Kakvo je stanje u društvenim naukama?

I jos kada bi na te iste fakultete za saradnike birali ljude koji zaista nesto vrede, a ne da ponistavaju konkurse za izbor jer im se ne svidja (pre)kompetentnost onoga ko se prijavio, ili da primaju tatine sinove i partijske kadrove...mozda bi se nesto i promenilo. Ovo pise student generacije jednog drustvenog fakulteta (prosek 10, nijedna ponistena ocena sa ispit tokom studija, CV na skoro tri strane), koji na svom fakultetu nije stigao na red za posao iz navedenih razloga, i kome dekan tog istog renomiranog fakulteta kaze da ipak mora imati u vidu da je univerzitetska karijera veoma specificna, i da svako od ljudi koji su zaposleni na fakultetima ima svoje interese...zato, ako Bog da, sledece godine cu ja na neki od tih renomiranih svetskih univerziteta na doktorske studije, ali ne da necu da se vracam u Srbiju, nego mi ta ideja ni na pamet nece pasti. Zasto bih, kad se trud i rad ovde ne cene, i kad ce to sto cu imati diplomu prestiznog univerziteta predstavljati samo jedan veliki minus ???

Bojim se da ovo nece procitati oni koji bi trebali.
Neznanje jezika- porazavajuce, zastarela literatura, neusavrsavanje,sujeta,sujeta...
Ovo se ne odnosi samo na drustvene nauke, misljenja sam da je takvo stanje u svim oblastima.
Ideje su tu,samo je pitanje da li ima volje i zelje da se stvari menjaju?

Izvanredna analiza stanja u drustvenim naukama u Srbiji, koja se ne odnosi samo na ekonomiju, prava ili politicke nauke, vec i na ostale drustvene i humanisticke nauke.

Tekst je odlican, ali autori su izostavili jednu bitnu stavku. A to je selekcija ljudi: meni je bilo lakse da se zaposlim u inostranstvu na fakultetu nego u Srbiji. Da budem preciznija, bilo je zapravo nemoguce dobiti poziciju na fakultetu u Srbiji.
Takodje, kolege koje rade u mojoj oblasti u Srbiji nemaju pristup ni polovini zurnala koji su neophodni za bilo kakav ozbiljan rad. Sa tako jadnim izvorima informacija jako je tesko ocekivati da bilo ko objavi clanak u medjunarodno priznatom zurnalu.

Odlican tekst! Mislim da sve sto rekli, mozda u manjoj meri, vazi i za prirodne nauke, i mislim da bi realizacija ovoga sto ste predlozili sigurno pomogla.

Odličan tekst!

Svaki clanak pa i ovaj ima dve strane.

Glavna teza ovog teksta je, da citiram:
"U ovom tekstu želimo da objasnimo zbog čega je kvalitet istraživačkog rada u društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i šta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo."
Kao odgovor autori predlazu:
"Smatramo da je glavni razlog za to niska međunarodna konkurentnost domaćih istraživanja i istraživača u ovim oblastima."

Ovo je naravno cirkularna definicija. I nije nikakav odgovor. Kasnije autori kao razlog pokusavaju da prebace na teren loseg bodovanja radova, knjiga i konferencija. Stvarni razlog loseg stanja u nekim drustevnim naukama u Srbiji je istorijsko politicke prirode. Uzmimo za primer ekonomsku nauku. Jos od Kejnsa Ekonomija je pocela da se formira i preporod dozivela nakon Drugog svetskog rata. Main stream ekonomska nauka je bila zagovornik slobodnih trzista cije je poimanje bilo tabu tema sve do '90. Slicno je bilo i u politickim naukama kao i u pravu.

Autori vesto preskacu stvarni uzrok i prebacaju ga na teren sadasnjeg sistema bodovanja naucnih radnika. Koji je bez sumnje los. Time autori otkrivaju pravi razlog pisanja ovog teksta.

Uzmimo za primer gospodina Branka Urosevica. U njegovoj biografiji moze se videti da je objavio nekoliko radova. Jedan od njih i u vodecem ekonomskom casopisu "Journal of Political Economy". Po povratku u Srbiju gospodin Urosevic nije objavio ni jedan rad sem rada u Proceedings of National Academy of Sciences. To je vrlo prestizan casopis svetskog nivoa. Povrsnom citaocu moze da se ucini da je to velika stvar, ali ukoliko bolje pogledate taj rad shvaticete da je jedan od autora tog rada stalni clan americke akademije nauka i umetnosti sto mu dozvoljava da pri slanju clanka u PNAS sam bira referije. Iz tog razloga nigde na zapadu se clanci u PNAS na kome je jedan od koautora clan akademije uopste ne boduju. Posto u PNAS akademik moze da objavi bilo sta. Takodje autori pominju bodovanje knjiga i konferencija. Ni u jednoj ozbiljnoj instituciji na zapadu se konferencije uopste ne boduju, a u ekonomiji je slicno i sa knjigama.

Povrsna google pretraga otkriva sta je uzrok zbog koga je gospodin Urosevic prestao da publikuje radove. Njega istrazivanja vise ni ne zanimaju. Naime, lako je proveriti da pored profesure na Ekonomskom fakultetu gospodin urosevic je predsednik upravnok odbora Dunav osiguranja, specijalni savetnik Guvernera Soskica a ima i neku funkciju (koja nije najjasnija) u firmi Centar za investicije i Finansije. Verujem da pored istorijskih razloga koje sam naveo kao glavne za lose stanje u nekim drustvenim naukama je i to sto se neki od tih najeminentnijih ljud poput gospodina Urosevica uopste ne bave naukom vec sede po razno raznim upravnim odborima. Od fudbalskih klubova pa do fotelja guvernera.

Posle citanja ovog clanka jasno mi je:
a) autori se bore za novi sistem bodovanja koji bi njima vise odgovarao od starog.
b) taj sistem koji predlazu jeste bolji, ali je i dalje daleko od standardnog. konferencije i knjige se standardno ne boduju.
c) posto gospodin Urosevic nema ni jednu knjigu objavljenu u inostranstvu, a bori se za ovakav sistem, bio bih spreman da se kladim da ce u narednih godinu dana izaci neka knjiga kod nekog renomiranog stranog izdavaca u kojoj ce on da napise 3 paragrafa i bice jedan od 30 autora od kojih ce neki mozda biti i akademici. Posto celu knjigu uz silne upravne odbore nemoze da stigne da napise.


Sve u svemu ovo je tuzna slika Srbije, u kojoj se mediji koriste za borbu protiv jednog loseg sistema bodovanja sa ciljem zamene drugim koji bi vise odgovarao autorima teksta a i dalje bio los i nestandardan po medjunarodnim kriterijumima.

Izuzetan tekst...stvarno je tuzno da radoznalost i potencijal koji ljudi mogu da pruze baveci se istrazivanjem drustvenih nauka, bivaju osujeceni zastarelom literaturom, tuznim ekonomskim i politickim prilikama i neprofesionalnim kadrom,neadekvatnom medijskom podrskom i sistemom nagrade i konkurentnosti... a mislim da upravo to dolazi do najveceg izrazaja ovde u Srbiji...

Ekonomista: "Sve u svemu ovo je tuzna slika Srbije, u kojoj se mediji koriste za borbu protiv jednog loseg sistema bodovanja sa ciljem zamene drugim koji bi vise odgovarao autorima teksta a i dalje bio los i nestandardan po medjunarodnim kriterijumima"

Meni se cini da Vi pripadate upravo ovoj prvoj grupi, te da Vama novi sistem ne bi odgovarao.

Odlican tekst autora, i mislim da takodje oslikava realno stanje i kada su su pitanju prirodne nauke.

Takodje, dodao bih jos jedan problem koji se odnosi na PhD studente. U Srbiji, PhD se debelo placa, stipendije nisu dovoljne za normalan zivot, a da ne govorim o uskracenom pristupu casopisima i cinjenici da je odlazak na konferencije u vecini slucajeva nemoguc zbog nedostatka finansijske podrske. Zbog svega toga kvalitetni ljudi ili odlaze u inostranstvo ili ni ne pomisljaju na PhD.
Inace, studiram u inostranstvu i clan sam jedne naucno-istrazivacke grupe, i ovde svaki rad objavljen na konferenciji znaci da su troskovi odlaska automatski pokriveni tako da student moze da se skocentrise nasvoj rad i ne mora da brine o finansijama. A na prestizne konferencije uvek ide vise ljudi iz grupe, sto je takodje znacajno i za pojedince i za grupu.

Neko je spomenuo i negativnu selekciju kadrova na fakultetu, sto je takodje potpuno tacno. Profesori za asistente biraju nesposobne, jer se plase konkurencije i boljih od njih. Rezultat, sunovrat u kvalitetu nastavnog kadra.

Sve je to lepo i krasno, ali bojim se da kod mnogih razumnih i inteligentnih ljudi širom sveta već neko vreme sazreva vrlo jednostavan uvid da 90% onoga što se danas naziva "društvenim naukama", uz časne izuzetke, poput logike ili neuropsihologije, koji ispunjavaju kriterijume da se nazovu "naukom" i "korisnim znanjem", nije ništa drugo do beslovesna inercija kulturne autoreprodukcije, samo formalno razlčita od budalaština koje široke mase sipaju po Fejsbuku i Tviteru, i da nema nikakvog opravdanja za finansiranje nečega što je u suštini jedna vrsta autoreferentne, visokoformalizovane beletrističke produkcije (koja, u boljem slučaju ima za cilj samo relativno lagodno i udobno uhljebije njenih producenata a, u gorem, širenje, uglavnom levičarske, a često i nedvosmisleno ekstemističke propagande pod velom "nauke") od javnog novca. Drugim rečima, radi se o pseudonaukama i pseudoznanju čije unapređivanje nije nikakav "javni interes" (naprotiv, reč je o budžetskim pijavicama i aktivnim štetočinama po definiciji čija agenda je već u startu kompromitovana njihovom parazitskom ekonomskom pozicijom, pa su mnogi od nihovih "naučnih napora" vrlo providno usmereni na povećanje nivoa štetne redistribucije u društvu i poboljšanje ekonomskog položaja raznih "prodavaca magle" na čelu s njima samima na štetu onih koji zaista proizvode novu vrednost), i krajnje je vreme (što se u velikoj, ali još uvek nedovoljnoj meri - to ludilo je u nesrćnom dvadesetom stoleću otišlo jako daleko i otpori su ogromni - i dešava u SAD, Britaniji i drugim razumnim i praktično uređenim zemljama) da se njihovo izučavanje drastično redukuje i potpuno odvoji od bilo kakvog javnog finasiranja i prepusti tržištu koje će vrlo lako odrediti šta od toga bilo kome treba, a šta ne (mada mi se čini da mogu da naslutim rezultat :) ), i hobistima...

Odlican tekst i opis stanja u srpskom visokom skolstvu i nauci uopste (razlike medju disciplinama su u nijansama). Necu trositi prostor ponavljanjem brojnih stavki sa kojima se slazem, pa bih samo izdvojila par stvari o kojima bi bilo interesantno videti dalju diskusiju i razlicita misljenja.

1. Revizija kategorizacije casopisa i bodovanja radova je neophodna, upravo na nacin koji autori predlazu. Alternativni predlog, "da objavljivanje makar samo jednog rada u vrhunskom časopisu bude dovoljno za unapređenje u više zvanje, bez dodatnog čekanja", je interesantan i stavlja akcenat na kvalitet a ne kvantitet (sto je norma u svetskim 'naucnim silama'). Medjutim, potencijalni problemi u pogledu bodovanja, a narocito u pogledu brzih / automatskih unapredjenja, mogu nastati usled sindroma 'taktickog' dopisivanja koautora na radove. Ko treba da dobije te bodove ili unapredjenje? Prvi autor? Korespondirajuci autor? Svi koautori? Ne nudim odgovor, ali mislim da je ovo vrlo interesantno i potencijalno kontroverzno pitanje.

2. Autori predlazu smanjivanje ucesca uspesnih aktivnih istrazivaca u nastavi u visokom skolstvu, i povecanje uloge predavaca bez kvalitetnih naucnih publikacija. Ovo je potpuno pogresna strategija! Razlozi su potpuno ocigledni, i umesto izlaganja sopstvenih argumenata, citiracu prvu recenicu iz odeljka Nastava u ovom tekstu:"Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači." Cudi me da autori predlazu da se u novom, poboljsanom sistemu intenzivira nesto sto su u tekstu sami istakli kao veoma negativno u postojecem! Zar resenje ne treba da podstice usesce uspesnih istrazivaca u nastavi? Na kraju krajeva, zar uspesan istrazivacki rad ne treba da bude potreban uslov za akademske pozicije na fakultetima?

Mi potičemo iz neke baš prave pravcate selendrice i onda je ovaj grad za nas neka stvarno ogromna sredina, izgleda mi to tako smo shvatili, mi uopšte ne kapiramo te objektivne razmere izgleda te stvari i onda se intimiziramo u potpunosti i razmenjujemo emocije sa svim skoro ljudima.

Odlican tekst. 90% profesora nemaju objavljen nijedan jedini rad u casopisima sa SSCI liste u toku citave svoje karijere. Takvi radovi se trenutno premalo boduju, i zaista bi njihovo bodovanje trebalo da bude najmanje 5 puta jace u odnosu na regionalne casopise.

Pa šta je bilo, o čemu se ovde radi, neka čuju profesori do kojeg je stadijuma statusa dospeo inkorporirajući društveni poredak, trenutno; filogenetski? To je neka najobičnija informacija. I zanimljivost, iznad svega.
Dodatak. Ako već mora da se kaže.
U smislu da smo politički svesno biće, kolko-tolko. Ja sam obožavala da i ja posetim konferenciju NATO pre neki dan. Psihoanaliza je važna za bezbednost, ako ja znam šta je to. I CIA je super.

Ništa nije bilo kao i obično, naravno, u mom slučaju do sada, taman posla što se mene tiče. Ali ti MENE izgleda opominješ da li se šalje i kada se tačno šalje? To je stereotipno pitanje za mene sada već!

Sve je to lepo i krasno, ali bojim se da kod mnogih razumnih i inteligentnih ljudi širom sveta već neko vreme sazreva vrlo jednostavan uvid da 90% onoga što se danas naziva "društvenim naukama", uz časne izuzetke, poput logike ili neuropsihologije, koji ispunjavaju kriterijume da se nazovu "naukom" i "korisnim znanjem", nije ništa drugo do beslovesna inercija kulturne autoreprodukcije, samo formalno razlčita od budalaština koje široke mase sipaju po Fejsbuku i Tviteru, i da nema nikakvog opravdanja za finansiranje nečega što je u suštini jedna vrsta autoreferentne, visokoformalizovane beletrističke produkcije (koja, u boljem slučaju ima za cilj samo relativno lagodno i udobno uhljebije njenih producenata a, u gorem, širenje, uglavnom levičarske, a često i nedvosmisleno ekstemističke propagande pod velom "nauke") od javnog novca. Drugim rečima, radi se o pseudonaukama i pseudoznanju čije unapređivanje nije nikakav "javni interes" (naprotiv, reč je o budžetskim pijavicama i aktivnim štetočinama po definiciji čija agenda je već u startu kompromitovana njihovom parazitskom ekonomskom pozicijom, pa su mnogi od nihovih "naučnih napora" vrlo providno usmereni na povećanje nivoa štetne redistribucije u društvu i poboljšanje ekonomskog položaja raznih "prodavaca magle" na čelu s njima samima na štetu onih koji zaista proizvode novu vrednost), i krajnje je vreme (što se u velikoj, ali još uvek nedovoljnoj meri - to ludilo je u nesrćnom dvadesetom stoleću otišlo jako daleko i otpori su ogromni - i dešava u SAD, Britaniji i drugim razumnim i praktično uređenim zemljama) da se njihovo izučavanje drastično redukuje i potpuno odvoji od bilo kakvog javnog finasiranja i prepusti tržištu koje će vrlo lako odrediti šta od toga bilo kome treba, a šta ne (mada mi se čini da mogu da naslutim rezultat :) ), i hobistima...

Pa šta je bilo, o čemu se ovde radi, neka čuju profesori do kojeg je stadijuma statusa dospeo inkorporirajući društveni poredak, trenutno; filogenetski? To je neka najobičnija informacija. I zanimljivost, iznad svega.
Dodatak. Ako već mora da se kaže.
U smislu da smo politički svesno biće, kolko-tolko. Ja sam obožavala da i ja posetim konferenciju NATO pre neki dan. Psihoanaliza je važna za bezbednost, ako ja znam šta je to. I CIA je super.

Ništa nije bilo kao i obično, naravno, u mom slučaju do sada, taman posla što se mene tiče. Ali ti MENE izgleda opominješ da li se šalje i kada se tačno šalje? To je stereotipno pitanje za mene sada već!

I jos kada bi na te iste fakultete za saradnike birali ljude koji zaista nesto vrede, a ne da ponistavaju konkurse za izbor jer im se ne svidja (pre)kompetentnost onoga ko se prijavio, ili da primaju tatine sinove i partijske kadrove...mozda bi se nesto i promenilo. Ovo pise student generacije jednog drustvenog fakulteta (prosek 10, nijedna ponistena ocena sa ispit tokom studija, CV na skoro tri strane), koji na svom fakultetu nije stigao na red za posao iz navedenih razloga, i kome dekan tog istog renomiranog fakulteta kaze da ipak mora imati u vidu da je univerzitetska karijera veoma specificna, i da svako od ljudi koji su zaposleni na fakultetima ima svoje interese...zato, ako Bog da, sledece godine cu ja na neki od tih renomiranih svetskih univerziteta na doktorske studije, ali ne da necu da se vracam u Srbiju, nego mi ta ideja ni na pamet nece pasti. Zasto bih, kad se trud i rad ovde ne cene, i kad ce to sto cu imati diplomu prestiznog univerziteta predstavljati samo jedan veliki minus ???

Tekst je odlican, ali autori su izostavili jednu bitnu stavku. A to je selekcija ljudi: meni je bilo lakse da se zaposlim u inostranstvu na fakultetu nego u Srbiji. Da budem preciznija, bilo je zapravo nemoguce dobiti poziciju na fakultetu u Srbiji.
Takodje, kolege koje rade u mojoj oblasti u Srbiji nemaju pristup ni polovini zurnala koji su neophodni za bilo kakav ozbiljan rad. Sa tako jadnim izvorima informacija jako je tesko ocekivati da bilo ko objavi clanak u medjunarodno priznatom zurnalu.

Mi potičemo iz neke baš prave pravcate selendrice i onda je ovaj grad za nas neka stvarno ogromna sredina, izgleda mi to tako smo shvatili, mi uopšte ne kapiramo te objektivne razmere izgleda te stvari i onda se intimiziramo u potpunosti i razmenjujemo emocije sa svim skoro ljudima.

Izvanredna analiza stanja u drustvenim naukama u Srbiji, koja se ne odnosi samo na ekonomiju, prava ili politicke nauke, vec i na ostale drustvene i humanisticke nauke.

Bojim se da ovo nece procitati oni koji bi trebali.
Neznanje jezika- porazavajuce, zastarela literatura, neusavrsavanje,sujeta,sujeta...
Ovo se ne odnosi samo na drustvene nauke, misljenja sam da je takvo stanje u svim oblastima.
Ideje su tu,samo je pitanje da li ima volje i zelje da se stvari menjaju?

Svaki clanak pa i ovaj ima dve strane.

Glavna teza ovog teksta je, da citiram:
"U ovom tekstu želimo da objasnimo zbog čega je kvalitet istraživačkog rada u društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i šta bi trebalo preduzeti da bi se to promenilo."
Kao odgovor autori predlazu:
"Smatramo da je glavni razlog za to niska međunarodna konkurentnost domaćih istraživanja i istraživača u ovim oblastima."

Ovo je naravno cirkularna definicija. I nije nikakav odgovor. Kasnije autori kao razlog pokusavaju da prebace na teren loseg bodovanja radova, knjiga i konferencija. Stvarni razlog loseg stanja u nekim drustevnim naukama u Srbiji je istorijsko politicke prirode. Uzmimo za primer ekonomsku nauku. Jos od Kejnsa Ekonomija je pocela da se formira i preporod dozivela nakon Drugog svetskog rata. Main stream ekonomska nauka je bila zagovornik slobodnih trzista cije je poimanje bilo tabu tema sve do '90. Slicno je bilo i u politickim naukama kao i u pravu.

Autori vesto preskacu stvarni uzrok i prebacaju ga na teren sadasnjeg sistema bodovanja naucnih radnika. Koji je bez sumnje los. Time autori otkrivaju pravi razlog pisanja ovog teksta.

Uzmimo za primer gospodina Branka Urosevica. U njegovoj biografiji moze se videti da je objavio nekoliko radova. Jedan od njih i u vodecem ekonomskom casopisu "Journal of Political Economy". Po povratku u Srbiju gospodin Urosevic nije objavio ni jedan rad sem rada u Proceedings of National Academy of Sciences. To je vrlo prestizan casopis svetskog nivoa. Povrsnom citaocu moze da se ucini da je to velika stvar, ali ukoliko bolje pogledate taj rad shvaticete da je jedan od autora tog rada stalni clan americke akademije nauka i umetnosti sto mu dozvoljava da pri slanju clanka u PNAS sam bira referije. Iz tog razloga nigde na zapadu se clanci u PNAS na kome je jedan od koautora clan akademije uopste ne boduju. Posto u PNAS akademik moze da objavi bilo sta. Takodje autori pominju bodovanje knjiga i konferencija. Ni u jednoj ozbiljnoj instituciji na zapadu se konferencije uopste ne boduju, a u ekonomiji je slicno i sa knjigama.

Povrsna google pretraga otkriva sta je uzrok zbog koga je gospodin Urosevic prestao da publikuje radove. Njega istrazivanja vise ni ne zanimaju. Naime, lako je proveriti da pored profesure na Ekonomskom fakultetu gospodin urosevic je predsednik upravnok odbora Dunav osiguranja, specijalni savetnik Guvernera Soskica a ima i neku funkciju (koja nije najjasnija) u firmi Centar za investicije i Finansije. Verujem da pored istorijskih razloga koje sam naveo kao glavne za lose stanje u nekim drustvenim naukama je i to sto se neki od tih najeminentnijih ljud poput gospodina Urosevica uopste ne bave naukom vec sede po razno raznim upravnim odborima. Od fudbalskih klubova pa do fotelja guvernera.

Posle citanja ovog clanka jasno mi je:
a) autori se bore za novi sistem bodovanja koji bi njima vise odgovarao od starog.
b) taj sistem koji predlazu jeste bolji, ali je i dalje daleko od standardnog. konferencije i knjige se standardno ne boduju.
c) posto gospodin Urosevic nema ni jednu knjigu objavljenu u inostranstvu, a bori se za ovakav sistem, bio bih spreman da se kladim da ce u narednih godinu dana izaci neka knjiga kod nekog renomiranog stranog izdavaca u kojoj ce on da napise 3 paragrafa i bice jedan od 30 autora od kojih ce neki mozda biti i akademici. Posto celu knjigu uz silne upravne odbore nemoze da stigne da napise.


Sve u svemu ovo je tuzna slika Srbije, u kojoj se mediji koriste za borbu protiv jednog loseg sistema bodovanja sa ciljem zamene drugim koji bi vise odgovarao autorima teksta a i dalje bio los i nestandardan po medjunarodnim kriterijumima.

Odličan tekst!

Izuzetan tekst...stvarno je tuzno da radoznalost i potencijal koji ljudi mogu da pruze baveci se istrazivanjem drustvenih nauka, bivaju osujeceni zastarelom literaturom, tuznim ekonomskim i politickim prilikama i neprofesionalnim kadrom,neadekvatnom medijskom podrskom i sistemom nagrade i konkurentnosti... a mislim da upravo to dolazi do najveceg izrazaja ovde u Srbiji...

Odlican tekst! Mislim da sve sto rekli, mozda u manjoj meri, vazi i za prirodne nauke, i mislim da bi realizacija ovoga sto ste predlozili sigurno pomogla.

Odlican tekst i opis stanja u srpskom visokom skolstvu i nauci uopste (razlike medju disciplinama su u nijansama). Necu trositi prostor ponavljanjem brojnih stavki sa kojima se slazem, pa bih samo izdvojila par stvari o kojima bi bilo interesantno videti dalju diskusiju i razlicita misljenja.

1. Revizija kategorizacije casopisa i bodovanja radova je neophodna, upravo na nacin koji autori predlazu. Alternativni predlog, "da objavljivanje makar samo jednog rada u vrhunskom časopisu bude dovoljno za unapređenje u više zvanje, bez dodatnog čekanja", je interesantan i stavlja akcenat na kvalitet a ne kvantitet (sto je norma u svetskim 'naucnim silama'). Medjutim, potencijalni problemi u pogledu bodovanja, a narocito u pogledu brzih / automatskih unapredjenja, mogu nastati usled sindroma 'taktickog' dopisivanja koautora na radove. Ko treba da dobije te bodove ili unapredjenje? Prvi autor? Korespondirajuci autor? Svi koautori? Ne nudim odgovor, ali mislim da je ovo vrlo interesantno i potencijalno kontroverzno pitanje.

2. Autori predlazu smanjivanje ucesca uspesnih aktivnih istrazivaca u nastavi u visokom skolstvu, i povecanje uloge predavaca bez kvalitetnih naucnih publikacija. Ovo je potpuno pogresna strategija! Razlozi su potpuno ocigledni, i umesto izlaganja sopstvenih argumenata, citiracu prvu recenicu iz odeljka Nastava u ovom tekstu:"Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači." Cudi me da autori predlazu da se u novom, poboljsanom sistemu intenzivira nesto sto su u tekstu sami istakli kao veoma negativno u postojecem! Zar resenje ne treba da podstice usesce uspesnih istrazivaca u nastavi? Na kraju krajeva, zar uspesan istrazivacki rad ne treba da bude potreban uslov za akademske pozicije na fakultetima?

Ekonomista: "Sve u svemu ovo je tuzna slika Srbije, u kojoj se mediji koriste za borbu protiv jednog loseg sistema bodovanja sa ciljem zamene drugim koji bi vise odgovarao autorima teksta a i dalje bio los i nestandardan po medjunarodnim kriterijumima"

Meni se cini da Vi pripadate upravo ovoj prvoj grupi, te da Vama novi sistem ne bi odgovarao.

Odlican tekst autora, i mislim da takodje oslikava realno stanje i kada su su pitanju prirodne nauke.

Takodje, dodao bih jos jedan problem koji se odnosi na PhD studente. U Srbiji, PhD se debelo placa, stipendije nisu dovoljne za normalan zivot, a da ne govorim o uskracenom pristupu casopisima i cinjenici da je odlazak na konferencije u vecini slucajeva nemoguc zbog nedostatka finansijske podrske. Zbog svega toga kvalitetni ljudi ili odlaze u inostranstvo ili ni ne pomisljaju na PhD.
Inace, studiram u inostranstvu i clan sam jedne naucno-istrazivacke grupe, i ovde svaki rad objavljen na konferenciji znaci da su troskovi odlaska automatski pokriveni tako da student moze da se skocentrise nasvoj rad i ne mora da brine o finansijama. A na prestizne konferencije uvek ide vise ljudi iz grupe, sto je takodje znacajno i za pojedince i za grupu.

Neko je spomenuo i negativnu selekciju kadrova na fakultetu, sto je takodje potpuno tacno. Profesori za asistente biraju nesposobne, jer se plase konkurencije i boljih od njih. Rezultat, sunovrat u kvalitetu nastavnog kadra.

Odlican tekst. 90% profesora nemaju objavljen nijedan jedini rad u casopisima sa SSCI liste u toku citave svoje karijere. Takvi radovi se trenutno premalo boduju, i zaista bi njihovo bodovanje trebalo da bude najmanje 5 puta jace u odnosu na regionalne casopise.