- Lični prostor -

Nebojša Glogovac - Glumac sa predumišljajem

Nemam nameru da nabrajam njegove filmove, predstave i nagrade. Ako ga niste gledali, trebalo bi. Ako ste ga gledali, nećete zaboraviti. Siguran sam da svako ima svoj utisak o njegovoj glumi, a ja u njoj vidim mnogo dobrog vaspitanja iz kojeg je proizašla velika odgovornost prema svom poslu i iskreno poštovanje prema publici.

Piše: Branko Čečen
Foto: Dalibor Danilović
Tekst ustupio magazin "Wine Style"

Podeli

Vrlo slobodno kritikuje i iznosi vrednosne sudove i stavove, što nije baš popularan sport u klanovski organizovanoj Srbiji, ali on misli da je to normalno, neka vrsta dužnosti svakog čoveka.

Za novine govori s lakoćom i nikad gluposti. To sam nekako i očekivao od njega. Ali ne i da se toliko zeza i smeje. Osim u Munjama i još ponegde, režiseri ga uzimaju za dramske, načešće tragične uloge, verovatno zato što su sigurni da može da ih iznese. Tako da, kad počne da se smeje, čovek nekako očekuje da uskoro neko umre. Nije on za to kriv, naravno, takva mu je filmska karijera, ali mi se čini da u njemu ipak ima nekakvog starinskog muškarca, kakvi su nam bili očevi, koji je rođen sa obavezom da uvek bude jasan, čvrst i racionalan. Šta god to bilo.

I pored takve racionalnosti, Nebojša je u jednom starom intervjuu za Vreme sa ogromnim poštovanjem govorio o ruskom glumcu koji je igrao Miškina u Idiotu i toliko se utopio u ulogu da je završio u ludnici i nikada više nije glumio. Rekao je: „Šta ima više i da igra, otišao je tamo, pipnuo to i to je to.“

Kakav je tvoj odnos prema toj vrsti totalne glume danas, posle ovoliko uloga?
To je u stvari priča o tome čemu mi težimo, šta je naš posao i šta hoćemo. Kao kad bismo razmišljali o tome šta se hoće od seksa. Zašto žena pulsira za vreme čina, da li je to u stvari težnja da se ostane u toj ženi i da ona ostane sa tobom, ili je to samo frekventni kontakt koji se završava zadovoljstvom, pa onda opet sutra i prekosutra. A u glumi – da li hoćemo da se pretvorimo u lik koji igramo ili odigramo mnogo uloga onoliko dobro koliko se mnogo uloga može odigrati. To je neko moje filozofsko razmišljanje na temu: šta mi to tražimo sa tim našim poslom i šta hoćemo od njega. Atavistički gledano, to bi bilo kao kada bi u kontaktu sa ženom ostali spojeni do kraja života i bili jedno, ili da se desi to čudo da se pretvoriš u svoj lik, preuzmeš tuđi duh, ne budeš više ti nego budeš taj lik. To je, naravno, totalna varijanta koja nije primenljiva na život i bavljenje glumom kao trajnim opredeljenjem koje ti donosi novac, tvoj životni put, sazrevanje i profesionalni razvoj... Mislim, i jedno i drugo su legitimni načini razmišljanja. Samo je ovaj jedan totalan.

Da li je postojao jedan događaj na kojem si prvi put osetio kontrolu nad ljudima koji te gledaju?
Recimo da sam to prepoznao kada sam igrao Rukanteovu Mušicu u Ateljeu mladih, to je bilo amatersko pozorište u Pančevu. Režirao je sada pokojni Milenko Zablaćanski koji me je posle te predstave i nagovorio da upišem akademiju. Tu sam negde osetio kako diše publika, da sam ih, zajedno sa kolegama, jer to je ipak zajednički čin, „uzeo“ i da mogu glumom da, grubo rečeno, manipulišem publikom, da ih „vozim“.

Da li se sećaš toga?
Sećam se jako dobro.

Je l’ bilo uzbudljivo?
Pa, to posle predstave shvatiš da se desilo. Da su disali kako ti dišeš. Da su počeli da se smeju kada si hteo, pošto je to bila komedija. Da su fore koje smo spremali da budu fore - počele da rade, a ove ostale počinješ da raspoređuješ i doziraš kap po kap dok to ne napuni čašu i onda dolazi aplauz. To dodavanje uzbuđenja, energije, nekog rasporeda svega što se odigrava u publici... Tada sam shvatio da ja to mogu, da ljudi reaguju i da je to taj moj glumački talenat. I odlučio sam se, iako sam već upisao psihologiju, da hoću da se bavim glumom. Do tada sam mislio da to nije „moja šolja čaja“.

Zašto je amatersko pozorište toliko uzbudljivo?
Amaterizam je stvarno uzbudljiv. Amaterizam je uzbudljiv zato što nemaš znanje, a imaš osećaj kako to treba da bude. To je zaigravanje lišeno zarade. Lišeno svesti o kritici, plati, karijeri i takvim stvarima. Zato je amaterizam dovoljno čist i dovoljno uzbudljiv da pokreće ljude.

Kako misliš da bi izgledalo kada bi sada otišao u Pančevo i pokušao da stopiraš do Beograda?
Ne bi bilo isto. Stao bi mi neko, sigurno, a onda nije uvek bilo tako brzo i uspešno. Nekad se čekalo po sat, nekad pet minuta, a jedne večeri me prevezao preko mosta čovek koji je išao za Borču, a ne za Pančevo, tako da je on otišao svojim putem, a ja ostao na kraju mosta. Tu je bilo neko gradilište sa desne strane puta, pa sam se zavukao i spavao na neke dve stolice i sačekao prvi autobus ujutro, koji je išao do Malog raja, koji je opet pred Pančevom, nije u Pančevu. Samo smo pecaroši i ja bili u tom prvom autobusu i izašao sam da sačekam drugi. Bio je početak leta, oko te stanice su neki rukavci Tamiša, puno vode i nekih baruština... Sećam se da su me komarci ubili. Jako ih puno ima tamo, pogotovo u šest ujutro. E, tek tamo sam ponovo ustopirao nekoga još tih par kilometara do Pančeva. Sad se to ne bi desilo.

Čitao sam da si rekao da bi se, da te sad pogodi neka ogromna lova, sada bavio pozorištem amaterski. Da li je to izvodljivo sada, kao što to stopiranje iz Pančeva više ne bi bilo isto?
Amaterski u smislu – bez zarade. Ne bi me zanimalo to koliki je honorar i ne bi morao da imam kontinuitet nego bi radio nešto što me totalno raspameti.

Šta bi radio?
Ne znam. Ono što naleti. Jer bih imao para da se između tih stvari bavim onim što me zanima na drugi način. Sigurno ne bih radio holivudske blokbastere.

Sada mi se činiš kao prilično raconalan glumac. Koliko sada ima tog osećaja iz vremena amaterizma, kada igraš? Koliko je danas u tvojoj glumi racionalnog?
Ne znam... Razmišljam ja o glumi i tekstu, ali ne može to bez emocija. Treba držati neku tanku liniju između racija i emocija, a da to sve vreme fercera, da varniči. Da imaš laganu kontrolu, ali ako je kontrola vidljiva i ako je taj racio toliko jasan, onda to nije dobro.

Pričao si kako su „sve uloge odvajkada“, odnosno da su vrste arhetipova koje se provlače kroz čitavu istoriju pozorišta. Onda sam se setio tvoje uloge K. iz Kafkinog Zamka i pomislio: „Čekaj, koji je sad to arhetip?“
Kafka je malo kompleksniji od hvatanja arhetipa. K. je ipak posledica vremena, socijalizacije, odnosi se na nešto drugo u odnosu na mitološki, arhetipski problem čoveka i ljudskih odnosa. K-ov problem je stvorila civilizacija. On je proizvod piramide vlasti i toga do čega smo civilizacijskim tokom došli i čime smo malo zatečeni. Jer, znaš, da bi danas platio sve račune, pravno se zaštitio i uradio sve što treba da uradi svako od nas ko učestvuje u društvu, moraš da završiš četiri fakulteta. I prava, i ekonomiju, i medicinu da bi mogao da pomogneš svom detetu pre nego što dođeš do lekara... Sve to nas vodi u sistem zabune, pravnih lavirinata, normi, zakona. Zamak je priča o nekom nedodirljivom vođi, o vlasti koja manipuliše nama, što nije arhetipski problem.

U Sablji dimiskiji igraš Rođicu, gazdu koji se krsti u crkvi, a onda prodaje devojke koje zove „ćerkama“. Da li izbegavaš u životu kontakt sa „rođicama“?
Nemaš mnogo ’leba od izbegavanja. Tu su. To je kao kad bi pokušao da uništiš sve komarce. Prosto je nemoguće. Ali trudim se da im kažem ono što o njima mislim i da se postavim prema njima kako zaslužuju. Ne moram nešto mnogo da ih izbegavam, a i ne hrlim im baš nešto u susret. Znaš šta je tu strašno? Što su ti ljudi toliko čitljivi i prepoznatljivi, toliko jasno pokvareni da je strašno kako dozvoljavamo da oni vladaju i manipulišu nama. Da od njih zavisi slika zemlje, države i zakona za koje oni u skupštini glasaju ili ne, da li će tamo da se pobiju gađaju cipelama. To je porazno, da je naša svest toliko niska da su takvi u stanju da inspirišu deo populacije da glasa za njih i gura ih napred. Da veruje u njih.

Kada se tvoja porodica doselila iz Hercegovine ovamo, da li je to bila velika promena za tebe? Imao si samo sedam godina...
Ne ovde, Beograd je moja treća sredina.

Da, doselili ste se u Pančevo.
Prvo smo došli u Opovo, banatsko selo pored Pančeva i tu smo proveli godinu dana, pa smo onda prešli u pančevo. To je bio ogroman šok. Mislim da je to formiralo kod mene glumačko „zrno“, jer sam probao da se prilagodim. Da prevaziđem razlike u mentalitetu.

Kako izgleda ta razlika?
Osnovna razlika je što je Hercegovina siromašna zemlja - kamen na kamen i ponegde plodna zaravan, a Vojvodina je ogromna i plodna, što neko reče – baciš dugme, rodi kaput. Ti ljudi su oduvek imali. Ta svest o imanju je formirala vrstu karaktera branjenja imetka i sticanja još većeg. U Hercegovini su ljudi upućeni jedni na druge da bi zajedničkim snagama preživeli, jer skoro niko nema ništa. I ako nisi čovek, odbačen si, jer nisi pošten i hrabar da se nađeš tu kada treba i budeš vredan, od pomoći, hrabar ili šta god već treba da budeš. Automatski si obeležen i za to sledi kazna. A tu gde smo stigli, kazne su sledile za druge stvari. To je taj mentalitetski switch, ozbiljna razlika. Bio sam klinac, rastao sam, morao da živim i da se negde tu nađem. Sećam se da sam jednom, kad sam došao kući sa šest-sedam godina, rekao majci: „Ja ću od sad da govorim „belo“ i „mleko“ umesto „bijelo“ i „mlijeko“, lakše je, kraće i tako se ovde govori“.

Šta ti je majka rekla?
Pa šta ima da mi kaže? Zna da ostajemo tu i da mora da se živi dalje. To je bila moja odluka da se prilagodim. Ali ta vrsta prilagođavanja je podrazumevala verovatno i posmatranje i traženje vrsta komunikacije i života u koje sam upao. Mislim da je to u meni formiralo vrstu shvatanja drugih, drugačijih ljudi i načina razmišljanja. To je jako potrebno za glumu.

Osećaj odgovornosti u liku koji si igrao u Ubistvu sa predumišljajem, vodi ga iz poznanstva sa neverovatnom devojkom i fascinantnog sveta nazad u rat...
Pa znaš šta, on dolazi iz sveta u kojem je branio svoju kuću, svoj dom. Ranjen je i silom prilika dolazi tu gde je šokiran načinom razmišljanja Beogradske frajle. Ona je lepa i zanimljiva, ali njen sistem vrednosti u kojem se i dalje sa bivšim dečkom nešto cmače i ljubaka i „sve super“ za njega je potpuno nenormalan: „Čekaj, jeste vi završili ili niste?“ Tako je tamo odakle on dolazi. Sad, pošto je on došao tu kao formiran mladić, ti stavovi su u njemu čvrsti i jasni, a pošto ekstremne situacije, kao što je rat, još pojačavaju vrstu odgovornosti, odnosa prema ognjištu, domu i svojima protiv nekih koji hoće da ti uzmu, zapale i ubiju, te su razlike još izraženije. Razumem te ljude koje je rat zatekao na kućnom pragu. Ne razumem one koji su išli da bi krali, otimali kuće i tako dalje.

Čini mi se da to da u njemu može da se prepozna i nešto od onoga što si pričao o Hercegovini - ako nisi čovek i hrabar, bivaš ostrakovan. Da li je i to razlog zbog kojeg se on vraća u rat?
Dobro, on je Slavonac, ali to je ta logika.

Nisam mnogo gledao seriju Porodično blago, ali se sećam da sam video jednu scenu u enterijeru u kojoj je, kada si ušao, izgledalo kao da je na auto-put ušao tenk.
Toliko sporo?

Ma ne, nego su ga svi svesni, ne možeš ga ignorisati, nekako „jede“ pažnju. Zašto ne igraš mnogo u TV serijama?
Bilo je ponuda, ali ne kvalitetnih. Porodično blago je bila kvalitetna porodična serija u odnosu na to što se kod nas inače pravi. Pri tom je to bilo jedno dobro zanatsko iskustvo snimanja sa tri kamere koje nisam do tada imao. A trebalo mi je kao dodatna škola. To je dobar trening, zanatska vežba. Ovo drugo što mi je nuđeno bilo je jako loše pisano. Od toga nije moglo da se pravi nešto što bi meni bilo iole zanimljivo. Prihvatio sam posle toga u Moj rođak sa sela ulogu sveštenika zato što je zanimljiv lik iz kojeg može nešto da se iskopa.

Tvoj otac je bio sveštenik. Kakav je tvoj odnos prema religiji?
Kao prema vrhunskoj filozofiji života. Ona opisuje razvoj, pre svega duhovni, svakog od nas. Biblija ima gomilu užasno korisnih saveta o tome kako rasti kao čovek. Raspored postova, na primer, bolji je od bilo koje dijete i kada bi se toga ljudi pridržavali zdravije bi živeli. Religiju shvatam kao najjednostavnije savete za zdrav život. Nikakav fanatizam, klečanje, šibanje po leđima. Ali kada bismo mi samo poštovali deset božjih zapovesti - ne bi nam bio potreban više nijedan od hiljada zakona koje imamo i koji su doneti da nam kao urede život, a ja sam platio sto kazni koje ne bih da sam te zakone znao, ali to znaju samo advokati jer ne možemo svi da završimo prava. A onda advokati te zakone razjebavaju za nas, zato što ih znaju. Biblija je knjiga bajki koja stvar slikovito približava narodu, a Isus, njegovo raspeće i njegov put je put svakoga od nas. Sa trideset tri i trideset pet svako od nas biva razapet između svog duha i tela u sazrevanju, na putu na kojem postajemo ljudi. Kada se to tako čita, dobiješ, kažem, gomilu dobrih saveta.

A suština? Da li veruješ u Boga?
O tome ti i pričam. Tu treba tražiti suštinu i vezu sa opipljivim stvarima, sa životom. Nema tu ništa neuhvatljivo, neverovatno, sigurno ne sedi gore na nebu čika s bradom, ali postoji nešto više i jače od nas. Jedan ogroman talas može da odnese toliko života, grom da ubije čoveka i sve što je on bio, ma koliko mislio da je bio veliki, snažan i bogat. Možda je mislio da je vlasnik nečijeg života i da sve zavisi od njega. Nije baš tako. Mislim da ćemo u sjedinjenju i ravnopravnosti sa prirodom pre uspeti da uradimo nešto nego ako se zanosimo da smo jači od svega oko nas. Tu negde ja vidim suštinu. Što smo bliže kontaktu i sa nebom i sa zemljom, što smo više prohodan kanal između tih stvari i rešavamo se raznih blokada unutar tela koje nas zaglupljuju, a čini nam se da smo mnogo pametni, mislim da bismo lakše primali tu neku energiju koja kruži, lakše je sprovodili. Bili bismo mnogo moćniji da smo bolji.

Koliko gluma košta čoveka? Nekako mi se čini da ne može to džabe, da svako veče takve stvari izbacuješ iz sebe i predaješ drugima.
Ima dve plate za to. Jedna je da neke ljude pomeriš iz ležišta, da se zaista nasmeju, rastuže i zamisle nad stvarima koje su vezane za njihove lične živote i živote njihovih bliskih. Onda dobiješ i povratnu reakciju, ne samo aplauz, nego i vrstu tišine koja znači određeni prećutni odnos. Energija tog odnosa ti vraća snagu koju potrošiš. Osećaš se ispunjenim. Što se tiče novčanog dela i te vrste satisfakcije... To je još uvek na očajnom nivou. Znam šta sam dao i gde sam po sebi kopao da bi to izašlo iz mene, pa što kažeš – iz večeri u veče tako. Ali vidim takođe da je ovaj naš svet jako unižen u shvatanju tih vrednosti, shvatanju duhovnog, poezije, ovog našeg posla, shvatanju pozorišta i toga šta ono može da ti pruži. Godinama su jurili za hlebom, deca su bila na ulici, ratovi i ovaj Milošević su sve to napravili tako – kad ti je važna kora hleba da imaš za kuću, prestaju da ti budu važni Šekspir, Branko Radičević, glumci i pozorište. Tražiš lake sadržaje i... nešto za ručak. Zato su laki sadržaji sada postali tako važni i veliki. Tek kada svest o tome koliko je to što se u pozorištu događa važno i veliko, kada ljudi budu znali da karta za pozorište zaista vredi toliko koliko košta, čak i kad je skupa, kada bude verovano da to nije laža i paralaža nego nešto stvarno, iako neopipljivo, sve će to stati na bolje noge u svakom smislu. A to je dug put.

Mislim da je očigledno da te srpska politika vređa. A fudbal? Ti si veliki navijač Zvezde.
Ma ne, ja dođem na utakmicu i volim da se iznerviram i radujem i to mi prija kao jedan divan ventil. Ali nikako ja to ne shvatam jako ozbiljno i nikad se ne bih potukao sa navijačem drugog tima. To je nešto do temperamenta i karaktera, pa iz tebe izbije neka vrsta strasti, možda čak i plemenite, podrške nekome za koga navijaš. Ali isto tako znam da ni kad pobeđuju ne pobeđuju zahvaljujući meni, niti kad gube – gube zbog mene. Imam vrlo jasnu distancu prema sportu i tome šta može da napravi. Mislim da je to samo zabava.

O VINU

Pijem vino, u poslenje vreme. Nisam toliko ranije, ali sam nešto počeo da se bavim zdravim životom, ishranom, treninzima i tim stvarima, pa je u tu selekciju kao piće nekako ušlo vino. Nekad špricer, kao u ove tople dane, ali kod kuće volim da popijem malbek čakana, supruga mi ga je otkrila i to mi je zaista, zaista uživanje. Čak sam uz njega, nekako se logično nastavilo, počeo da pušim cigare. Ranije sam ih smatrao najstrašnijim pozerajem, imitiranjem političara i bogatih ljudi, ali – znaju oni šta valja. Tako da sam postao jako ozbiljan, pasionirani potrošač cigara uz vino. Vino ne napija, nego opija. To je lepo.

Lični prostor

Stefan Milenković - Treba živeti

Tiho i gotovo neprimetno ušao je u hol hotela Kontinental, noseći o rame okačenu torbu sa instrumentom. Opazivši dve ruke koje mu mašu, prišao je i, s blagim naklonom i vedrim smeškom, predstavio se, a onda poljubio damama (potpisnicama ovog intervjua) ruke. Netipično za mladog muškarca današnjice. „Takav sam, a i nije teško biti fin“, rekao je, nešto kasnije, Stefan Milenković, objašnjavajući svoj odnos prema ženama.

Licni prostor petak 9.07. 17:07 Komentara: 26

Marijana Mateus - Sve se može ostvariti

Marijana Mateus za sebe kaže da se prosto ne može opisati u nekoliko rečenica. Sebe smatra mnogo složenijom osobom da bih se mogla predstaviti na taj način. Da li sam poslovna žena? To ne govorim ja, već moja dela i ljudi sa kojima sarađujem.

Licni prostor petak 2.07. 14:06 Komentara: 52

Ljubica Gojgić: Trema zbog Brajana Ferija

Novinarka Ljubica Gojgić je neobičan spoj ozbiljnosti, preciznosti, duhovitosti i tako očiglednog šarma. Upravo na taj način pristupa svakoj temi i pitanju koje postavite pred nju. Veoma samosvesna sa jasnim stavovima, Ljubica sa lakoćom i bez komplikovanja iznosi mišljenje i odgovore, koje skoro uvek zavrašava na isti način - šalom na sopstven račun.

Licni prostor utorak 22.06. 10:21 Komentara: 10
strana 1 od 2 idi na stranu