U osmoj deceniji osvaja vrhove sveta

Sela je pored mene i ubrzo započela konverzaciju: „Izvinite što pitam, a šta ćete vi da operišete...?”

Pitanje je bilo uvod u njenu ispovest da se sprema za operaciju levog ramena, što se iz priloženog dalo videti. Mada, nije sigurna da li će da pristane. Ortoped na Banjici kaže da treba, a njoj se baš ne ide na operaciju. Za svaki slučaj, neka ima kompletnu dokumentaciju, pa šta bude.

– Ma, išla sam na onaj horstreking u Mongoliji, moj konj je na kraju počeo da se đilita, a tri dana je bio skroz normalan. Jahala sam ga dvadeset kilometara, prošli smo pored nekog jezera, ne mogu sad da se setim kako se zove, da bi me zbacio na kilometar pre kampa. Sreća da sam izvukla nogu iz uzengije, inače bi me vukao za sobom, ko zna šta bi bilo. I sreća da je tu bilo neko blato, pa je pad ublažen... – vajkala se dotična dama.

Konj, jahanje, dvadeset kilometara, Mongolija...Vratila se 11. jula, pala je četvrtog. Osam dana nesnosnih bolova, 15 sati leta, sad ovo čekanje po čekaonicama...

– Ipak je sreća što je levo rame – rekoh tek da nešto kažem.

– Ma,bilo je i desno, na Kilimandžaru 2005. godine. Kad smo se spuštali s najvišeg vrha Uhuru Pik, u prevodu Vrh slobode, od 5.895 metara. Vodio nas je Nikola Heleta, prvi put je išao, odličan vodič, čista desetka…Ja se zagledala u neke plave majmune i neko drvo s divnim belim cvetovima, u trenutku izgubila ravnotežu i – tras. A i to je bilo na kraju ekspedicije, pa tako nije velika šteta. Posle mi je dr Vukov odlično sredio rame, evo vidite, kao da ništa nije bilo…

Mongolija, Kilimandžaro, konji, majmuni, ekspedicija…!? Sad već instinktivno počinjem da vadim fotoaparat i diktafon iz tašne, predstavljam se, pitam za dozvolu i krećem na posao: „Kažite mi kako se zovete…?”

Zove se Branka Maslovarić, ima 72 godine, u penziji je već deset. Radila je kao tehnolog u „Frikomu”, još tada je volela da putuje, onako sa agencijama: Australija, Novi Zeland, Papua, Kanada, Amerika, Havaji…Turske i Grčke je skoro glupo i pominjati. Ali sve to nekako nije bilo ono pravo što je oduvek želela, a za šta nije imala vremena dok je radila – planinarenje. Konačno je mogla da ostvari svoj san, a istovremeno i da izbegne penzionersku dokolicu, pa se upisala u planinarsko društvo „Železničar”. Kaže da je u početku, dok je društvo vodio Krsto Žižić, bilo fantastično, da se danas mnogo šta promenilo, ali da ipak poskoči kad god je pozovu. „Hoćemo li, Branka?” „Hoćemo, hoćemo!” Skoro da ni ne pita kud, već se pakuje. Biće neki novi vrh, sigurno.

Jurila je vrhove na svih pet kontinenata, popela se na Damavand u Iranu, najveći živi vulkan u Aziji od 5.671 metra, pa na Stok Kangri na Himalajima, 6.137 metara, nije propustila ni Kavkaz, ni Visoke Tatre, lane je prvi put bila u Južnoj Americi, na Kordiljerima i Andima…

– Posetili smo, naravno, Maču Pikču, spavali smo tri noći kod Indijanaca, išli na jezero Titikaka…Odatle sam donela devet vrsta krompira, pa sam ga posadila i ovde u Beogradui u Crnoj Gori.

Otud je Branka, iz Crne Gore. Rođena je ispod Komova, u Andrijevici. Ima to neke veze s njenom ljubavlju prema planinarenju. Seća se:

– Bila sam dete kad sam gledala dvoje Švajcaraca s divnim rančevima na leđima kako grabe uz planinu, a majka mi kaže: „Vidiš, to su planinari”. Ja sam mislila da je planinar onaj što ode gore u katun da čuva stoku, a ona mi reče da ovi planinari samo obilaze planinu To se meni mnogodopalo, pa sam i sama dobila želju da obilazim planine. Volim ja, kao većina sveta, i turistički da putujem, ono iz mesta u mesto, nekad sam putovala s „Kompasom” i „Putnikom”, kasnije s „Kontikijem”… Ali planinarenje je nešto drugo, ideš kroz sela, gledaš zemljoradnike, poljoprivredu, stoku…a kad se popneš na vrh osećaj je neopisiv.

Branka ima sreću da je u dobroj fizičkoj kondiciji i da nema problema s disanjem na velikim visinama. Svi planinari su pod kontrolom sportskih lekara, kako ne bi bilo neprijatnih iznenađenja.

– Na Kilimandžaru nam je rečeno da se ne vraćamo sve dok ne osetimo nešto što nismo dotle osetili. Ako imaš mučninu, nema veze, glavobolju takođe, ali ako u grudima osetiš jak bol, moraš odmah da se vratiš. Iako sam uvek najstarija u ekspediciji, ja se nikad nisam vratila. Važno je samo da krenem, na kraju uvek stižem.

I tako, iz straha da će joj proći život, a da neće još mnogo toga videti, Branka godišnje ode na dva-tri duža egzotična putovanja, a na manje planinarske akcije kad god može.

Ići će i ubuduće, samo da što pre sredi levo rame, glupo je da joj to sad potpuno poremeti život. Čekaju je novi vrhovi sveta.

Izvor: Politika.rs