Kada smo počeli ovaj, novi intervju, košarke u njegovom životu više nije bilo i Saša, poslovni čovek koji svaki čas dogovara telefonom sastanke i promocije, mnogo mirniji i zreliji, odgovarao je na pitanja pomalo zvaničnim jezikom, promišljeno i staloženo. Jednostavno je zvučao i ponašao se... starije.
Ali, samo dok ne pomenemo košarku. Onda mu se „upale lampice“, jezik postane direktan, živ i bogat, počne da se šali i razgovara, na trenutke kao da više ne radimo intervju nego razmenjujemo sportske priče u kafiću, na pićencetu. Čovek je rođeni, suštastveni sportista i takmičar i to će uvek i biti.
Nekoliko dana posle intervjua, Dušan Ivković je dao ostavku na mesto trenera reprezentacije Srbije. Nemam pojma da li je Saša Đorđević najbolja zamena za Ivkovića, zaista. To je komplikovano pitanje. Ali mi se čini da bi mu puno učinili da ga postave na tu poziciju. Vratili bi u vodu jednu od najbržih, najinteligentnijih, najopasnijih pobedničkih riba koje su ikad plivale evropskim košarkaškim morima. Čini mi se da bi mu „lampice“ ponovo neprestano gorele.
Čime se sad baviš? Svi me pitaju. Deo sam američke kompanije koja je na tržište plasirala softver za kriptovane SMS poruke za sve mobilne telefone osim „ajfona“. Iza te kompanije stoje Indijci. Napravili smo zajednički posao sa Telekomom. Ta kompanija radi na globalnom nivou. Poslednjih nekoliko godina sam i u švajcarskoj kompaniji čije sedište je u Milanu. Jedan od njenih projekata je i health database online, softver koji radi samo na internetu. Predstavljen je pre četiri, pet godina i sada je vreme da ga plasiramo na tržište. To je baza medicinskih podataka koje možeš da ažuriraš sam sa korisničkim imenom i lozinkom i možeš da joj pristupiš sa bilo koje tačke sveta gde ima internet konekcije. Mene to interesuje, a i dobar je posao, otvorio sam ovde predstavništvo te firme.
Kakvo je iskustvo bilo kad si vodio Armani sa klupe? Svi su stalno govorili da svi putevi posle igračke karijere vode ka trenerskoj klupi. Ja nikad nisam bio uveren u to, a i nije me ni privlačilo. Bio sam dosta disciplinovan igrač, ali moram da priznam da sam umeo da napravim poneki nekorektan gest prema treneru. Imam malo takav karakter. Nisu to psovke i svađe, ali jesu buntovničke, mladalačke, ili posle, kao zvezda, igračke priče. U suštini sam u karakteru imao izraženu crtu lojalnosti prema ekipi i klubu. Uprkos tome što sam bio uveren da je sve što radim dobro za ekipu, u stvari sam mnogo puta reagovao lično, iako to nisam shvatao. Sada držim predavanja o team buildingu i leadershipu na Bokoniju (poznati milanski univerzitet za ekonomiju i biznis) sa jednim docentom, a držimo ih i kompanijama, skoro smo radili sa menadžerima MTV-a. Pokušavamo da neka moja igračko-trenerska iskustva pretvorimo u paralele koje njima mogu da pomognu, da im objasnimo kako funkcioniše tim.
Objasni meni. Kako ćemo na MTV-u da primenimo plejmejkersko iskustvo? Sa njima smo radili pravljenje ekipa – prvo smo im tri sata pričali o raznim situacijama iz moje karijere, a onda smo napravili grupe od po pet ljudi koje su radile na projektu. Taj docent predaje na Bokoniju sport i biznis menadžment, a postoji mnogo paralela, situacija iz sporta, koje možeš da sprovedeš u poslu na kojem je bitna grupa ljudi, kolektiv. Jer, to je u suštini ključ – biti deo kolektiva i znati kako da se u njemu ponašaš kao mladi talenat, junior, zvezdica, zvezda, najbolji igrač na svetu, veteran, pa onda veteran de luks, pa onaj koga tu drže čisto da bi završio karijeru... U svakom trenutku karijere moraš da znaš kako da se ponašaš i čime možeš da doprineseš timu, ne samo sebi. Jedna od svari na kojoj baziramo tu materiju, koju sam ja tek u Barseloni čuo je princip „less is more“, odnosno „menos is mas“. Vidiš, tek tamo je trener od mene konačno tražio da dam manje - da bi imao ekipu u finalu, i to pobedničku ekipu. A ja sam u karijeri od sebe tražio samo da da dam više i više, ako dam trideset, samo mislim: „Pa mogao sam da dam trideset pet“. Treba svakom igraču naći čime može da doprinese timu. Mogu o tome da pričam tri sata, ali nema smisla.
Mislim da ima smisla. Dobar primer je tim Partizana koji je uzeo 1992. Kup prvaka Evrope – prosek godina 21,7, klub ima malo para, u zemlji rat, ekipa sastavljena od čudnih igrača, ali je Vlada Dragutinović koji nije bio neki šuter, kada je trebalo - davao trojke. Kako se to desilo? Jedna od stvari o kojoj pričam kada razgovaram o svojoj karijeri i kada pravim rezime je da mislim da sam kao igrač uspevao da u svlačionici održim atmosferu u kojoj verujemo jedan u drugog, u kojoj smo maksimalno spremni. Da kažem Vladi: „Ti ćeš zadnju da šutneš, majstore“, iako možda nije najbolji šuter. Sa tom podrškom, prijateljstvom, drugarstvom, doprineseš kvalitetu cele ekipe. Kao trener to uopšte ne možeš. Moraš da imaš nekoga „unutra“. Čuveni Sandro Gamba (italijanski igrač i najuspešniji trener italijanske reprezentacije) kaže da svaka ekipa može da bude vrhunska, fenomenalna, pobednička, ali ne može da bude šampionska ukoliko nema lidera u ekipi. Ja sam imao tu ulogu i verbalno i kako god hoćeš, u svim svojim ekipama i iz toga sam crpio snagu.
Mogu li baš sve veštine potrebne za lidera da se nauče na radionici za MTV menadžere? Ne. To se ne uči. Nema knjige, nema pravila, ne može niko tome da te nauči. To su potpuno nestvarne i različite situacije, ne možeš da kažeš: „E, tako sam reagovao pre godinu dana, sad ću drugačije.“ Svaki dan, situacija, utakmica, trening, duel, verbalni, svađa, tuča... Sve se dešava drugačije i iz različitih razloga. Nema formula.
Pre nego što je osvojio sve ono sa Jugoplastikom, Boža Maljković je bio i tvoj prvi trener. Da, Boža je bio moj prvi trener u košarkaškoj sekciji u školi Marko Orešković, a onda se ta sekcija preselila u Radnički, koji u jednom trenutku više nije imao novca ni za halu. Naš trener je otišao u Zvezdu i poveo celu generaciju. Onda je tamo neko, koordinator mladih selekcija, nije bitno ko, rekao da ja nisam talentovan...
Poslovno-sportski potez veka! Pa da, oni se dugo već bave tim stvarima, to im je tradicija izgleda. Ali šta da se radi, tako su odlučili i Vlada Dragutinović mi je onda petnaest dana pričao: „Dođi da igramo zajedno, dođi da igramo zajedno...“ Zvao me u Partizan bez obzira što je igrao na mojoj poziciji. Nagovarao me je i njegov trener Dragan Savić i mesec-dva posle toga zaigrao sam za prvi tim.
Onda te Moka ubacio pred kraj sa Zvezdom i ti „zavariš“ trojku i rešiš utakmicu. Je l’ bilo slatko? Jako slatko. Kao i svaka trojka protiv Zvezde. Osećao sam to jako. Odrastao sam na tribinama Hale sportova, bio sam kao klinac navijač Partizana. Onda su me prozivali dok sam igrao za Partizan što mi je ćale bio trener Zvezde sedamdesetih, ali dan-danas moja tetka čuva tekst iz Tempa Sin protiv oca. Kad me ortaci zezaju da sam zvezdaš, samo im kažem: „Gospodo, korpus delikti stoji kod tetke.“ A navijam za Partizan zbog babe. Deda je bio partizan i poginuo je u ratu 1944. Baba je jednom pitala: „Koje boje je Partizan? Crno-bele?“ Pa šije, štrika, sve crno-belo. I ja kad odem da se igram napolje, to mi obuku i mene uvek stave u grupu sa grobarima. Tako sam postao grobar.
Duda Ivković te nije stavio u reprezentaciju zbog Dražena Petrovića? To si ti rekao.
Ne, to si mi ti rekao pre deset godina u intervjuu. Dobro, ja tako mislim, a ne znam da li me nije uzeo zbog toga, ali mi je Dražen u lice rekao pred kraj sezone, u plej-ofu: „Mali, zapamtićeš kad si igrao u reprezentaciji.“ Tu sam ga ja izvređao sočno i moćno, ali nisam ukapirao da je to u njegovoj moći.
Kada je poginuo, kako si se osećao? Jako loše. Znam da sam dva sata preplakao. Bez obzira što je postojao baš jak rivalitet sa njim. Dok je bio ovde u vojsci, izlazili smo zajedno i bili drugari. Imao je čak i lepih reči za mene. Rekao mi je da je šteta što igram u Partizanu sa toliko reprezentativaca i da bih, da sam u nekom klubu kao što je Šibenka u kojoj je on tada igrao, imao mnogo više mesta. Imali smo jako dobar odnos i u reprezentaciji, osim tog duela koji je proistekao iz rivaliteta sa njim i njegovim bratom na terenu. Tu je stalno bilo nekih čarki, udaraca, košarkaških konflikata, ali to je normalno. S druge strane, Dražen je svima nama bio smernica – kako se postiže uspeh, kako se trenira, koliko posvećen moraš da budeš svom cilju i koliko možeš da daš za ekipu. On je stvarno hteo da bude savršen, najbolji, imao je tu jezivu, jezivu želju za pobedom, strahovitu ambiciju... I to što je sebi zacrtao, on je i dostigao u krajnjem slučaju, bez obzira što je imao malo kraću karijeru nego što je mogla biti. Sigurno jedan od najbolja tri igrača sa ovih prostora, svih vremena.
Dražen je, što se tiče tvog mesta u Partizanu bio potpuno u pravu. Igrao si na mestu Zorkića, Obradovića, tebi mesto ne samo da nije bilo garantovano, nego veoma daleko od toga. U stvari, stalno su ti zamerali da ne igraš dobro odbranu, a ti si na početku karijere igrao skoro stalno odbranu po zadatku? To niko ne zna. Apsolutno tačno. Kao mlađi, ulazio sam u igru i samo mi kažu: „Đamši, Galis, Janakis, ne sme da da koš, ne interesuje me koliko faulova imaš...“ Napravim tri, četiri faula posle ne uđem više nikad, ali eto, to je trebalo da se uradi za ekipu. Nisam bio najbolji odbrambeni igrač ikada, ali moj pomoćni trener u Milanu, Milan Minić, čuveni Slovenac, kad smo pričali o tome, a uvek su me svi zezali na račun odbrane, rekao je: „Da, ali ti si bio izvanredan timski odbrambeni igrač.“ I to sam čuo prvi put u četrdesetoj godini. To je trenerski način razmišljanja koji sam tada počinjao da shvatam – pomoć, pozicioniranje u odbrani... Tu sam stvarno bio specifičan.
Ali, postoji niz čudnih događaja u prvom delu tvoje karijere. Pozovu te na pripreme reprezentacije, razboliš se, umesto tebe pozovu Nešu Ilića, on nema pasoš... Nije to s Nešom bilo zbog pasoša.
Tako je pisalo u novinama. Ma bio je srećno ili nesrećno zaljubljen i sam je otkazao pošto je znao da neće igrati zbog Dražena i Danka. Bio je realan. A ja sam sa nekom jakom upalom sinusa odležao poslednjih sedam dana priprema u sobi sa spuštenim zavesama. Nisam mogao oči da otvorim. Ali je Kreša ipak odlučio da me povede.
I ubacio te u utakmici za bronzu na minus deset, a ti preokreneš utakmicu. Da, bilo plus deset za Špance i Moka mu kaže: „Daj, ubaci malog“. Preokrenem rezultat, postignem poslednjih deset poena i mi uzmemo tu medalju. To je bio dosta razočaravajući rezultat za nas, s obzirom na to da je u to vreme bio veliki rivalitet između Dražena i Galisa. Onda nije počeo u petorci protiv Grka u grupi i tu je puklo između njega i Kreše. Odigrao je malo, onako... Dosta dobro, ali ne kako su svi očekivali. A i Grčka je bila spremna da osvoji to zlato. Tad ili nikad.
Kako je ta stvar sa Draženom i reprezentacijom uticala na tvoj odnos sa Dušanom Ivkovićem? Pa ja sam to prihvatio. Niko ne zna da je tri dana pre objavljivanja tog spiska, nakon što je Partizan osvojio Kup Koraća i Kup Jugoslavije...
Ivković izjavio za novine da si najbolji plej u Jugoslaviji. Ja to čuvam. „Saša Đorđević je najbolji jugoslovenski plejmejker sa izvanredno odigranom sezonom.“ S čim se svi slažemo (smeje se). Sada kada sa trenerske strane gledam stvaranje te ekipe, mogu lako da se upitam – šta će ti još jedan napadački bek koji nije dovoljno odbrambeno orijentisan, uz Dražena i Acu koji je radio baš ono što je Draženu bili potrebno – prenosio loptu, igrao odbranu i šutirao trojke, a još se igralo u Zagrebu? Ima neke logike. Mislim, mi smo rasturili sve na tom evropskom, bili su Rađa, Kukoč, Divac, Dražen, Paspalj, Čutura, Vranković, Danko Cvjetičanin, Zdovc koji je držao celu odbranu na toj prednjoj liniji, rasturili bi ih i sa mnom i bez mene. Bio sam prosto tužan i razočaran, smatrao sam da nisam dobio šansu. Samo sam tražio da budem na spisku među šesnaest, pa ako se izborim da uđem u dvanaest, izborim. Pa da vidimo da li ja mogu to da odigram što treba. Ali uopšte nije bio igrački razlog u pitanju. Ja sam to morao da istrpim, otišao sam u vojsku, dobio poziv Boston seltiksa, kad sam izašao iz vojske nisam imao menadžera, trenirao sam sa ocem u hali i kumom Jocom Antonićem na Zlatiboru. Tu sam izgubio i poslednjih pet hiljada maraka što sam imao u džepu.
Kako? Joca je u juniorskim danima bio mašina za davanje koševa, po šezdeset je davao. Ubica, to je bilo strašno. Šezdeset šesto godište je bio. On i Bane Prelević – to je bilo to, nije bilo boljih. I sad, treniramo jedan na jedan, on mi vraća lopte, igra odbranu i sedne onako umoran k’o pas na centar, a ja i dalje šutiram. Lopta nekako doskakuće do njega, on je uzme u desnu ruku, a levak je, tako sedeći na centru i kaže: „Šta mi daš, kume, ako ga dam?“ Ja kažem: „Pet soma.“ I on ga zvekne o tablu, dum i krene da vrišti po terenu. Morao sam da mu dam pare.
Pričao mi je jedan od Džordanovih menadžera da ga je gledao kako se kladi u sto dolara, a ima milione, da će da ga da iz petog reda sa tribina. I da ga svaki put. Da, pa stotka je najslađa. Bio ja u Bostonu i u timu belci i crnci, međusobno zezanje, podbadanje... Ja bio sa crncima kao mlađi, serbian brother, a Stojko Vranković sa ovim belcima. Mekhejl, Lari Berd, Džo Klajn i tako dalje. Bila je fenomenalna atmosfera. Obožavao sam Larija. Tada je bilo finale u bejzbolu. Za Boston red sokse beli pičer, za Oukland ejs crni pičer. Lari se protiv svih kladio da će Boston da dobije. Naravno puknu i ovi crnci, Redži Luis, Čif Periš, Brajan Šou, došli na trening i čekaju ga... Kad je prišao svlačionici počnu da viču: „Let’s go, Larry!“ I Lari izvadi keš i svakom u ruku koliko se s kim kladio. A poludeo. Onda ih je na treningu razvalio. Bio je inače neviđeno lajav, izvređao ih je: „Ovde nema belog pičera, motherfuckers! Ovde je samo beli Lari!“ Oni ćute, ne smeju da zucnu.
Možda je najsnažniji utisak superiornosti reprezentacije bio na Evopskom prvenstvu u Rimu 1991? Da. I to bez Dražena. Tu je bilo neverovatnih igrača. Proizvod neverovatnog kvaliteta tadašnjeg takmičenja u bivšoj Jugoslaviji. Timovi su bili sadašnje reprezentacije država koje danas igraju na evropskim prvenstvima. Bosna, Budućnost, Rabotnički, Cibona, Zadar, Jugoplastika, Partizan, Zvezda... Ludilo, strašno.
Onda Olimpija sa Vilfanom... Da, izvuku ga niotkuda i on ti da četrdeset, ne znaš odakle više šutira. Onda ti moraš da se takmičiš protiv njega i da smisliš kako. To je ono što sada nama fali ovde, nivo takmičenja. Jer samo tako možeš da digneš nivo treninga, odnosa prema sportu, ambicije... Te 1991. smo igrali bez Dražena, pošto je on nešto morao da radi za NBA – oni imaju te uslove, da ne možeš da igraš leti nego moraš da radiš na nečemu - snazi, odbrani... Mi smo i bez njega bukvalno rasturili sve protivnike. Rađa i Kukoč su igrali fenomenalno, imali su godine rada sa Božom Maljkovićem u Jugoplastici i neviđeno samopouzdanje zbog osvajanja evropskih titula. Tu je bio jedan Divac koji se poigravao na svojoj poziciji, pa onda Danilović koji je već dobijao svoje mesto, Sretenović, kompjuter, Ćurčić, Jovanović, Perasović, Komazec, ja... Bilo je ludilo koliko si reprezentacija mogao da napraviš iz te naše lige.
Jesi gledao film Jednom braća? Ne, zvao me Vlade, ali nisam bio tu. Gledao sam samo isečke. Jako mi je bilo teško. Znam da je film i napravljen da ljudi malo razmisle šta smo sve propustili na ovim prostorima za ovih petnaest godina pošto smo kao nacija idioti.
A za vreme tvojih pehova i borbe za poziciju u Partizanu i seniorskoj reprezentaciji, u juniorskoj sve ide super. Uzeli ste evropsko u neizgovorljivom mestu u Austriji (Gmnunden, prim. red.) i svetsko u Bormiju. Tu nije bilo nikakvih stvarnih nacionalnih problema, a nije ni posle. To su sve bili medijski iznuđeni problemi. Pogotovu su ih imali igrači u Hrvatskoj. Imao sam utisak da je njihova javnost stalno tražila da se deklarišu na toj osnovi. Nije to izgovor ni za koga, ali mi se ipak čini da je bilo tako. Kod nas nije bilo takvog pritiska, pa si mogao da imaš svoje demokratsko mišljenje i u to ludo vreme.
Kada si napravio oproštajnu utakmicu, došli su Dino Rađa i Toni Kukoč. Kada je izašao na parket, publika je ustala na noge i petnaest minuta skandirala: „Toni, Toni...“ Jeste. Evo, sad sam se opet naježio. To je bilo neverovatno i mnogo, mnogo lepo. Vidi, njih dvojica su mnogo različiti po karakteru. Dino je stalno mrgodan na terenu, ali sa nama je Dino bio uvek za zezanje, izlazak uveče i te stvari. Toni je fenomenalac, ali nas nikad nije pratio u tim zajedničkim zezanjima. Ali na terenu, on je plenio, bio je nešto nesvakidašnje. Pojavi se na terenu onako sav žgoljav, mlitav, mekan, mrtav, pa izmisli neku foru koju niko nikad nije video, ne možeš da ga čuvaš uopšte. A Dino... Dino je bio igračina. Dino je inteligentan, imao je neverovatnu tehniku i fantastične radne navike. Bio je zakleti takmičar, hteo je pobedu svaki put. Znaš da on i danas trenira k’o konj? I skija, to mi je jako drago, i ja volim da skijam.
Hoćeš ikad da nam kažeš šta si rekao Marčuljonisu 1995. kad su Litvanci hteli da prekinu finalnu utakmicu pred kraj? Ma hoću. Sad smo se ponovo videli na Olimpijadi mladih, baš smo se dobro zezali. Ne znam ni da li me čuo na toj utakmici 1995, bila je buka sa tribina, oni su gubili utakmicu... Samo sam rekao: „Ne pravite skandal, nama su sudili dve tehničke greške u prvom poluvremenu, tu smo. Igramo. Daj na terenu da vidimo ko će da pobedi.“ Da li je to njemu nešto značilo, ne znam, ali to su takmičarske, fer reči. Nemoj to, što bežiš? Kao ovi (hrvatska reprezentacija) što su sišli sa postolja posle.
Tu je pobedu, što zbog tadašnje reputacije Srbije, što zbog drugih okolnosti, veći deo Evrope doživeo kao nepravdu. Kao što smo mi sad doživeli ovaj poraz u Turskoj. U to vreme se stalno pričalo o našoj mafiji, zbog Bore Stankovića i naših igračkih i trenerskih uspeha. To je toliko bezveze. Nemoj da mi pričaš o nepravdi i sudijskoj krađi, a dozvolio si da ti jedan igrač u finalu da četrdeset jedan poen, devet od dvanaest trojke. Pa čekaj, majstore! Nešto nisi dobro radio, nemoj da se igramo. Nemoj da mi oduzimate moj igrački uspeh, ne meni lično, dobro, bio sam ja taj, ali ti kažem, nego je to ružno prema igračima.
Možda je tvoj najluđi poenterski period bio u Milanu. Gledao sam snimke tada, izgledalo je da se lagano začudiš kad ti nešto ne uđe. Imao sam jezivo veliko samopouzdanje, užasno puno sam radio na šutu, ostajao sam posle svakog treninga i „upucavao“ ga, a Majk Dantoni mi je dao neviđenu veru u sebe. Začuđeno me je pitao: „Zašto dodaješ?“ Bukvalno. Svaku zadnju loptu, ja kažem: „Da dam njemu?“ On: „Ma neeee, neću njega.“ Zato što je i on bio plejmejker. U kratkoj trenerskoj karijeri i ja sam pokušao da se oslonim na svog plejmejkera dosta puta, a čini mi se i da treba. Posebno velike utakmice rešavaju igrači iz spoljne linije, ne visoki igrači, osim kad dolaze do tih lopti pod košem. Druga sezona u Milanu mi je bila fenomenalna i uopšte čitav deo karijere u Italiji. Imao sam tada prilike da odem u NBA, ali nikad nisam, zbog načina života. Obožavao sam druženje u Italiji. Svi smo bili zajedno, žene i devojke su nas pratile na utakmice, izlazili smo po dvadeset nas na večeru. Dešavalo se da svi sednemo u kola i odemo u Ređo Emiliju u neki riblji restoran u nekoj ludačkoj kući u kojoj samo za nas spremaju ceo poseban obrok.
Gledao sam ponovo snimak famozne trojke u Turskoj 1992. za prvaka Evrope i video sam kako si, kada si dotrčao do trojke, gledao u parket gde ćeš da postaviš noge, imao si koncentracije da školski pripremiš šut, koliko se moglo iz trka. To je neverovatno. Imao sam taj osećaj u igri, gledao sam teren, liniju, tačno sam znao gde se nalazim, s koje pozicije šutiram.
Kada si krenuo u napad bilo je osam sekundi do kraja. Zašto si ti u stanju da kontrolišeš linije i skok-šut iz trka pod takvim pritiskom, a neko drugi nije? Ja nijedan svoj trening nisam zavišio da nisam ubacio pedeset trojki, deset za redom. Odem do penala pa driblam do suprotne trojke, pa nazad, pa napravim neke takve ludačke šuteve. To je bio moj način treninga, pogotovo dan pred utakmicu.
Da, ali da vežbaš takvu neverovatnu završnicu... Mora da ti se desi nekad tako nešto i moraš da budeš spreman, a bićeš spreman ako ih vežbaš. Ja bar tako mislim. To su i one dečačke fore kad igraš iza zgrade, pa: „Tri, dva jedan“, i baciš sa pola terena. Basket je takav. Ali uvek kažem – meni je još draža ona trojka kad je Partizan 2002. godine napravio revijalnu utakmicu – ta generacija protiv old star tima, pa sam ponovio isti trk – i opet sam je dao.
Piješ vino? Obožavam. I to od Španije, otkad sam igrao tamo.
Ti si samo u vinskim zemljama igrao. Da i sada sam u vinskoj zemlji, a pravo da ti kažem, poslednjih godina se družim sa ljudima koji mnogo o tome znaju. U Milanu jedan moj stari prijatelj, inženjer, obožava vino i uz njega učim. Ali sam počeo u 29. godini u Barseloni, odlazeći u restoran Gorija. Preporučujem svakome ko se zatekne u Barseloni da ode tamo. Kuhinja je navaro, Havijer je vlasnik i ima podrum od sto trideset hiljada flaša. Svi zidovi restorana su od naslaganih flaša vina. Tamo sam odlazio sa Karnišovasom i drugim igračima. Za svako jelo koje naručimo, Havijer nam otvori novu flašu i počne da priča – Rioha, Navara, Krijanca, istorija, ukusi, arome, sezone, klima... I tu krenemo da otkrivamo i razlikujemo etikete, naučimo da je pre četrdeset godina bila klimatska kriza u Francuskoj, pa su preneti čokoti iz Bordoa i Burgonje u idealnu špansku klimu. Tako su oni u stvari izgradili svoju vinsku tradiciju, pored maslinovog ulja, šunke i drugih čuda koja su već proizvodili.
Ja sam zaključio da je dosta adiktivno kad počneš da razumeš vina, pričaš s ljudima o tome... Ma da, naravno, sve to. Pa da li ćeš malo kompletnije vino uz meso, da ga osetiš na određeni način, da li ćeš laganije ako je dan takav, da li će belo da bude frizante ili suvo, šta ćemo uz ribu... Nisam stručnjak, naravno, ali znam dosta i volim, pa mislim da mogu da kažem da je vinska industrija dosta podložna marketingu i da svi znamo za Šato la fit, Solaju, Sasikaju i tako dalje. Ali ono što je fenomenalno je što uz te moje prijatelje po Milanu otkrivam neka nepoznata vina. Imamo tamo vinske podrume i barove koji su fenomenalni – sediš napolju, donesu ti vince i nešto samo malo na čačkalicu - kobasicu, mocarelu... Tu pronađeš neka fenomenalna vina, regiju, godinu u zavisnosti od klime, flaše koje su smešne po ceni, ali su vina fenomenalna. Odjednom se pojavljuje Sicilija kao regija sa vinima koja nisu toliko izvikana i poznata, ali su izvanredna, ili neki delovi Sardinije. Jer, obično kad pričaš o vinskim regijama Italije, to su Pijemonte, Toskana, sorta je prvo brunelo, odatle ćemo na kijanti i tako dalje, ali pojavljuju se nove zone, sorte, male vinarije koje nemaju veliku proizvodnju, ali imaju fantastičan kvalitet.
Imaš vina kod kuće? Imam. Stalno kad idemo negde donesemo flaše, poklanjam i poklanjaju mi prijatelji. Volim da otvorim vino za ručak i večeru. I ovde imamo, bogami, dobra vina. Poboljšali smo se, napredujemo poslednjih godina, baš onako pošteno.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 28
Pogledaj komentare