke, kao u krivom ogledalu. Ne pamtim šta sam sanjala te noći. Ali bio je to moj san i čini mi se da sam pevala Marseljezu.