Da li ste Dete?

Da, dete sam, iako sam zagazila u petu deceniju. Srecna sam sto sam dete i trudicu se da zauvek to i ostanem. Tuzno mi je po nekad kada vidim kako se odrasli obracaju deci sa neke visine, ili sa omalovazavanjem, kao da zaboravljaju da su i oni, manje ili vise odavno, bili upravo to, deca. Namerno ili slucajno, kao da pokusavaju to da zaborave, kao da pokusavaju da budu neka druga sorta, a isto su sto i to malo bice, samo pomereno u vremenu i iskustvu za neku (desetinu) godina.
Umem da se radujem, da mastam, da pevam, imam male i velike hirove i udovoljavam im s’ vremena na vreme. Pratim svoje snove i ideale, neke sam ostvarila, neke mozda nikada necu, ali ne izdajem ih nikada! Trudim se da ne dozvolim okrutnom svetu oko mene da me promeni, po nekad na zgrazavanje onih koji nisu umeli i uspeli tome da se odupru. Ne dam zivotu da me potrosi, trosim ja njega! Ovakvi kao ja prepoznaju se medjusobno, na istoj smo talasnoj duzini, ima nas… Kamo srece da nas je vise, ovaj svet bi bio mnogo lepse mesto!

Jesam! Sa 30+ imam osecaj da se nije mnogo promenilo iznutra poslednjih 15ak godina. Naravno, imam ozbiljan posao I dosta obaveza. Jedino mnogo manje vremena imam nego ranije...

Kako se manifestuje to što smo još uvek deca? Kao naše sopstveno neodrastanje: Ako ostanemo na fazi odojčeta ("Mama, ti sve učini, ja sam nemoćno dete") mi mislimo da se sve vrti oko nas, da smo centar sveta, pa i kasnije, kada "odrastemo", mislimo da su svi dužni da nam ugađaju, od naših prijatelja, do društva i političara; dok nismo uopšte svesni onoga što mi treba da učinimo za druge. Ako zaostanemo na toj fazi razvoja, naše druženje sa drugima je asocijalno i egocentrično; iz okupljenog društva izdvajamo samo jednog sagovornika i pričamo mu o sebi. U fazi od oko godinu i po dana formira se autonomija ("Pusti me mama sam ću") mi formiramo nezavisnost, koja može kada odrastemo da se izopačeni u nezavisnost od drugih koja je sama sebi cilj, a zove se gordost. Mislimo da sve možemo i da mi treba sve da se pitamo. Tuđa pažnja i ljubav nas ponižava, jer ugrožava našu samodovoljnost i uobraženost. Sledeća faza je polna faza, gde ženskoj deci jeste najvažnije da se lepo osećaju, pa se igraju za lutkama u kojima vide svoju buduću decu, dok su muškoj deci važnija od osećanja, predstava o sopstvenoj vrednosti, veličini i moći. Ako ne stavimo te polne sposobnosti u pravilnu funkciju – da njima služimo drugima, naše neodrastanje se otkriva tako što su nam osećanja i predstave o vrednosti dela važniji od ljudi radi kojih postoje, pa se potreba za osećanjima izopačava u sebičnost, a potreba za vrednošću u ponositost, itd. Zatim nastaje faza imaginacije, koja se u našoj neodraslosti izopačava u sklonost da bežimo od života u neki svoj imaginarni svet, nesvestan potreba drugih ljudi, pa i sopstvenih životnih potreba. Kao deca mi nismo sposobni da ponesemo na sebi odgovornost odraslih ljudi, pa na svaki teret odgovornosti koji prevazilazi naše moći, prirodno je da kao deca pokazujemo tugu i jadikovanje kada smo nemoćni, ili ako smo nešto loše uradili prirodno je da osmehom pokažemo da je sve to samo igra, da nismo ozbiljno ni mislili da smo sposobni da to uradimo kao odrasli. Ali ta prirodna reakcije se pretvara u našu infantilnost ako kao odrasli ljudi pokušavamo da jadikovanjem nad sobom ("Ako sam jadan nisam kriv") ili zezanjem ("Šalio sam se, dakle, nisam ozbiljan") ugušimo svest o sopstvenoj odgovornosti. Takođe, kao deca mi još nismo toliko razumni da sami razumemo potrebe života i da sami donosimo odluke, što se u našoj neodraslosti može manifestovati kroz potrebu da drugi misle i odlučuju umesto nas, te kroz sklonost da se slepo držimo pravila ponašanja, umesto da razumno ispitujemo realne potrebe života na koje treba da odgovorimo. Dok se ne pojavi pubertet, mi smo prirodno usmereni da se družimo ka osobama istog pola, pa buđenje seksualnosti pre polnog odrastanja ličnosti može da rezultuje usmerenjem seksualnosti ka samom sebi (masturbacija) ili ka istom polu (homoseksualnosti). Odrastanje ličnosti nije prirodan proces, već zavisi od našeg htenja. Neodrastanje ličnosti i vezivanje za određenu fazu razvoja se u psihologiji zove fiksacija.

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.", rekao je Ivo Andric
Te patnje i bolovi zaista i danas postoje , ali i radosti i zadovoljstva...i sve to zajedno nas je oblikovalo ovakvim kakvi smo danas. Dete u nama je nas roditelj, ucitelj, saputnik..potrebno je samo vise da ga osluskujemo i da od njega ucimo ili se prisecamo onoga sto smo odavno zaboravili, jer jedino deca poznaju govor srca, govor zasnovan na nivou potreba i saosecanja. I kada ne mogu to da verbalizuju, sa samo nekoliko meseci zivota, ona komuniciraju na nivou osecanja, razumeju nas savrseno. I stvari koje nam deluju najkomplikovanije , su u svojoj sustini vrlo jednostavne, u zavisnosti od ugla kako ih posmatramo.
Sloboda deteta u meni je prosto fantasticna i ne zelim nikada da je se odreknem...

Ja imam 15 godina i dalje sam u periodu detinjstva,po mom misljenju. Bas me nervira kada se moji vrsnjaci prave da su odrasli i zive tako. Detinjstvo je najlepsi period ljudskog zivota i treba ga iskoristiti tako da se kasnije ne kajemo zbog dragocenih trenutaka koji su nepovratno izgubljeni.

izgubiti dete u sebi, znaci prestanak mastanja. zivot bez snova, maste i sanjarenja i nije neki zivot. mnogi novcem pokusavaju da prikriju svoj hendikep nekreativnosti skupim kolima, brendiranom odecom....bas je dosadno biti u drustvu takvih ljudi. ostanite deca i ulepsajte ovaj svet:)

"Ili divlja po ceo dan razmaženo očekujući od svih drugih oko sebe da mu odmah odgovaraju na zahteve, zadovoljavaju potrebe, preuzimaju odgovornost? " - ovo sam definitivno ja i zato perfektna za moju poziciju mendzera LOL:)). Salu nastranu, nikad ne treba dozvoliti da to dete u vama umre. Jer je to snaga koja pokrece i odrzava.

deep...nice!

> izgubiti dete u sebi, znaci prestanak mastanja. zivot bez snova, maste i sanjarenja i nije neki zivot.

Odrastao čovek treba da kreira život, a ne da mašta. Treba da svoje snove realizuje kroz uspešan život, a ne o njemu da mašta, što je primereno detetu, koje nije u stanju ništa stvarno da učini, nego samo da mašta. Deca neka maštaju, a odrasli neka stvaraju, i neka se čuvaju da od životnih odgovornosti beže u svet mašte. Nisu više deca.

> izgubiti dete u sebi, znaci prestanak mastanja. zivot bez snova, maste i sanjarenja i nije neki zivot.

Odrastao čovek treba da kreira život, a ne da mašta. Treba da svoje snove realizuje kroz uspešan život, a ne o njemu da mašta, što je primereno detetu, koje nije u stanju ništa stvarno da učini, nego samo da mašta. Deca neka maštaju, a odrasli neka stvaraju, i neka se čuvaju da od životnih odgovornosti beže u svet mašte. Nisu više deca.

"Ili divlja po ceo dan razmaženo očekujući od svih drugih oko sebe da mu odmah odgovaraju na zahteve, zadovoljavaju potrebe, preuzimaju odgovornost? " - ovo sam definitivno ja i zato perfektna za moju poziciju mendzera LOL:)). Salu nastranu, nikad ne treba dozvoliti da to dete u vama umre. Jer je to snaga koja pokrece i odrzava.

Kako se manifestuje to što smo još uvek deca? Kao naše sopstveno neodrastanje: Ako ostanemo na fazi odojčeta ("Mama, ti sve učini, ja sam nemoćno dete") mi mislimo da se sve vrti oko nas, da smo centar sveta, pa i kasnije, kada "odrastemo", mislimo da su svi dužni da nam ugađaju, od naših prijatelja, do društva i političara; dok nismo uopšte svesni onoga što mi treba da učinimo za druge. Ako zaostanemo na toj fazi razvoja, naše druženje sa drugima je asocijalno i egocentrično; iz okupljenog društva izdvajamo samo jednog sagovornika i pričamo mu o sebi. U fazi od oko godinu i po dana formira se autonomija ("Pusti me mama sam ću") mi formiramo nezavisnost, koja može kada odrastemo da se izopačeni u nezavisnost od drugih koja je sama sebi cilj, a zove se gordost. Mislimo da sve možemo i da mi treba sve da se pitamo. Tuđa pažnja i ljubav nas ponižava, jer ugrožava našu samodovoljnost i uobraženost. Sledeća faza je polna faza, gde ženskoj deci jeste najvažnije da se lepo osećaju, pa se igraju za lutkama u kojima vide svoju buduću decu, dok su muškoj deci važnija od osećanja, predstava o sopstvenoj vrednosti, veličini i moći. Ako ne stavimo te polne sposobnosti u pravilnu funkciju – da njima služimo drugima, naše neodrastanje se otkriva tako što su nam osećanja i predstave o vrednosti dela važniji od ljudi radi kojih postoje, pa se potreba za osećanjima izopačava u sebičnost, a potreba za vrednošću u ponositost, itd. Zatim nastaje faza imaginacije, koja se u našoj neodraslosti izopačava u sklonost da bežimo od života u neki svoj imaginarni svet, nesvestan potreba drugih ljudi, pa i sopstvenih životnih potreba. Kao deca mi nismo sposobni da ponesemo na sebi odgovornost odraslih ljudi, pa na svaki teret odgovornosti koji prevazilazi naše moći, prirodno je da kao deca pokazujemo tugu i jadikovanje kada smo nemoćni, ili ako smo nešto loše uradili prirodno je da osmehom pokažemo da je sve to samo igra, da nismo ozbiljno ni mislili da smo sposobni da to uradimo kao odrasli. Ali ta prirodna reakcije se pretvara u našu infantilnost ako kao odrasli ljudi pokušavamo da jadikovanjem nad sobom ("Ako sam jadan nisam kriv") ili zezanjem ("Šalio sam se, dakle, nisam ozbiljan") ugušimo svest o sopstvenoj odgovornosti. Takođe, kao deca mi još nismo toliko razumni da sami razumemo potrebe života i da sami donosimo odluke, što se u našoj neodraslosti može manifestovati kroz potrebu da drugi misle i odlučuju umesto nas, te kroz sklonost da se slepo držimo pravila ponašanja, umesto da razumno ispitujemo realne potrebe života na koje treba da odgovorimo. Dok se ne pojavi pubertet, mi smo prirodno usmereni da se družimo ka osobama istog pola, pa buđenje seksualnosti pre polnog odrastanja ličnosti može da rezultuje usmerenjem seksualnosti ka samom sebi (masturbacija) ili ka istom polu (homoseksualnosti). Odrastanje ličnosti nije prirodan proces, već zavisi od našeg htenja. Neodrastanje ličnosti i vezivanje za određenu fazu razvoja se u psihologiji zove fiksacija.

Da, dete sam, iako sam zagazila u petu deceniju. Srecna sam sto sam dete i trudicu se da zauvek to i ostanem. Tuzno mi je po nekad kada vidim kako se odrasli obracaju deci sa neke visine, ili sa omalovazavanjem, kao da zaboravljaju da su i oni, manje ili vise odavno, bili upravo to, deca. Namerno ili slucajno, kao da pokusavaju to da zaborave, kao da pokusavaju da budu neka druga sorta, a isto su sto i to malo bice, samo pomereno u vremenu i iskustvu za neku (desetinu) godina.
Umem da se radujem, da mastam, da pevam, imam male i velike hirove i udovoljavam im s’ vremena na vreme. Pratim svoje snove i ideale, neke sam ostvarila, neke mozda nikada necu, ali ne izdajem ih nikada! Trudim se da ne dozvolim okrutnom svetu oko mene da me promeni, po nekad na zgrazavanje onih koji nisu umeli i uspeli tome da se odupru. Ne dam zivotu da me potrosi, trosim ja njega! Ovakvi kao ja prepoznaju se medjusobno, na istoj smo talasnoj duzini, ima nas… Kamo srece da nas je vise, ovaj svet bi bio mnogo lepse mesto!

Jesam! Sa 30+ imam osecaj da se nije mnogo promenilo iznutra poslednjih 15ak godina. Naravno, imam ozbiljan posao I dosta obaveza. Jedino mnogo manje vremena imam nego ranije...

deep...nice!

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.", rekao je Ivo Andric
Te patnje i bolovi zaista i danas postoje , ali i radosti i zadovoljstva...i sve to zajedno nas je oblikovalo ovakvim kakvi smo danas. Dete u nama je nas roditelj, ucitelj, saputnik..potrebno je samo vise da ga osluskujemo i da od njega ucimo ili se prisecamo onoga sto smo odavno zaboravili, jer jedino deca poznaju govor srca, govor zasnovan na nivou potreba i saosecanja. I kada ne mogu to da verbalizuju, sa samo nekoliko meseci zivota, ona komuniciraju na nivou osecanja, razumeju nas savrseno. I stvari koje nam deluju najkomplikovanije , su u svojoj sustini vrlo jednostavne, u zavisnosti od ugla kako ih posmatramo.
Sloboda deteta u meni je prosto fantasticna i ne zelim nikada da je se odreknem...

izgubiti dete u sebi, znaci prestanak mastanja. zivot bez snova, maste i sanjarenja i nije neki zivot. mnogi novcem pokusavaju da prikriju svoj hendikep nekreativnosti skupim kolima, brendiranom odecom....bas je dosadno biti u drustvu takvih ljudi. ostanite deca i ulepsajte ovaj svet:)

Ja imam 15 godina i dalje sam u periodu detinjstva,po mom misljenju. Bas me nervira kada se moji vrsnjaci prave da su odrasli i zive tako. Detinjstvo je najlepsi period ljudskog zivota i treba ga iskoristiti tako da se kasnije ne kajemo zbog dragocenih trenutaka koji su nepovratno izgubljeni.