Zaboravljena antifašistička tradicija

Slava herojima antifašističke borbe! Drugarice i drugovi partizani, hvala vam. Borba se nastavlja, SMRT FAŠIZMU!

kao i sam Hitler, koji je već 6. juna primio Pavelića i posavetovao ga da "ako želi istinski stabilnu hrvatsku državu, onda mora da pedeset godina vodi nacionalno netolerantnu politiku".

Pa hrvati nisu zaboravili savet i to su ostvarili i danas nastavljaju to da rade.

Bravo, Pedja!

Једна исправка - већ почетком маја 1941. године, Коста Пећанац је са 3.000 четника напао и ослободио рудник Леце (код Медвеђе) од Немаца.

Троугао Лесковац-Куршумлија-Лебане је, од тог момента, до краја рата била слободна територија - у старту због агресивног устаничког деловања, а касније због тога што је Коста Пећанац препознао комунисте као веће непријатеље од Немаца, па се сврстао уз њих и, уз њихов благослов, држао у миру тај део Србије.

Управо због свог квислинштва је Коста Пећанац и ликвидиран по Дражином налогу - што чињеница која се не уклапа у комунистички стереотип о Дражи као издајнику и Четницима као сарадницима окупатора.

" Danas mnoge zbunjuje dvojstvo pokreta otpora među Srbima. Toga je bilo i drugde. I Poljaci, i Grci, i Francuzi, pa čak i Albanci, imali su višestruke pokrete otpora, često jednako zavađene kao i naši"

Recenica mi je jasna ali nije mi jasno na koji se otpor odnosi. Partizani su se borili protiv Svaba a u tome su ih sprecavali cetnici i ustase. Jeli na tu vrstu otpora misli autor?
Bez obzira, dobar tekst i kad jednom prodje sve ovo ludilo koje traje vec 20 godina tek cemo onda poceti da cijenimo kakav su podvig napravili partizani.

"U Crnoj Gori se slavi 13. jul, inače i pravi datum ustanka, što je zapravo svojevrstan paradoks. Jer, Trinaestojulski ustanak je izbio kao reakcija na Petrovdansku skupštinu prethodnog dana. Ta skupština je proglasila obnovu crnogorske državnosti pod italijanskim protektoratom. Današnjoj crnogorskoj državi bi bolje pristajao 12. jul (oni, doduše, tvrde da slave i proglašenje nezavisnosti 13. jula 1878. godine)". Cini mi se da je ovaj tekst svojevrsan paradoks.

Ja bih samo hteo da dodam da je Loznica bila prvi oslobođeni grad u Evropi nakon okupacije. Oslobodili su je četnici na čelu sa Veselinom Misitom, na kratko. U Loznici i ima njegova bista. Sviđalo se to nekome ili ne, radilo se o četnicima, ne o partizanima. To je činjenica, nisam četnički nastrojen, ali o ovome se malo zna jer su istoriju pisali komunisti. Proguglajte o Veselinu Misiti i uverite se i sami. Osim toga, za ovo sam znao još kao klinac, par baba i đedova iz komšiluka mi je pričalo o tome iako sam u školi učio o Žikici Jovanoviću "Špancu", "prvoj pušci" i slično. Znači, istina je malo drugačija nego što ljudi misle.

Sramotan tekst kvaziistoricara. Pod 1. prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi je na teritoriji Crne Gore poslije 13. jula kada se 30 000 ustanika diglo na oruzje. Smijesne su lokalne pobune po Srbiji u odnosu na to. Danasnja istoriografija nastavlja komunisticku tradiciju zanemarivanja 13. jula jer nije bio komunisticki nego opstenarodni. Takodje konstatacija, koja je iznesena ovdje od doticnog sarlatana, da je 13. jul odgovor na 12 jul, tj fasisticki Petrovdanskisabor, je glupost jer ono sto je proklamovano 12. jula niko izvan Cetinja nije ni znao a 13. jul je bio zakazan kao datum ustanka mnogo ranije. Vise istorije manje frustracija.

Vaš tekst postaje izuzetno inspirativan na svom kraju, ne znam da li je potrebno da šaljemo, proveravamo i poredimo porodična iskustva sa zvaničnim verzijama istorije.
Moj deda je bio partizan od '41. u po meni izrazito zabitom bosanskom selu u istočnoj Bosni. Završio je pre rata za vreme kralja iz tog sela, obaveznu osnovnu školu a iz rata je izašao kao kapetan. Na velikoj fotografiji koja je visila na zidu u našoj kući je u građanskom odelu i mislim i sa kravatom, a ima brkove isto kao Hitler. Na ukrasnom jastučetu je bilo sedam njegovih odlikovanja, koja meni nije baš zgodno stalno sada da pregledam. Deda je 1919. a umro je 1970. Njegova slika je bila jedna od otprilike 300, po mojoj proceni, na neupadljivom mestu je bila, u lokalnom opštinskom muzeju koji više naravno ne radi. Izgleda je to baš ustanično mesto u BiH, ali pametni to nisu baš ni fiksirali najbolje izgleda, to jest vaš trenutni hroničar koji je godišnjim proslavama tamo tim solidno prisustvovao, u vidu vašara naravno.
Deda je učestvovao u eliminaciji lokalnih odmetnutih četničkih grupa neposredno posle rata. Sa Majom čak, poznavao je najverovatnije solidno i jednog od dva mislim lokalna narodna heroja koji je kasnije bio i beogradski general sa Slavije, ceo život ga je poznavao.
Deda je posle rata dobio raspored u nama susednom a ne našem gradiću posle organizovanja vlasti, ali se cela porodica vratila u to od grada daleko selo jer ih je sin naterao trpeći izrazitu netrpeljivost od đaka, učitelja i odraslih stanovnika ženskog pola čak.
Deda je umro od alkohola koji je i bolest napetosti ali i tradicionalni porok muškaraca tog kraja pre bio.
Poznajem i sad a skorašnje iskaze duboke netrpeljivosti čak i mržnje po ovom ovde analiziranom izgleda osnovu u nivou unuka najboljeg čak prijatelja ceo život među komšijama. Equality.
Deda je dakle penzionisan odmah 1948. ili 1949. godine i meni je to čudno. Nemam baš nikava porodična sećanja na Staljina, ikona je visila u kući oduvek i slava naravno, a nije tapiserija druga Tita koja bi bila teatralno spaljena a Staljin opet kasnije pominjan i porodično poznavan u kontekstu prave metodologije komunikacije sa narodom.
Ne znam da li sam nešto propustila, jedan isti otprilike tekst sam greškom poništila pre ovoga pa mi se sad sve pobrkalo u vezi detalja koje mogu da saopšim i što mi jeste bila namera.
Naš baš prvi komšija se pominje kao jedini pravi četnik iz sela, ne naročito strastan nešto baš procenjujem. Ta porodica je zbog nečega bila oduvek distancirana prema selu ali prema nama baš i ne rekla bih baš sad. Baš prema nama, mada nije baš bilo izrazitog druženja, ali je odnos bio bez ikakve zamerke ikada, te i danas postoji, a i sad znači i solidno baš.
Bosna je bila NDH što je tamo izgleda loklana tajna bazičnih partizana, a po mog dedu kad dođe u selo četnici dođu ujutru da ga hapse. Opkole kuću a deda pobegne bos po snegu do pojasa u susedno selo. Bežalo je stanovništvo povremeno onda najvervatnije od da li ustaša u bliža četnička sela kojih je bilo izgleda, a moju babu sa još jednom valjda, jer su im muževi partizani, ili poznati, otkažu gosotprimstvo, ne sećam se gde one odu i tog se detalja ne sećam eto pameti baš. Sa decom, moj otac je u pitanju. Komandant ih to odbije. Nađe baš njih i kaže da oni ne mogu tu da se sklone.

Zaključivanje o poreklu porodice.
Narod izgleda hoće svašta da slaže u vezi bivših događaja i to baš i rodbina prava. I nejednaki smo izgleda i u porodici široj mi... sada. Bili u tom komunističkom društvu i do samog kraja. Pa i posle njega to jest tog našeg kraja takozvanog, moglo bi se reći čak i tako. U svakom slučaju nije moguće utvrditi poreklo i njegovou visinu u tom selu pre.
Dakle zaključak o poreklu sledi i sleduje sada.
Rečeno mi je da se jedan moj direktni predak su ga zvali "meduljaš" od "medalja" jer je dobio medalju on o Austrougarske vlasti. Da l' je pradeda pravi bio kraljev gardista čak? Dedin otac rođeni, umro je valjda od tifusa. Pa, za vrmem rata valjda. Mislim ali nisam sigurna. Proveravaću postepeno mada je te priče po iskustvu najbolje hvatati kao da se emituju na radiju baš kad naiđu i kad je inspiracija. A intervjui savremenika su bili krah krahova koliko smo i bili u stanju da ih vodimo baš ja i to skoro. Nije pliz zato što nisam vojnički obrazovana jer smo mi imali lepo obavezno na svim nivoima školovanja ONO i DSZ. Nego zato što sam ja VOJNIČKI NESPOSOBNA najverovatnije iz nekog razloga nekoordinacije celog tela pa i ruku samih možda i najviše. Ja izgleda i zaboravim koje su to moje žižne tačke moga interesovanje u toj priči koju hvatam od ljudi koji je pričaju, a kada se ona pojavi.
Dakle medalja Austrougarske države.
Neki Ciganin je ubio hajduka nekog, pravog, i došao je kod tog mog pretka i rekao da ne zna šta da radi i da se plaši šta će mu zato biti sada, što je ubio čioveka.
I ovaj mu je rekao da se ništa on ne plaši i da niko njemu neće ništa nego da će ovaj valjda reći da ga je on ubio. Tako je i bilo, i zato je i medalja dodeljena. Zvučalo je kao da je ona negde i registrovana verovatno kad je ta priča ispričana.
Pa solidno je pliz i kad ti objsniš: i sudiji i narodu tom okolo. Kad se objasniti, pliz može.
..........................
Ne znam odakle Romi u tom selu ali je važno izgleda bilo da kad dođu da znaš da je logično da ih na prenoćište primiš ako pitaju. Priča, da, još jedna?..........
Radio gu gu.
Priča se gde su logoravali oni u selu, Romi kad dođu sa tim kovačkim mateijalom da li beše, kujundžije. Nije stara priča.

Sada daleko selo. Novija priča, pre nije pominjano. Ali Romi, prenoćište, logor. Gde je bio kad dođu tačno, je objašnjavano. Da li kazani i posuđe su pominjani, samo što je meni to čudno da su tada znali i radili a sada da to ne znaju. Kovač, kalajdžija, kujundžija... Izvinite na bilo čemo. Htela sam da kažem da je pominjano kao se zove to treadicionalno zanimanaje. Njihovo koje je bilo.
.........
Najbolje namere iz svih pravaca su bile moje kad sam priču pričala zaista.

Superiška nam je pliz da učestvujemo u pisanju istorije.
Promašila sam komentare i slučajno otvorila prozor za reakcije.
Ja još čitam.
Plašim se da ovo i pošaljem ipak sad jer za komentare odmah dobijem packe, u principu.

U mestu koje sam vam ja noćas nadahnuto opisala (ne znam da li se to negde pamti) je pre rata postojala "PARTIJSKA ORGANIZACIJA" (jutrošnja tvrdnja) i kad je ona pozvala oni su se digli na ustanak, tako što su prvo napali lokalnu stanicu policije recimo.
I eto, da ga malo ja sad pooštrim, keširali su ga tačno ovako kako sam ja to opisivala. Tu stvar jednu.
Sad se niko iz sela ne ističe, pominju se 4-5 njih baš pravih partizana iz sela, i jedan čak još koji je bio izrazito pametan, od njih šesti možda, i on je čak imao i neko komesarsko mesto, poginuo je za vreme rata. Ni ove jutrošnje informacije nisam baš u stanju precizno već da citiram ipak.
Ja bih da se još čujemo, kako drugačije da sređujemo tu stvar.
Pradeda Boško je kad je služio vojsku bio gardista, i bio je i na kraljevoj svadbi on recimo, Aleksandar kralj. Umro je neposredno pre rata, precizirno je da je u januaru 1941. godine bio živ a 27. marta da nije. Ne bih se ja setila takvih preciziranja stvari. Od tifusa od koga su i drugi tada umirali. Ne smatra se da je važno ovo oko garde i komunizma, ne bih više precizirala pitanje to ponovo.
??

Upravo sam pročitala i poslednji segment teksta. Nije ovo isti tekst kada se objavi u Vremenu i kada se objavi ovde na sajtu. Ni na koji način to nije ista stvar. To je učenje o medijima.
Da li je u redu da se nastavi komentarisanje još? No, pliz, nisam baš sigurna da jeste.

Tekst će da sklizne pa bih okončala doprinos. Ostao je još jedan važan događaj iz porodičnih priča, sada sam sistemski izvedena iz ravnoteže pa neću biti u stanju da ga nadahnuto ispričam, što je svako učinjeneo u vezi sa mojim planom da ovo pišem večeras.
Tiče se nekog kontakta moga dede sa ustašama, koji meni deluje zaista zanimljivo. Kao primer njegovog tipičnog valjda kurirskog zadatka se navodio. Jedna je od tih par starih piča najranije i pričane.
Trebala im je so, imam utisak da je trebala i stanovništvu običnom i pretile su ogromne katastrofalne posledice zbog tog nedostatka za koje su oni očigledno znali. On je poslat u Tuzlu po so, tako da se nekako verovatno snađe i da im so i donese.
Otišaoje u kuću ustaškog komandanta ali nije očekivao da se on pojavi. Međutim on se pojavio i posle kraćeg dijaloga, deda je tu prenoćio, sutradan je kupio so i doneo je tamo odakle su ga i poslali.
Posle rata su ovogčoveka hteli da ubiju, i on je tada poslao po mog dedu da svedoči o ovom događaju što je ovaj i učinio i čovek je i oslobođen i normalno je i živeo valjda kasnije... Samo na osnovu tog događaja je oslobođen.

Priča druga. Pominjani deda Kojo (baba Stoja) koji je još uvek živ, ne preporučujem baš direktne intervjue ali su oni možda i mogući. Imali su neku knjigu malo obimniju o tom njihovom ustanku, i nju sam ja već pominjala. I voleli su da im je čitam jednog leta uveče naglas. I to su euforično zvali "čitalačka grupa". Sećajući se nekih događaja iz rata sasvim je to jasno bilo da odatle potiče euforija Dakle dosta živo ukazuje na to opredeljenje ka znanju i kulturi i kulturnim događajima, koje su oni znali da primene. Na to isto ukazuje i dečji entuzijazam i želja da i oni budu partizani i to baš pravi.

Pomenula sam mislim da je moja baba druga a po majci, odbila boračku penziju koja joj je izgleda nuđena i to sa argumentacijom da njoj to ne treba kada je daju ljudima koji su bili i četnici čak.
Ponoviću priču kasnije ako uspem jer mi se čini da je samo u tojorgnalnoj varijanti značajna ifunkcioniše kao izvor.
Otkazala mi je tastatura pa sam se malo otkravila. Tim povodom.
Upropašćen mi je međutim drugi opis o čitalačkim grupama i to mi je problem jer to neću baš vala ponavljati. Izbrisana mi je konstacija da one potiču možda i iz perioda atmosfere neposredno posle oslobođenja. A ne baš iz rata samog, što je ostalo dakle u tekstu.
Ponoviću dakle ako stignem tekst. Ali otprilike je ovo.

Pliz,
Jedva je završio srednju školu on. Još.
Keširali smo se intenzivno ko će bolje da čita i ja sam tu bila žestoko frustirana kad smo ih jednom posetili u detinjstvu.
Posle je u osnovnoj dobro počelo, ali je u srednjoj ne znam koju je upisao krahnulo potpuno. Posle je ja sumnjam bre grafičku ali se tvrdi da je grafički dizajn pa to nije onda ipak bila grafička ali ja sumnjam jer je imao izrazite probleme. I kao vanredno baš i još?????
A poludeo bre bio za tim i sa tim crtanjem. ????? Nije ni to baš čisto milići moji samo šta mi to ne kontrolišemo još, po meni i razmišljanju nekom mom. Knjige neke bre kupovao silne. Dosta se keširao on sa svim tim, i to jeste neobično? Bilo. I ta soba se opisuje kao da je neki mauzolej još tad bila.
I kao došo ovde pod moj može biti i menadžment i to je dalje i ta priča može biti i na taj način onda. Ispričana ona.
Ne znam stvarno ko je čiji talenat. Šala. Ko je odakle izbačen i zbog čega. Ali Đile naravno da ne može biti u tom košu zajednički, ni na koji način.
To je prilično važno pliz, ko je kako završio srednju školu, u principu, naravno. Po meni. Sada. Ali konkurencija je ista, i tu je otvorena ta stvar. Recimo.
Ne znam šta sve znaju o tome na Akademiji, ali nešto verovatno i oni znaju. I tu smo pliz svi eto, pa onda i nismo sami te ni odgovornost i nije tolika.
Hvala i izvinite.
Ne znam za malog pliz, eto on je i doktor, i posebna je i devojka. I pliz moraju biti nešto oni baš posebno i ne može se drugačije ta stvar ni zamisliti niti zamišljati. Oduvek. Gde će biti i tako.
i baj baj. zauvek.

Pliz,
Ja bih ipak još jednom dopunila i to stvarno ovoga puta što kraće.
Ja sam tog maladića ocrnela sad ispade u tih 350 rečenica, pa šta ću sad pisala sam kako sam mislila stvarno.
Međutim, da ne steknete pogrešan utisak vi iz toga. I to sasvim.
Kad se pogleda ovako i sa njim popriča, to je jedan vrlo dobar mladić. Često iskazivanih čak i moralnih principa baš. Deluje da vam je poseban prijatelj. Mene su jednom posebno i specijalno pratili na demonstracije iz brige čiste čisticato iskazane. Njih dvoje. Sa Dragicom.
Dakle iskazuju se često čak i moralne norme.
Možda ga ja sad sa ovim baš sad onda i preterah. Stvarno.
Ali je neodoljivo da se ovo doda, da to nije neki na prvi pogled zao čovek.
Možda je on i završio solidno taj fakultet, ni to nije isključeno.
Međutim, ja sve mislim da to može negde da se i proveri te da je i beleženo bar malo nešto o tome????
Eto i ovo samo pokazuje da ove stvari mogu biti problem, međutim ne vidim ja ipak problem da bilo ko ispriča bilo šta što misli o bilo čemu stvarno... Ko će se sad tu baš i ustezati, u razmišljanu bi to bilo pliz ustezanje. Tako da je to i sa te strane neprihvatljivo.
Ne znam pliz za pisane izvore stvarno..., ni šta ću ni kako ću jadna.
Dakle ne bih ja rekla da je on na prvi pogled baš toliko loš čovek. I to mi je sad ipak zanimljivo.
Da pliz, imala sam puno DAKLE PROBLEMA SA NJIM I TO MOGU DA ZAKLJUČIM. Slučajno caps lock.
Upadljivo je najviše to da kad je osetio da može da manipuliše mojim ludilom, on jednostvano to mu je bilo neodoljivo. Tako je to isapalo. Da ne može ni pod razno čak da prihvati čak ono što vidi. Nego da se eto opredeljuje uporno za tu vrijantu baš protiv mene. Možda dva susreta, možda ovo i nije ipak tačno. Poslednje. Međutim ipak, napomenula bih... da je tako delovalo.
Hvala i zbogom zauvek.

Slava herojima antifašističke borbe! Drugarice i drugovi partizani, hvala vam. Borba se nastavlja, SMRT FAŠIZMU!

kao i sam Hitler, koji je već 6. juna primio Pavelića i posavetovao ga da "ako želi istinski stabilnu hrvatsku državu, onda mora da pedeset godina vodi nacionalno netolerantnu politiku".

Pa hrvati nisu zaboravili savet i to su ostvarili i danas nastavljaju to da rade.

Једна исправка - већ почетком маја 1941. године, Коста Пећанац је са 3.000 четника напао и ослободио рудник Леце (код Медвеђе) од Немаца.

Троугао Лесковац-Куршумлија-Лебане је, од тог момента, до краја рата била слободна територија - у старту због агресивног устаничког деловања, а касније због тога што је Коста Пећанац препознао комунисте као веће непријатеље од Немаца, па се сврстао уз њих и, уз њихов благослов, држао у миру тај део Србије.

Управо због свог квислинштва је Коста Пећанац и ликвидиран по Дражином налогу - што чињеница која се не уклапа у комунистички стереотип о Дражи као издајнику и Четницима као сарадницима окупатора.

" Danas mnoge zbunjuje dvojstvo pokreta otpora među Srbima. Toga je bilo i drugde. I Poljaci, i Grci, i Francuzi, pa čak i Albanci, imali su višestruke pokrete otpora, često jednako zavađene kao i naši"

Recenica mi je jasna ali nije mi jasno na koji se otpor odnosi. Partizani su se borili protiv Svaba a u tome su ih sprecavali cetnici i ustase. Jeli na tu vrstu otpora misli autor?
Bez obzira, dobar tekst i kad jednom prodje sve ovo ludilo koje traje vec 20 godina tek cemo onda poceti da cijenimo kakav su podvig napravili partizani.

"U Crnoj Gori se slavi 13. jul, inače i pravi datum ustanka, što je zapravo svojevrstan paradoks. Jer, Trinaestojulski ustanak je izbio kao reakcija na Petrovdansku skupštinu prethodnog dana. Ta skupština je proglasila obnovu crnogorske državnosti pod italijanskim protektoratom. Današnjoj crnogorskoj državi bi bolje pristajao 12. jul (oni, doduše, tvrde da slave i proglašenje nezavisnosti 13. jula 1878. godine)". Cini mi se da je ovaj tekst svojevrsan paradoks.

Bravo, Pedja!

Sramotan tekst kvaziistoricara. Pod 1. prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi je na teritoriji Crne Gore poslije 13. jula kada se 30 000 ustanika diglo na oruzje. Smijesne su lokalne pobune po Srbiji u odnosu na to. Danasnja istoriografija nastavlja komunisticku tradiciju zanemarivanja 13. jula jer nije bio komunisticki nego opstenarodni. Takodje konstatacija, koja je iznesena ovdje od doticnog sarlatana, da je 13. jul odgovor na 12 jul, tj fasisticki Petrovdanskisabor, je glupost jer ono sto je proklamovano 12. jula niko izvan Cetinja nije ni znao a 13. jul je bio zakazan kao datum ustanka mnogo ranije. Vise istorije manje frustracija.

Ja bih samo hteo da dodam da je Loznica bila prvi oslobođeni grad u Evropi nakon okupacije. Oslobodili su je četnici na čelu sa Veselinom Misitom, na kratko. U Loznici i ima njegova bista. Sviđalo se to nekome ili ne, radilo se o četnicima, ne o partizanima. To je činjenica, nisam četnički nastrojen, ali o ovome se malo zna jer su istoriju pisali komunisti. Proguglajte o Veselinu Misiti i uverite se i sami. Osim toga, za ovo sam znao još kao klinac, par baba i đedova iz komšiluka mi je pričalo o tome iako sam u školi učio o Žikici Jovanoviću "Špancu", "prvoj pušci" i slično. Znači, istina je malo drugačija nego što ljudi misle.

Vaš tekst postaje izuzetno inspirativan na svom kraju, ne znam da li je potrebno da šaljemo, proveravamo i poredimo porodična iskustva sa zvaničnim verzijama istorije.
Moj deda je bio partizan od '41. u po meni izrazito zabitom bosanskom selu u istočnoj Bosni. Završio je pre rata za vreme kralja iz tog sela, obaveznu osnovnu školu a iz rata je izašao kao kapetan. Na velikoj fotografiji koja je visila na zidu u našoj kući je u građanskom odelu i mislim i sa kravatom, a ima brkove isto kao Hitler. Na ukrasnom jastučetu je bilo sedam njegovih odlikovanja, koja meni nije baš zgodno stalno sada da pregledam. Deda je 1919. a umro je 1970. Njegova slika je bila jedna od otprilike 300, po mojoj proceni, na neupadljivom mestu je bila, u lokalnom opštinskom muzeju koji više naravno ne radi. Izgleda je to baš ustanično mesto u BiH, ali pametni to nisu baš ni fiksirali najbolje izgleda, to jest vaš trenutni hroničar koji je godišnjim proslavama tamo tim solidno prisustvovao, u vidu vašara naravno.
Deda je učestvovao u eliminaciji lokalnih odmetnutih četničkih grupa neposredno posle rata. Sa Majom čak, poznavao je najverovatnije solidno i jednog od dva mislim lokalna narodna heroja koji je kasnije bio i beogradski general sa Slavije, ceo život ga je poznavao.
Deda je posle rata dobio raspored u nama susednom a ne našem gradiću posle organizovanja vlasti, ali se cela porodica vratila u to od grada daleko selo jer ih je sin naterao trpeći izrazitu netrpeljivost od đaka, učitelja i odraslih stanovnika ženskog pola čak.
Deda je umro od alkohola koji je i bolest napetosti ali i tradicionalni porok muškaraca tog kraja pre bio.
Poznajem i sad a skorašnje iskaze duboke netrpeljivosti čak i mržnje po ovom ovde analiziranom izgleda osnovu u nivou unuka najboljeg čak prijatelja ceo život među komšijama. Equality.
Deda je dakle penzionisan odmah 1948. ili 1949. godine i meni je to čudno. Nemam baš nikava porodična sećanja na Staljina, ikona je visila u kući oduvek i slava naravno, a nije tapiserija druga Tita koja bi bila teatralno spaljena a Staljin opet kasnije pominjan i porodično poznavan u kontekstu prave metodologije komunikacije sa narodom.
Ne znam da li sam nešto propustila, jedan isti otprilike tekst sam greškom poništila pre ovoga pa mi se sad sve pobrkalo u vezi detalja koje mogu da saopšim i što mi jeste bila namera.
Naš baš prvi komšija se pominje kao jedini pravi četnik iz sela, ne naročito strastan nešto baš procenjujem. Ta porodica je zbog nečega bila oduvek distancirana prema selu ali prema nama baš i ne rekla bih baš sad. Baš prema nama, mada nije baš bilo izrazitog druženja, ali je odnos bio bez ikakve zamerke ikada, te i danas postoji, a i sad znači i solidno baš.
Bosna je bila NDH što je tamo izgleda loklana tajna bazičnih partizana, a po mog dedu kad dođe u selo četnici dođu ujutru da ga hapse. Opkole kuću a deda pobegne bos po snegu do pojasa u susedno selo. Bežalo je stanovništvo povremeno onda najvervatnije od da li ustaša u bliža četnička sela kojih je bilo izgleda, a moju babu sa još jednom valjda, jer su im muževi partizani, ili poznati, otkažu gosotprimstvo, ne sećam se gde one odu i tog se detalja ne sećam eto pameti baš. Sa decom, moj otac je u pitanju. Komandant ih to odbije. Nađe baš njih i kaže da oni ne mogu tu da se sklone.

Zaključivanje o poreklu porodice.
Narod izgleda hoće svašta da slaže u vezi bivših događaja i to baš i rodbina prava. I nejednaki smo izgleda i u porodici široj mi... sada. Bili u tom komunističkom društvu i do samog kraja. Pa i posle njega to jest tog našeg kraja takozvanog, moglo bi se reći čak i tako. U svakom slučaju nije moguće utvrditi poreklo i njegovou visinu u tom selu pre.
Dakle zaključak o poreklu sledi i sleduje sada.
Rečeno mi je da se jedan moj direktni predak su ga zvali "meduljaš" od "medalja" jer je dobio medalju on o Austrougarske vlasti. Da l' je pradeda pravi bio kraljev gardista čak? Dedin otac rođeni, umro je valjda od tifusa. Pa, za vrmem rata valjda. Mislim ali nisam sigurna. Proveravaću postepeno mada je te priče po iskustvu najbolje hvatati kao da se emituju na radiju baš kad naiđu i kad je inspiracija. A intervjui savremenika su bili krah krahova koliko smo i bili u stanju da ih vodimo baš ja i to skoro. Nije pliz zato što nisam vojnički obrazovana jer smo mi imali lepo obavezno na svim nivoima školovanja ONO i DSZ. Nego zato što sam ja VOJNIČKI NESPOSOBNA najverovatnije iz nekog razloga nekoordinacije celog tela pa i ruku samih možda i najviše. Ja izgleda i zaboravim koje su to moje žižne tačke moga interesovanje u toj priči koju hvatam od ljudi koji je pričaju, a kada se ona pojavi.
Dakle medalja Austrougarske države.
Neki Ciganin je ubio hajduka nekog, pravog, i došao je kod tog mog pretka i rekao da ne zna šta da radi i da se plaši šta će mu zato biti sada, što je ubio čioveka.
I ovaj mu je rekao da se ništa on ne plaši i da niko njemu neće ništa nego da će ovaj valjda reći da ga je on ubio. Tako je i bilo, i zato je i medalja dodeljena. Zvučalo je kao da je ona negde i registrovana verovatno kad je ta priča ispričana.
Pa solidno je pliz i kad ti objsniš: i sudiji i narodu tom okolo. Kad se objasniti, pliz može.
..........................
Ne znam odakle Romi u tom selu ali je važno izgleda bilo da kad dođu da znaš da je logično da ih na prenoćište primiš ako pitaju. Priča, da, još jedna?..........
Radio gu gu.
Priča se gde su logoravali oni u selu, Romi kad dođu sa tim kovačkim mateijalom da li beše, kujundžije. Nije stara priča.

Sada daleko selo. Novija priča, pre nije pominjano. Ali Romi, prenoćište, logor. Gde je bio kad dođu tačno, je objašnjavano. Da li kazani i posuđe su pominjani, samo što je meni to čudno da su tada znali i radili a sada da to ne znaju. Kovač, kalajdžija, kujundžija... Izvinite na bilo čemo. Htela sam da kažem da je pominjano kao se zove to treadicionalno zanimanaje. Njihovo koje je bilo.
.........
Najbolje namere iz svih pravaca su bile moje kad sam priču pričala zaista.

Superiška nam je pliz da učestvujemo u pisanju istorije.
Promašila sam komentare i slučajno otvorila prozor za reakcije.
Ja još čitam.
Plašim se da ovo i pošaljem ipak sad jer za komentare odmah dobijem packe, u principu.

U mestu koje sam vam ja noćas nadahnuto opisala (ne znam da li se to negde pamti) je pre rata postojala "PARTIJSKA ORGANIZACIJA" (jutrošnja tvrdnja) i kad je ona pozvala oni su se digli na ustanak, tako što su prvo napali lokalnu stanicu policije recimo.
I eto, da ga malo ja sad pooštrim, keširali su ga tačno ovako kako sam ja to opisivala. Tu stvar jednu.
Sad se niko iz sela ne ističe, pominju se 4-5 njih baš pravih partizana iz sela, i jedan čak još koji je bio izrazito pametan, od njih šesti možda, i on je čak imao i neko komesarsko mesto, poginuo je za vreme rata. Ni ove jutrošnje informacije nisam baš u stanju precizno već da citiram ipak.
Ja bih da se još čujemo, kako drugačije da sređujemo tu stvar.
Pradeda Boško je kad je služio vojsku bio gardista, i bio je i na kraljevoj svadbi on recimo, Aleksandar kralj. Umro je neposredno pre rata, precizirno je da je u januaru 1941. godine bio živ a 27. marta da nije. Ne bih se ja setila takvih preciziranja stvari. Od tifusa od koga su i drugi tada umirali. Ne smatra se da je važno ovo oko garde i komunizma, ne bih više precizirala pitanje to ponovo.
??

Upravo sam pročitala i poslednji segment teksta. Nije ovo isti tekst kada se objavi u Vremenu i kada se objavi ovde na sajtu. Ni na koji način to nije ista stvar. To je učenje o medijima.
Da li je u redu da se nastavi komentarisanje još? No, pliz, nisam baš sigurna da jeste.

Tekst će da sklizne pa bih okončala doprinos. Ostao je još jedan važan događaj iz porodičnih priča, sada sam sistemski izvedena iz ravnoteže pa neću biti u stanju da ga nadahnuto ispričam, što je svako učinjeneo u vezi sa mojim planom da ovo pišem večeras.
Tiče se nekog kontakta moga dede sa ustašama, koji meni deluje zaista zanimljivo. Kao primer njegovog tipičnog valjda kurirskog zadatka se navodio. Jedna je od tih par starih piča najranije i pričane.
Trebala im je so, imam utisak da je trebala i stanovništvu običnom i pretile su ogromne katastrofalne posledice zbog tog nedostatka za koje su oni očigledno znali. On je poslat u Tuzlu po so, tako da se nekako verovatno snađe i da im so i donese.
Otišaoje u kuću ustaškog komandanta ali nije očekivao da se on pojavi. Međutim on se pojavio i posle kraćeg dijaloga, deda je tu prenoćio, sutradan je kupio so i doneo je tamo odakle su ga i poslali.
Posle rata su ovogčoveka hteli da ubiju, i on je tada poslao po mog dedu da svedoči o ovom događaju što je ovaj i učinio i čovek je i oslobođen i normalno je i živeo valjda kasnije... Samo na osnovu tog događaja je oslobođen.

Priča druga. Pominjani deda Kojo (baba Stoja) koji je još uvek živ, ne preporučujem baš direktne intervjue ali su oni možda i mogući. Imali su neku knjigu malo obimniju o tom njihovom ustanku, i nju sam ja već pominjala. I voleli su da im je čitam jednog leta uveče naglas. I to su euforično zvali "čitalačka grupa". Sećajući se nekih događaja iz rata sasvim je to jasno bilo da odatle potiče euforija Dakle dosta živo ukazuje na to opredeljenje ka znanju i kulturi i kulturnim događajima, koje su oni znali da primene. Na to isto ukazuje i dečji entuzijazam i želja da i oni budu partizani i to baš pravi.

Pomenula sam mislim da je moja baba druga a po majci, odbila boračku penziju koja joj je izgleda nuđena i to sa argumentacijom da njoj to ne treba kada je daju ljudima koji su bili i četnici čak.
Ponoviću priču kasnije ako uspem jer mi se čini da je samo u tojorgnalnoj varijanti značajna ifunkcioniše kao izvor.
Otkazala mi je tastatura pa sam se malo otkravila. Tim povodom.
Upropašćen mi je međutim drugi opis o čitalačkim grupama i to mi je problem jer to neću baš vala ponavljati. Izbrisana mi je konstacija da one potiču možda i iz perioda atmosfere neposredno posle oslobođenja. A ne baš iz rata samog, što je ostalo dakle u tekstu.
Ponoviću dakle ako stignem tekst. Ali otprilike je ovo.

Pliz,
Jedva je završio srednju školu on. Još.
Keširali smo se intenzivno ko će bolje da čita i ja sam tu bila žestoko frustirana kad smo ih jednom posetili u detinjstvu.
Posle je u osnovnoj dobro počelo, ali je u srednjoj ne znam koju je upisao krahnulo potpuno. Posle je ja sumnjam bre grafičku ali se tvrdi da je grafički dizajn pa to nije onda ipak bila grafička ali ja sumnjam jer je imao izrazite probleme. I kao vanredno baš i još?????
A poludeo bre bio za tim i sa tim crtanjem. ????? Nije ni to baš čisto milići moji samo šta mi to ne kontrolišemo još, po meni i razmišljanju nekom mom. Knjige neke bre kupovao silne. Dosta se keširao on sa svim tim, i to jeste neobično? Bilo. I ta soba se opisuje kao da je neki mauzolej još tad bila.
I kao došo ovde pod moj može biti i menadžment i to je dalje i ta priča može biti i na taj način onda. Ispričana ona.
Ne znam stvarno ko je čiji talenat. Šala. Ko je odakle izbačen i zbog čega. Ali Đile naravno da ne može biti u tom košu zajednički, ni na koji način.
To je prilično važno pliz, ko je kako završio srednju školu, u principu, naravno. Po meni. Sada. Ali konkurencija je ista, i tu je otvorena ta stvar. Recimo.
Ne znam šta sve znaju o tome na Akademiji, ali nešto verovatno i oni znaju. I tu smo pliz svi eto, pa onda i nismo sami te ni odgovornost i nije tolika.
Hvala i izvinite.
Ne znam za malog pliz, eto on je i doktor, i posebna je i devojka. I pliz moraju biti nešto oni baš posebno i ne može se drugačije ta stvar ni zamisliti niti zamišljati. Oduvek. Gde će biti i tako.
i baj baj. zauvek.

Pliz,
Ja bih ipak još jednom dopunila i to stvarno ovoga puta što kraće.
Ja sam tog maladića ocrnela sad ispade u tih 350 rečenica, pa šta ću sad pisala sam kako sam mislila stvarno.
Međutim, da ne steknete pogrešan utisak vi iz toga. I to sasvim.
Kad se pogleda ovako i sa njim popriča, to je jedan vrlo dobar mladić. Često iskazivanih čak i moralnih principa baš. Deluje da vam je poseban prijatelj. Mene su jednom posebno i specijalno pratili na demonstracije iz brige čiste čisticato iskazane. Njih dvoje. Sa Dragicom.
Dakle iskazuju se često čak i moralne norme.
Možda ga ja sad sa ovim baš sad onda i preterah. Stvarno.
Ali je neodoljivo da se ovo doda, da to nije neki na prvi pogled zao čovek.
Možda je on i završio solidno taj fakultet, ni to nije isključeno.
Međutim, ja sve mislim da to može negde da se i proveri te da je i beleženo bar malo nešto o tome????
Eto i ovo samo pokazuje da ove stvari mogu biti problem, međutim ne vidim ja ipak problem da bilo ko ispriča bilo šta što misli o bilo čemu stvarno... Ko će se sad tu baš i ustezati, u razmišljanu bi to bilo pliz ustezanje. Tako da je to i sa te strane neprihvatljivo.
Ne znam pliz za pisane izvore stvarno..., ni šta ću ni kako ću jadna.
Dakle ne bih ja rekla da je on na prvi pogled baš toliko loš čovek. I to mi je sad ipak zanimljivo.
Da pliz, imala sam puno DAKLE PROBLEMA SA NJIM I TO MOGU DA ZAKLJUČIM. Slučajno caps lock.
Upadljivo je najviše to da kad je osetio da može da manipuliše mojim ludilom, on jednostvano to mu je bilo neodoljivo. Tako je to isapalo. Da ne može ni pod razno čak da prihvati čak ono što vidi. Nego da se eto opredeljuje uporno za tu vrijantu baš protiv mene. Možda dva susreta, možda ovo i nije ipak tačno. Poslednje. Međutim ipak, napomenula bih... da je tako delovalo.
Hvala i zbogom zauvek.