- Lični prostor -

Njujork - grad prevarenih očekivanja (1. deo)

Kad sam se tog, sada već dalekog 5. februara, jednog petka u kasne noćne sate zarulala po pisti Kenedi aerodroma u Njujorku, imala sam osećaj da sam spremna za početak nove faze svog života.

Podeli
Na Brodveju se prave oblaci...
Na Brodveju se prave oblaci...

Maja Piščević živi i radi u Njujorku na poziciji potpredsednika East West Instituta zadužena za globalne komunikacije. Svake nedelje kao kolumnista “Nedeljnika” piše o sitnicama koje kao pasionirani “hodač” opaža u velikom Gradu i koje želi da podeli sa svojim prijateljima i čitaocima.

Piše: Maja Piščević

Sat kasnije, sva izgužvana i smlavljena od desetočasovnog leta, čekajući u beskrajnom zmijolikom redu na dozvolu za ulazak u Ameriku, po ne znam koji put sam se preslišavala šta mi je činiti. Sa aerodroma, uzimam taksi (molim te, bože, da mi stignu koferi, ponavljala sam u sebi). Dok se ne snađem, biću u stanu svoje poznanice, manekenke Nataše Vojnović koja mi je ljubazno ponudila svoj veliki umetnički loft na Junion skveru dok je ona u Evropi. Iz te baze, već od narednog jutra, krećem u potragu za svojim novim domom. Još iz Beograda imam dogovor s agentom za nekretnine, opet naš čovek, sjajni Tristan Harper koji ceo Njujork drži u malom džepu. Nameštaj ću kupiti uglavnom u Ikei jer je daleko najpovoljnije, a u tome će mi savetima i prevozom pomoći još jedan prijatelj iz Beograda, Sale Jovanović, talentovani kamerman koji je davnih 80-ih mojoj sestri Leti i meni pravio najlepše crno-bele fotke i snimao genijalne muzičke mikseve na TDK kasetama. Za četiri dana koja imam na raspolaganju pre nego što krenem na posao u East West Institutu na čiji poziv sam i prešla okean, pokušaću da uradim što više, a onda nastavljam paralelno posao i kućenje, pa šta mi bog da.

Naravno, ništa nije ispalo baš onako sam u svojoj glavi lepo štreberski osmislila. Još od same imigracione procedure za koju sam se naoštrila da izdržim koliko god me budu gnjavili i ‘provocirali’. Pre svega da me ne izda strpljenje od umora i glupih pitanja, tipa da li stvarno mislim da se vratim u Srbiju, Siriju ili Siberiju, pa sve do slikanja i tapkanja prstima po malom staklenom ekranu da bih svojim otiscima dokazala da sam ja stvarno ja.

A desilo se ovako. Nakon višesatnog miljenja u redu u pokušaju da ostanem budna, za pultom me je sačekao nasmejan uniformisani crni mladić sa pitanjem zašto sam toliko ozbiljna. Kako se na tvom jeziku kaže ‘smile’ pitao je. Osmeh, odgovorila sam u neverici gledajući oko sebe da se uverim da nije skrivena kamera. A ‘love’? Ljubav, rekla sam, sada već iskreno zbunjena. Ako je i provokacija, pomislila sam, mnogo je, ne mogu da shvatim s kojim ciljem. OK, nastavio je, onda imam jednu molbu za tebe. Stavio je ispred mene dva velika, obla kamena, svaki taman za po jedan dlan. Oba su bila ispisana razbacanim rečima na nepoznatim jezicima u raznim bojama. ‘Na ovom kamenu je osmeh, rekao je i pokazao na prvi, a na ovom ljubav. Izaberi jednu boju i napisi mi te reči na tvom jeziku’ izgovorio je kao neki dobri učitelj i ponudio mi punu šolju flomastera da biram. ‘Take your time’, ne žuri, rekao je, sa onim istim osmehom kao da ne zna da iza mojih leđa čeka 500 ljudi da se dočepa svog američkog sna. Šta sam mogla, uzeh flomaster u ruke i potražih zgodno mesto za osmeh i ljubav. Čak sam se potrudila i da ih lepo i čitko napišem, da se izdvoje iz mase ostalih. Do tada sam već odlučila da verujem ovom imigracionom službeniku, imao je taj neodoljivi osmeh. ‘Zašto to radiš?’ pitala sam. ‘Zato što volim. Na ovom mestu gde sedim svakog dana, ceo svet prođe pored mene. Svi su umorni i nervozni, poneki i uplašeni. Kad mi se neko dopadne, ja mu ponudim moje kamenje. Skoro uvek uspem da ih oraspoložim. A i volim svoje kamenje, mislim da mi donosi sreću’. Zavukao je ruku ispod pulta i izgurao desetak sličnih oblih kamenova gusto ispisanih rečima ljubav i osmeh na svim jezicima sveta. ‘To je predivno’, pomislila sam, a onda i naglas rekla. Više me nije bilo strah da pogledam ljude koji su iza mene čekali u redu, pitala sam se da li će još neko imati sreću da se upiše na kamen.

Ostalo je još da se slikam za imigracionu dokumentaciju. Da li treba da kažem da sam po prvi put u životu imala široki osmeh na licu.

Hvala, rekla sam gurajući svoj narandžasti ručni koferčić ka traci za prtljag. Enjoy New York, doviknuo mi je i namignuo. Tako je počeo moj američki san. Sa prijatnim prevarenim očekivanjem.