Šta je to pasivna zavisnost?

A kad je muskarac u pitanju? Kad on ima zavisnika pored sebe. Sta je onda takav muskarac trebalo da uradi?

Najgori od svih ljudi su placipicke, kako muske tako i zenske. Gade mi se. Pravi covek - ljudina, nikada ne trazi glupave izgovore.

Onaj cija uloga je da ucini druge srecnim je najnesrecniji covek:-(

Ako neko treba ovo da komentarise na pravi nacin onda su to psiholozi sociolozi i donekle oni koji imaju nekakve veze sa alkoholizmom (kazem donekle jer pitanje je koliko mogu biti objektivni).Ja sam dete alkoholicara i pronasla sam se u nekim delovima ovog teksta i tacno je da smo mi zauvek negde u svojoj dusi povredjeni osteceni,a put do normalnog zivota nije lagan i treba mnogo truda uloziti da bi se mozaik zvan normalan zivot stvorio.Uvek sam bila sumnjicava prema svima,moja borba je bila povlacenje u sebe,kontrola maksimalna ozbiljnost i mrzela sam svakog ko se smeje..Srecom kada saznate gde su uzroci problema i kada ste svesni da vi mozete sami da se suocite i promenite mnoge stvari,ako pocnete da ucite od prijatelja koji dolaze iz funkcionalnih porodica,onda za nas ima buducnosti.U svakom slucaju psiholog je bog u nasem slucaju i nema bolje resenja da ne bismo udisali dim do kraja zivota zajedno sa nasom decom i pokolenjima..samo je pitanje koliko je ko iskren kada se pogleda u ogledalov

Taman kada pomislim da rubrika zivot ne zasluzuje moju paznju i posecivanje ona izbaci jedan ovakav clanak sa kvalitetnim sadrzajem.

Tesko je sa sigurnoscu tvrditi da se nalazite u jednoj ovakvoj situaciji zato sto ne mozete videti sebe spolja, a takodje posto zivimo u dobu hedonizma i samozivosti vec smo programirani da svoje probleme i muke stavljamo ispred drugih tako da je moguce i samo umisljati probleme.

Naime, porodica je na okupu 20 i kusur godina. Dva sina, stariji 20, mladji 17. Stariji dolazi jednom u 2 meseca na vikend pod izgovorima da ima previse obaveza na fakultetu, a mladji ne izlazi iz svoje sobe jedino kada je vreme obroka. Roditelji ne propustaju priliku da svaki put kazu kako bi za svoju decu dali i krv ako treba i kako da samo oni uspeju u zivotu i oni ce biti zadovoljni. Ostatak scenarija mozete zamisliti...

Sta ti drugo preostaje nego da samo pobegnes glavom bez obzira kada nego svoju srecu postavi tebi na pleca tako da ako ti ne uspes nisi samo ucinio svoj zivot losim nego i celu porodicu upropastio. Mnogo je lako dati drugima da budu odgovorni za tvoju srecu...

Polazeci od pretpostavke da je ova zena fiktivna, njeni problemi me bas tako duboko pogadjaju da cu sad da provedem celo vece pitajuci se: o, sta li je ova zena trebalo da uradi?, pri cemu je svaki iskren covek svestan da je ustvari ideja da dodjemo do istog zakljucka kao i autor, a bgo zna sta je to. Ako pak podjem od toga da je ona stvarna, onda cu biti tako odrasla da se setim da njen zivot ne stane na jednu a4 stranu, mada bi B92 voleo da svaciji stane, kao i toga da je poenta zivota upravo u tome da dobijes samo jednu sansu da ga uredis ili zeznes, pa na kraju i toga da je ta zena, kao i svi mi na planeti, uradila najbolje sto je umela/znala. Opsesija medija licnom srecom, bez koje bismo bili taman jednako srecni kao i bez nje, jer kod jednih ona dovodi do vise srece, a kod nekih do mnogo manje, je postala dosadna.

Za pocetak, da postane svesna loseg obrasca, a svest o tome je pocetak resavanja problema. Ljudi iz nefunkcionalnih porodica treba narocito cesto da preispituju sebe i da rade na sebi pokusavajuci da nadju sebe izmedju dve krajnosti "mrzim sebe, ja sam za sve kriv" - "ljudi su zli, losa mi je sudbina".... Ljudi iz nefunkcionalnih porodica su skloni na fatalisticki pogled na svet, ljubav i sebe, a zivot i ljudi nisu u crno-belim tonovima... i istina je u nama, negde izmedju nasih lomova i krajnosti. Na ovakva pitanja jedino sami sebi mozemo dati odgovor.

Ovaj nepotpisani prilog -prevod ili ne, kao da je pisala osoba čiji hormoni vrište, cepaju, osećanja pište, svi unaokolo prave sranje,dim guši, prozori zašrafljeni, a i nema ih,nema istine, nema iluzija...
E pa - mnogo, brate! A ja ću da ti kažem šta da uradiš: operi sudove, bilo da si žena ili muškarac,počisti kuću, umi se,pričaj sa decom, druži se sa njima, dalje od televizora (da uotrebim isti rečnik: to je najveći dim,sranje), nije mu centralno mesto u kući, ne zamenjuje ni pokojnog oca ni pokojnu babu, ni tebe živog/u tvojoj deci, ženi ili mužu, a ti nisi tragični junak mlake limunade, a ponajmanje centar vasione. Marš na ulicu i gledaj oko sebe; gledaj i ružno i lepo. Potrudi se da vidiš one koji su stvarno nesrećni i nose svoju nesreću dostojanstveno i hrabro. Oni su stvarni, a ti si svoja izmišljotina. Pa ako nećeš, zaguši se u svome "dimu" kad voliš.

Pametni uce na tudjim greskama,a glupi na sopstvenim.
Trebala je da pogleda i neke druge primere,da sve to uporedi,da shvati da je zivot surov i da pocne da pravi kompromise.
Svidja mi se recenica:
"Put do pakla je poplocan dobrim namerama."

Najgori od svih ljudi su placipicke, kako muske tako i zenske. Gade mi se. Pravi covek - ljudina, nikada ne trazi glupave izgovore.

Polazeci od pretpostavke da je ova zena fiktivna, njeni problemi me bas tako duboko pogadjaju da cu sad da provedem celo vece pitajuci se: o, sta li je ova zena trebalo da uradi?, pri cemu je svaki iskren covek svestan da je ustvari ideja da dodjemo do istog zakljucka kao i autor, a bgo zna sta je to. Ako pak podjem od toga da je ona stvarna, onda cu biti tako odrasla da se setim da njen zivot ne stane na jednu a4 stranu, mada bi B92 voleo da svaciji stane, kao i toga da je poenta zivota upravo u tome da dobijes samo jednu sansu da ga uredis ili zeznes, pa na kraju i toga da je ta zena, kao i svi mi na planeti, uradila najbolje sto je umela/znala. Opsesija medija licnom srecom, bez koje bismo bili taman jednako srecni kao i bez nje, jer kod jednih ona dovodi do vise srece, a kod nekih do mnogo manje, je postala dosadna.

Ako neko treba ovo da komentarise na pravi nacin onda su to psiholozi sociolozi i donekle oni koji imaju nekakve veze sa alkoholizmom (kazem donekle jer pitanje je koliko mogu biti objektivni).Ja sam dete alkoholicara i pronasla sam se u nekim delovima ovog teksta i tacno je da smo mi zauvek negde u svojoj dusi povredjeni osteceni,a put do normalnog zivota nije lagan i treba mnogo truda uloziti da bi se mozaik zvan normalan zivot stvorio.Uvek sam bila sumnjicava prema svima,moja borba je bila povlacenje u sebe,kontrola maksimalna ozbiljnost i mrzela sam svakog ko se smeje..Srecom kada saznate gde su uzroci problema i kada ste svesni da vi mozete sami da se suocite i promenite mnoge stvari,ako pocnete da ucite od prijatelja koji dolaze iz funkcionalnih porodica,onda za nas ima buducnosti.U svakom slucaju psiholog je bog u nasem slucaju i nema bolje resenja da ne bismo udisali dim do kraja zivota zajedno sa nasom decom i pokolenjima..samo je pitanje koliko je ko iskren kada se pogleda u ogledalov

Ovaj nepotpisani prilog -prevod ili ne, kao da je pisala osoba čiji hormoni vrište, cepaju, osećanja pište, svi unaokolo prave sranje,dim guši, prozori zašrafljeni, a i nema ih,nema istine, nema iluzija...
E pa - mnogo, brate! A ja ću da ti kažem šta da uradiš: operi sudove, bilo da si žena ili muškarac,počisti kuću, umi se,pričaj sa decom, druži se sa njima, dalje od televizora (da uotrebim isti rečnik: to je najveći dim,sranje), nije mu centralno mesto u kući, ne zamenjuje ni pokojnog oca ni pokojnu babu, ni tebe živog/u tvojoj deci, ženi ili mužu, a ti nisi tragični junak mlake limunade, a ponajmanje centar vasione. Marš na ulicu i gledaj oko sebe; gledaj i ružno i lepo. Potrudi se da vidiš one koji su stvarno nesrećni i nose svoju nesreću dostojanstveno i hrabro. Oni su stvarni, a ti si svoja izmišljotina. Pa ako nećeš, zaguši se u svome "dimu" kad voliš.

A kad je muskarac u pitanju? Kad on ima zavisnika pored sebe. Sta je onda takav muskarac trebalo da uradi?

Taman kada pomislim da rubrika zivot ne zasluzuje moju paznju i posecivanje ona izbaci jedan ovakav clanak sa kvalitetnim sadrzajem.

Tesko je sa sigurnoscu tvrditi da se nalazite u jednoj ovakvoj situaciji zato sto ne mozete videti sebe spolja, a takodje posto zivimo u dobu hedonizma i samozivosti vec smo programirani da svoje probleme i muke stavljamo ispred drugih tako da je moguce i samo umisljati probleme.

Naime, porodica je na okupu 20 i kusur godina. Dva sina, stariji 20, mladji 17. Stariji dolazi jednom u 2 meseca na vikend pod izgovorima da ima previse obaveza na fakultetu, a mladji ne izlazi iz svoje sobe jedino kada je vreme obroka. Roditelji ne propustaju priliku da svaki put kazu kako bi za svoju decu dali i krv ako treba i kako da samo oni uspeju u zivotu i oni ce biti zadovoljni. Ostatak scenarija mozete zamisliti...

Sta ti drugo preostaje nego da samo pobegnes glavom bez obzira kada nego svoju srecu postavi tebi na pleca tako da ako ti ne uspes nisi samo ucinio svoj zivot losim nego i celu porodicu upropastio. Mnogo je lako dati drugima da budu odgovorni za tvoju srecu...

Pametni uce na tudjim greskama,a glupi na sopstvenim.
Trebala je da pogleda i neke druge primere,da sve to uporedi,da shvati da je zivot surov i da pocne da pravi kompromise.
Svidja mi se recenica:
"Put do pakla je poplocan dobrim namerama."

Za pocetak, da postane svesna loseg obrasca, a svest o tome je pocetak resavanja problema. Ljudi iz nefunkcionalnih porodica treba narocito cesto da preispituju sebe i da rade na sebi pokusavajuci da nadju sebe izmedju dve krajnosti "mrzim sebe, ja sam za sve kriv" - "ljudi su zli, losa mi je sudbina".... Ljudi iz nefunkcionalnih porodica su skloni na fatalisticki pogled na svet, ljubav i sebe, a zivot i ljudi nisu u crno-belim tonovima... i istina je u nama, negde izmedju nasih lomova i krajnosti. Na ovakva pitanja jedino sami sebi mozemo dati odgovor.

Onaj cija uloga je da ucini druge srecnim je najnesrecniji covek:-(