Jelena Kosanić - Dobro je što imam izbor

Jelena Kosanić-Podunavac (38) oličenje je ženske lepote. Ali, to nije njen jedini kvalitet. Ozbiljno se bavila rukometom i osvajala evropske trofeje, a danas je jedna od naših vodećih novinarki!

Sa samo 22 godine intervjuisala je sve vodeće političare u regionu. Njeni intervjui su se pamtili po beskompromisnim pitanjima, ali ih ne radi već sedam godina! Više joj, kaže, nije izazov razgovor s političarima koji su 15 godina u istim ulogama.

Poslednjih godina je urednica Informativne redakcije Televizije B92, pa i pored niza ponuda, u godini novinarskih transfera, javno poručuje: „Ostajem!“ Nikada nije bila ni član NUNS-a, ni UNS-a, jer nema potrebu da negde pripada, a mrzovoljna je i prema prijemima.

Nikad ne odlazi tamo gde rado ide većina novinara. I sport i novinarstvo traže posebnu energiju, a Jelena je poseduje. Ovo je intervju koji je dala prvi put posle sedam godina pauze, samo zato što joj se, kaže, ova rubrika „Politike” veoma dopada.

Kako se postaje sveznalica?
Zaista ne znam. Ne pripadam toj kategoriji ljudi. Istina je da se sve češće pojavljuju ljudi koji misle da znaju sve i tako se ponašaju. Kad prepoznam tu osobinu uvek pomislim isto: kada bi ljudi pričali samo ono što znaju – nastala bi velika tišina.

Zašto ste izabrali rukomet?
Kad sam imala deset godina bila sam opčinjena igrom Metaloplastike, a i u školskom dvorištu se igrao ili fudbal ili rukomet. Rukomet jeste grub, ali je i brzomisleći, adrenalinski sport, a ja sam uvek volela tu vrstu nadmetanja. Šesnaest godina sam igrala u najtrofejnijem klubu – Radničkom. Kapiten nam je bila Dragana Pešić, a uz nju jošdeset reprezentativki.Bile smo, godinama, najbolje u Evropi!

Šta ste uradili s medaljama?
Složene su u kutiju uspomena. Od rukometa čuvam mnogo važnije uspomene. Sport može da ojača duh,a najvažnija lekcija koju sam naučila je da se posle poraza ne predajem, da je moguće uvek izboriti novu pobedu.

Zašto ste napustili rukomet?
Imala sam 24 godine,sankcije su dotukle srpski sport,nije više bilo izazova. S terena najboljih svetskih ekipa svedeni smo na lokalne utakmice. A i znala sam da je rukomet samo ljubav, ne i moj budući posao.

Ovo je godina fudbala. Da li ga volite?
Presudnu ulogu u toj ljubavi imao je moj otac. U trećoj godini sam dobila loptu s likovima svih igrača Crvene zvezde: Savić, Pižon, Šestić, Ljukovčan... Redovno me je vodio na utakmice na „zapad”. Sada ne idem na stadion. Tamo pristojan svet više ne može da ode zbog gomile huligana koji maltretiraju sve oko sebe. Očigledno naše društvo nije sposobno da reši ovaj akutni problem, iako mnogo toga možemo da primenimo od, na primer, Engleza.

A kako Vi rešavate problem odlaska vaših novinara na RTS?
Niko od ovih ljudi nije otišao zato što, posle toliko godina rada na B92, misli da je Aleksandar Tijanić svetionik slobodnog novinarstva ili zato što misle da nešto novo mogu da nauče. Mediji u Srbiji su u krizi, osim kreativne, mislim i na finansijsku, a posebno B92 koji zbog istraživanja zloupotreba u državi nije omiljen među oglašivačima. Pretpostavljam, a ne mogu da govorim u ime kolega koji su otišli, verovatno svako pred sobom ima neko objašnjenje, ali moguće je da su smatrali da zaslužuju veću satisfakciju – bilo novčanu, bilo profesionalnu i da su zbog toga otišli na teren gde za ljude s B92 nema neke posebne konkurencije, jer su odmah u glavnim ulogama.

Da li ste zahtevali da se neki ljudi zadrže?
Kad neko odluči da ode, obično je odluka konačna, jer se B92 ne ostavlja tako lako.Ono što je, u ovom slučaju, ipak, naša satisfakcija je da u „Dnevniku” RTS, uglavnom, osnovnu temu čini prikupljanje reakcija na ono što smo mi iz B92 otkrili i – već objavili.

Da li u B92 ostaju samo oni koji nemaju kuda da odu?
U B92 i sada radi najbolji tim televizijskih novinara: Brankica Stanković, Jugoslav Ćosić, Danica Vučenić, Sanda Savić, Ljubica Gojgić… Bilo kog novinara, s bilo koje televizije, da stavite preko puta njih, da se takmiče, neće biti kompetentnijih pitanja nego od strane ljudi s B92. Naši novinari, poput Brankice, rizikuju i život istražujući najvažnije teme srpskog društva! To je hrabrost pred kojom svi drugi mogu samo da zaneme. Nikada nikoga nisam osuđivala što je otišao iz B92. Svako ko misli da mu negde može biti bolje ima legitimno pravo da izabere. Kao što i većina nas, čiji je izbor da ostanemo, i u trenutku velike krize, imamo razloge koji nadjačavaju bilo kakve cifre. A razlozi nisu samo emotivni, već pre svega – profesionalni.

Kako će B92 opstati?
Moraćemo da se borimo na tržištu na kome smo u podređenom položaju. Konkurencija su nam televizije iza kojih stoje ili domaći tajkuni ili ozbiljne strane kompanije. Oni nemaju problem s novcem, pa mogu da kupe najatraktivniji filmski ili sportski program. RTS ima najlagodnu poziciju, jer se iz džepova svih građana Srbije sliva ozbiljan novac u njihovu kasu, a vlast nema hrabrosti da im bar ograniči vreme za reklame i omogući ostalim televizijama kakav-takav ravnopravan položaj.

Da li je problem što se B92 navikao na donacije?
Većina medija koji nisu bili režimski u vreme vladavine Slobodana Miloševića dobijala je pomoć iz inostranstva, jer drugačije nisu mogli da opstanu. Pa ko je smeo da se reklamira i daje novac jednom B92 u trenutku kad otkrivamo da režim stoji iza ubistava Stambolića, Ćuruvije... Ili dok istražujemo u čijim je džepovima novac građana Srbije? Ni u vreme DOS-a nije bilo bolje zbog tradicionalne nezrelosti političara u Srbiji koji su, kako stignu na vlast, uvereni da i mi treba da ih poštedimo i ignorišemo afere. Podsetiću da je Veran Matić, u vreme Miloševića, bio uhapšen, a u vreme DOS-a je osvanuo na poternicama koje su lepljene po ulicama Beograda. Nijedna vlast nas nije volela, što je nama prirodno stanje. Sami bismo se zabrinuli da je drugačije. Zato smo,čak i kada je B92 nekoliko puta angažovao vrhunske menadžere koji su se bavili samo finansijama, nailazili na zatvorena vrata. Jer, u ovoj zemlji je sve uvezano i – biznis i politika!

A da li znate da B92 bije glas da je anacionalan?
Etiketu „izdajnika“ dobili smo još u vreme vladavine Miloševića, a pošto nazadne snage još imaju veliku ulogu u ovom društvu taj epitet nas i dalje prati. To se najčešće ponavlja kada nekoga od političara ili biznismena pitamo za „patriotski lopovluk“. Ali kada bi ste ih pitali da li mogu da se sete koji je to „rodoljubiviji“ medij napravio ozbiljne istraživačke emisije o zločinima nad Srbima u Osijeku, zločinu u tuzlanskoj koloni ili ko je otkrio aferu „Žuta kuća“ i trgovinu organima u Albaniji... Tada bi, obično zaćutali. Samo oni koji i dalje misle da leševi Albanaca nisu bili zatrpani u Batajnici, usred Beograda, mogu takve stvari da govore. Zločin je zločin, na čijoj god strani da je počinjen. Time smo se rukovodili. Nas jedino zanima – istina!

Da li je istina da su Vam DS, DSS i G17 nudili rukovodeće funkcije na RTS-u?
Da budem glavna urednica RTS-a, pa i direktor, ponuđeno mi je od strane različitih vlada, ali sam to već nekoliko puta odbila. Iako nikada nisam nijednim svojim potezom pokazala želju da odem u RTS, niti sam se nudila javno ili tajno, ponuđene su mi visoke funkcije. Novinari s kojima radim se uvek potrude da po organizacionim sposobnostima, u uređivanju, budem na „dobrom glasu”, pa pretpostavljam da je glavni motiv tih ponuda bilo to prepoznavanje moje energije, da mogu da rukovodim „glavnom” televizijom i promenim je. Ali dok god naši političari razmišljaju da se urednik postavlja da bi se preko njega vršio uticaj – to za mene nije moralna priča.

Stav političara je da samo kritikujete, a nećete da učestvujete u promeni Srbije nabolje?
To nije moj posao. Moj posao je novinarstvo. I to baš zato što sam protivnik upliva politike u medije. Oduvek sam radila samo u onim novinskim kućama koje su bile izrazito kritične prema vlasti. To činim samo zato što želim da u ovoj zemlji doprinesem konstruktivnim promenama na bolje. Ali, sve medijske kuće u kojima sam radila: NTV Studio B, list „Naša borba”, nedeljnik „Evropljanin” su, nažalost, preuzeti su od strane režima ili ugušeni... A Slavko Ćuruvija je ubijen.

I Aleksandar Tijanić Vas je naveo kao favorita da ga zamenite. Kakav je Vaš odnos s njim?
Taj odnos ne postoji. Doduše, on, izgleda, voli da me, povremeno, pomene u svojim intervjuima, pa od toga ne mogu da se odbranim. Svakako da ne smatram komplimentom da me Tijanić hvali, ali on tu ima svoj interes. Ovo za favorita bila je provokacija, jer je želeo da učvrsti poziciju za koju se bori iz – petnih žila. Ja ne mislim da je on dobro vodio RTS, jer je često emitovao program ispod svakog civilizacijskog minimuma, podilazio je svemu što je loše u Srbiji. On opstaje na funkciji u svim sistemima. A kako zaista opstaje, iskreno, ne zanima me. Možda ga se političari plaše, ali ne verujem da ga, posle tolikih političkih salto mortalea – poštuju. Ako bih o njemu išta mogla pozitivno da kažem to je pohvala njegovog britkog pera. Ne mislim na periode primitivnog blaćenja ljudi u kolumnama, već za neke tekstove o Slobodanu Miloševiću.

Šta biste Vi promenili na RTS?
Direktora.Ta medijska kuća zaslužuje ozbiljnog menadžera jer i pored desetina miliona koji iz naših džepova odlaze na njihov račun i enormnog novca od reklama Tijanić stalno govori kako loše stoje finansijski,da imaju velike dugove... Eto, i on se požalio da ima platu od samo 150.000 dinara... Problem RTS-a je što su ga pregazile tolike političke vojske i dovele svoje garniture novinara. Svi su, potom, opstajali i napravio se jedan balast. B92 je za njih oduvek bio simbol slobodnog novinarstva. I pošto imam privilegiju da biram B92 je bio i ostao moj izbor.

Ali, ne možete da negirate da Tijanić nije napravio rezultat. RTS ima najveću gledanost?
Da, Tijanić, pošto ga više niko javno ne hvali, ima potrebu da se samohvališe. Glavna teza o „oporavku RTS-a” je kako Bojana Lekić nije objavila vest o ubistvu premijera jer se zaključala da plače. Sigurna sam da bi on to hladne glave odradio. Možda sam pristrasna, ali Bojana i Tijanić su dve potpuno neuporedive kategorije novinara. Dok je ona izveštavala po snegu s demonstracija opozicije, rizikujući da dobije pendrekom po glavi, Tijanić je, kao Miloševićev ministar, u toplini neke kancelarije, možda, pijuckao kafu s drugaricom Marković. Uostalom, nije mi jasno zašto je toliko opšteprihvaćena Tijanićeva teza o gledanosti po svaku cenu. Čekajte, ako vas mi, građani, plaćamo, ne tražimo da budete najgledaniji, već da novac iskoristite za smislene emisije u kojima ćete se baviti ključnim problemima ovog društva.

Da li smete tako kritični da budete i prema Veranu Matiću? Šta njemu zamerate?
To što nije glavni urednik RTS-a jer sa smislom za opštedruštvene probleme i instinktom za humanitarne projekte duboko verujem da bi pružio Srbiji najbolji mogući program. Ne bismo gledali serije koje veličaju zaostalost, ne bi se moglo dogoditi da su dečji i dokumentarni program slučajnost u programskoj šemi. Verujem da mu prenosi iz skupštine ne bi bili balast jer ih ne bi samo prenosio već i organizovao ozbiljne dijaloške emisije u kojima bi se analiziralo sve što je urađeno, a još više ono što nije. Dakle, Verana na RTS, a onda bismo i mi doveli nekoga ko bi kupio odlične filmove, koji bi pomogli da naš informativni program osim uticaja ima i još veću gledanost. Šalim se, naravno... Veran je institucija B92 i ne bih mogla da zamislim B92 bez njega. Ali ko zna, možda Tijanić i njega pozove, kad se već toliko uživeo u ulogu demokrate...

Šta je smisao Vašeg života?
Miran san.

Da li imate neostvarenih želja?
Neostvarena želja mi je da Srbija jednom postane mirna, prosperitetna zemlja u kojoj nećemo ni znati imena političara.

Šta volite u muškoj prirodi?
Sve ono što poseduje čovek s kojim planiram da provedem čitav život. Moj muž.

Šta Vas raduje?
I kada sam najumornija njen osmeh me čini najsrećnijom osobom na svetu. Ima pet i po godina i postavlja najkomplikovanija pitanja na koja nema odgovora ni u enciklopedijama. Moja mala Teodora...