Vesna Čipčić - Osmeh me pokreće

Osim što je u junu na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta očekuje premijera predstave „Harold i Mod“, našoj proslavljenoj glumici Vesni Čipčić rad na ovom komadu predstavlja jedinstveno iskustvo.

U istoimenoj pozorišnoj izvedbi dela Kolina Higinsa pune 23 godine glumila je lik udavače Nensi, a već sledećeg meseca Vesna će se, u novoj postavi, u režiji Milana Karadžića, predstaviti publici kao gospođa Čejzn, Haroldova majka.

Kakav je osećaj posle toliko godina ponovo igrati u predstavi po istom delu?
Obradovala sam se kada sam čula da treba da igram u predstavi „Harold i Mod“, a sa druge strane, u trenutku se zapitala kako će sve to ispasti s obzirom na to da mi je delo Kolina Higinsa potpuno poznato i da možda neću imati novu „provokaciju“ u radu. Ipak, reč je o generacijski i karakterno različitim likovima pa je izazov bio veći. Posebno sam srećna jer radim sa izuzetnom ekipom i rediteljem Milanom Karadžićem koji ume da napravi fantastičnu atmosferu na sceni.

Da li vam je potreban odmor od napornih proba u pozorištu?
Naprotiv. Kako godine prolaze, sve više mi se čini da mi vreme koje provodim na probama i na sceni u stvari predstavlja odmor, a ne zamor. Život je postao toliko lud i sulud da, radeći u pozorištu, osećam smiraj i lepotu.

Imate li potrebu za odmorom od odmora?
Oduvek sam umela da organizujem svoje vreme. To mi je bila jedna od prvih lekcija koju sam naučila kada sam postala glumica, tako da u tom smislu ne patim mnogo. Imam dvoje dece i prirodno je što je moj odmor vezan za njihove letnje i druge školske raspuste koje maksimalno koristim za opuštanje.

Stiče se utisak da ste stalno nasmejani – barem na televiziji i u novinama. Da li vas vedar duh pokreće i u životu?
Ne mogu da kažem da se stalno smejem. Verujem da su mi osmeh, radost i životna energija postali zaštitni znaci zahvaljujući genetici. Optimizam mi je sigurno urođen, a u osmehu na neki način ima i odbrambenog mehanizma. U današnje vreme smo često u prilici da moramo da se odbranimo - mislim da je najbezbolnije i najlepše braniti se smehom - daleko lepše nego nekoga opsovati ili mu reći nešto ružno.

Uspevate li da se osmehom izborite protiv ružnih stvari?
Vreme prolazi, a ja nemam utisak da se smejem manjim žarom. Mada, primećujem da me ružne pojave u društvu ne ostavljaju ravnodušnom. Ali, imam snage i volje da prevaziđem sve to i uhvatim radost života. Mnogo je anomalija oko nas, mislim da nismo naročito kvalitetno društvo, a sve što nam se dešava zapravo smo sami zaslužili. Sticajem okolnosti nedavno sam odlazila u posete u jednu beogradsku bolnicu. Sramno je, nedopustivo i neverovatno u kakvom su nam stanju bolnice. Sa jedne strane se divim lekarima koji rade u takvim uslovima, a sa druge ih osuđujem jer pristaju da rade u takvoj sredini.

Jeste li razmišljali nekada o tome da odete iz naše zemlje?
Jesam, ali tada je bilo kasno, već sam imala porodicu. Mada, i posao koji mnogo volim bio je prepreka. Gde i na kom govornom području sam mogla da radim sa diplomom Fakulteta dramskih umetnosti? Lepo je jednom rekao jedan kolega: „Jao, glumo robijo.“ Zahvaljujući glumi ostala sam ovde, radeći posao koji mi donosi mnogo ljubavi, radosti i zadovoljstva. Vaša kćerka Aleksandra je student treće godine glume. Da li vas dve svesno ili namerno izbegavate zajedničko pojavljivanje u medijima?
U današnjem vremenu nije baš zahvalno biti dete glumca ili glumice. U drugim, civilizovanijim društvima ljudi bi na to drugačije gledali dok su kod nas spremni da povežu nepovezivo. Ako već ne mogu da joj pomažem, neću ni da joj odmažem. Moj savet i njeno mišljenje su na istom koloseku – obe smatramo da je svaka za sebe ličnost i glumica, jedna koja je prokrčila, a druga koja krči put ka uspehu.

Živite u prostranoj kući sa baštom. Kako i kada stižete da sredite dom?
Naravno da imam pomoć, pa ne bih mogla sama da održavam kuću. Samo rad u bašti zahteva pomoć i podršku sa strane, a kamoli ostatak doma.

Igrate li u predstavi „Pokondirena tikva“ Narodnog pozorišta u Kikindi, u vašem rodnom gradu?
Naravno, ali se taj komad, nažalost, retko izvodi. Kikinda je malo mesto u kojem se predstave ne igraju svakodnevno, tako da sa zadovoljstvom tamo igram kad je Pokondirena tikva na repertoaru.

Jeste li ostali iskreni lokalpatriota?
Prirodno je da nisam zaboravila sredinu iz koje sam potekla, mesto u kojem sam napravila prve glumačke korake i pozorište u kojem sam počela da bivam glumica. Otud i moja želja da se na neki način vratim svojoj Kikindi.

Šta može najbrže da vas izbaci iz takta?
Nerviram se i kada vidim u kakvom prljavom gradu živimo. Niko ne može da mi kaže da je to pitanje novca. Kako dobra predstava može da se napravi sa malo para, tako mislim da i društvo može da se sredi uz dobru organizaciju. Osim kad vidim nemar, umem da planem i kada je reč o nepravdi i nebitnosti u svemu što nas okružuje. Mislim da u životinjskom carstvu vladaju čvršći zakoni nego među nama ljudima. Umem lako da se iznerviram, ali to je odraz mog temperamenta i doživljaja života i sveta ovakvog kakav je.

MAGAZIN LISA U NOVOM BROJU DONOSI:

Priprema kože i očiju za sunce

Sprečite alergije

Iskrena priča - Život sa dijabetesom

Uspeh kao izbor

Kad su bračni partneri neverni jedno drugom