"Optimista će da izume avion, a pesimista padobran": Da li su Srbi najtužniji narod?

Nije isto depresivan i tuzan ili negativan i zavidan. Mislim da smo kao narod postali jako negativni i ljubomorni. Retko kada pohvalimo i samo se divimo negativnim i stvarima izvan zakona. To nam i na televiziji gutamo svakog dana pa nije ni cudo sto smo takvi. Klinci zive u ubedjenju da su mafija i da je nista 1000€ dok roditelji rade za 300€, ali se prave vazni kao da je 1000 i tako se stvara negativna slika. Decom se ne bavimo i ne ucimo ih da rade i veruju u svoje znanje nego da smuljaju da se snadju itd. Naravno da je sve negativno i bice sve vise jer se ne trudimo.

Ne znam ko je i gde tužan, melanholičan... Svako ima neke svoje razloge. Ono što znam je da Srbi nisu generalno tužni, već su ubijeni u pojam. Ogromna većina. I to je u najvećem broju slučajeva posledica materijalne nesigurnosti.
Ne može čovek da misli na hobije, zabavu... dok su mu u glavi neplaćeni računi, stanarina, krediti, briga kako da školuje deci itd.
Ne kažem, nije novac garant sreće, ali ako ga nema dovoljno da pokrije glavne troškove i da se uz to nešto bar svakog meseca ostavi sa strane... ne može čovek da bude srećan, stres i generalna tuga/zabrinutost postaju preovladavajuće.

Nema to veze sa nacionalnošću, Srbi van Srbije su od reda svi veseli i srećni, a ljudi drugih naroda, čak i stranci, koji sa nama dele ovaj kazamat od države su nadrndani, nervozni, depresivni i čemerni.

Samo gledajte lica ljudima po autobusima, stajalistima, prodavnicama...

jesu. ovde svi kukaju i niko ništa pozitivno nema da kaže ni na jednu temu. mislio sam da je do samo rezervisano za ljude sa kojima se družim, onda sam za godinu dana promenio kompletno društvo, upoznao gomilu novih i stupio u kontakt sa nekim starim prijateljima... tek svaka dvadeseta osoba zna da kaže nešto pozitivno i da tako razmišlja...

Zdrav covek ima hiljadu zelja, a bolestan - samo jednu. Uvek kad sam u nekom down-u, razmisljam o tome.
Moja baka je umela da kaze: "Zivot je kao bebina benkica- kratak i usr*n." Bila je u pravu. Sve jako brzo prodje i zato u svakom danu treba traziti nesto lepo, ma koliko to malo bilo i svesno se truditi da vas ljudi oko vas zapamte kao pozitivan lik, a ne kao nekog negativca ili depresivca i smaraca. Svaki novi dan je dar od Boga i svuda ima nesto sto je lepo. Stavila sam ispred na drvo kucicu za hranjenje ptica, i ujutru kad pogledam kroz prozor vidim prelepe pticice kako jedu zrnevlje. Mala stvar a ulepsava zivot. Nije sreca u jahti, LV-u i sis*ma na 5 atmosfera. Spokoj treba naci iznutra.

Neko bi se ugradio u taj padobran, pa bi na kraju nesto bilo zamenjeno necim jeftinijim.Padobran bi otkazao.A i sa avionom je slicna stvar.Daleko smo mi od nebeskog naroda, vise smo zemaljski.Stalno smo ili na zemlji ili pod zemljom u nekoj rupi.Vekovima i nista se promeniti nece.

brate, kad vidis sta nam nasi politicari rade...upropasti ti dan. jedino da se ne gleda politika.

Madjarska je i po statistici u vrhu drzava sa brojem samoubistava kao sto je u Srbiji to grad Subotica. U Madjarskoj je Budimpesta relativno ziva mada i tamo se oseca ta neka otudjenost i mirnoca, u vecernjim satima samo turisti su na ulici. Manji gradovi a pogotovo sela su toliko mirni, da li ljudi legnu rano ili su vaspitani da slobodno vreme provode u kucama ali kad prodjete kroz madjarsku varosicu uhvati vas neopisiva melanholija i depresivnost. Reljef je jednolican, sve ravno i isto.

Što južnije to tužnije, samo kažem....

A zašto ne bismo stvari opisali onakvima kakve zaista jesu?
Što će reći da bismo optimiste konačno trebali opisivati kao ljude koji su izgubili svaki dodir sa realnošću, a pesimiste kao surove realiste. Ovde se govori da je pesimizam nezdrav. Pogrešno. Ako je nešto nezdravo, onda je to optimizam. For eff's sake - kako bilo ko, ko je svestan sveta oko sebe, može biti optimista!? OK, verovatno uz obilato korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali mogu misliti šta se dešava kada nastupi neumitni comedown.

Eto, nasli ste nekog , da je i tuzniji od vas. Zadovoljni sad?

Pesimizam je optimizam sa iskustvom.
Borba sa vjetrenjačama je neumitni poraz.

Pesimista traži takvo društvo i okruži se istim, kao lopov koji misli da svi kradu..

A zašto ne bismo stvari opisali onakvima kakve zaista jesu?
Što će reći da bismo optimiste konačno trebali opisivati kao ljude koji su izgubili svaki dodir sa realnošću, a pesimiste kao surove realiste. Ovde se govori da je pesimizam nezdrav. Pogrešno. Ako je nešto nezdravo, onda je to optimizam. For eff's sake - kako bilo ko, ko je svestan sveta oko sebe, može biti optimista!? OK, verovatno uz obilato korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali mogu misliti šta se dešava kada nastupi neumitni comedown.
(Low Key Lyesmith, 21. april 2021 10:06)

Ne možemo tako pričati, jer optimizam i pesimizam nisu samo sposobnost spoznaje sveta oko sebe, već i kako svako od nas pojedinačno prihvata spoznato.

Dakle, i optimista može biti surovi realista, ali je "baždaren" tako da i u spoznatoj surovoj realnosti vidi plan, priliku, mogućnost za srećne trenutke. Naravno, ne uvek, jer svi imamo potencijal za pesimizam i nekad nam nešto posebno teško padne.

No, razumem i da je teško biti optimista u okruženju sačinjenom od pesimista. Ali i tu su neka od rešenja eventualno pokušati preneti pozitivnu obradu stvarnosti na takvo okruženje (nekad je samo malo potrebno), a ako to ne radi, onda kontrolisati ili umanjiti kontakt s takvim okruženjem. Niko nije dužan da bude na trajnom raspolaganju osobi koja kao izraženu crtu ličnosti ima pesimizam. Može, ako to želi, naravno, u onoj meri u kojoj to želi.

Recimo, imam dva prijatelja i po tom pitanju su izrazito suprotni po reakciji.

Samo kad bi prestali da se bave nama, procvetali bi...

Sve je to od garavih ociju i sevdaha kako mozes brutalnoscu/nasiljem da prisvajas - i opet nemas nista.
Da niste zatupljeni znali bi da nije genetski vec - ne buljis u sunce ili UV svetlo i prosvetlis se/progledas/pocnes boje da registrujes.

stanovnici Mađarske zaista ispali najzabrinutiji za budućnost, čak i kada se porede sa nama koji smo bili u mnogo većim problemima.

Zato što je naš stav konstantno "evo, dotakli smo dno, sad ćemo isplivati", a kad vidimo da ipak ima još dna, iskreno se začudimo

A zašto ne bismo stvari opisali onakvima kakve zaista jesu?
Što će reći da bismo optimiste konačno trebali opisivati kao ljude koji su izgubili svaki dodir sa realnošću, a pesimiste kao surove realiste. Ovde se govori da je pesimizam nezdrav. Pogrešno. Ako je nešto nezdravo, onda je to optimizam. For eff's sake - kako bilo ko, ko je svestan sveta oko sebe, može biti optimista!? OK, verovatno uz obilato korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali mogu misliti šta se dešava kada nastupi neumitni comedown.

Samo kad bi prestali da se bave nama, procvetali bi...

Nema to veze sa nacionalnošću, Srbi van Srbije su od reda svi veseli i srećni, a ljudi drugih naroda, čak i stranci, koji sa nama dele ovaj kazamat od države su nadrndani, nervozni, depresivni i čemerni.

Madjarska je i po statistici u vrhu drzava sa brojem samoubistava kao sto je u Srbiji to grad Subotica. U Madjarskoj je Budimpesta relativno ziva mada i tamo se oseca ta neka otudjenost i mirnoca, u vecernjim satima samo turisti su na ulici. Manji gradovi a pogotovo sela su toliko mirni, da li ljudi legnu rano ili su vaspitani da slobodno vreme provode u kucama ali kad prodjete kroz madjarsku varosicu uhvati vas neopisiva melanholija i depresivnost. Reljef je jednolican, sve ravno i isto.

Što južnije to tužnije, samo kažem....

Eto, nasli ste nekog , da je i tuzniji od vas. Zadovoljni sad?

Neko bi se ugradio u taj padobran, pa bi na kraju nesto bilo zamenjeno necim jeftinijim.Padobran bi otkazao.A i sa avionom je slicna stvar.Daleko smo mi od nebeskog naroda, vise smo zemaljski.Stalno smo ili na zemlji ili pod zemljom u nekoj rupi.Vekovima i nista se promeniti nece.

Pesimizam je optimizam sa iskustvom.
Borba sa vjetrenjačama je neumitni poraz.

jesu. ovde svi kukaju i niko ništa pozitivno nema da kaže ni na jednu temu. mislio sam da je do samo rezervisano za ljude sa kojima se družim, onda sam za godinu dana promenio kompletno društvo, upoznao gomilu novih i stupio u kontakt sa nekim starim prijateljima... tek svaka dvadeseta osoba zna da kaže nešto pozitivno i da tako razmišlja...

brate, kad vidis sta nam nasi politicari rade...upropasti ti dan. jedino da se ne gleda politika.

Ne znam ko je i gde tužan, melanholičan... Svako ima neke svoje razloge. Ono što znam je da Srbi nisu generalno tužni, već su ubijeni u pojam. Ogromna većina. I to je u najvećem broju slučajeva posledica materijalne nesigurnosti.
Ne može čovek da misli na hobije, zabavu... dok su mu u glavi neplaćeni računi, stanarina, krediti, briga kako da školuje deci itd.
Ne kažem, nije novac garant sreće, ali ako ga nema dovoljno da pokrije glavne troškove i da se uz to nešto bar svakog meseca ostavi sa strane... ne može čovek da bude srećan, stres i generalna tuga/zabrinutost postaju preovladavajuće.

Nije isto depresivan i tuzan ili negativan i zavidan. Mislim da smo kao narod postali jako negativni i ljubomorni. Retko kada pohvalimo i samo se divimo negativnim i stvarima izvan zakona. To nam i na televiziji gutamo svakog dana pa nije ni cudo sto smo takvi. Klinci zive u ubedjenju da su mafija i da je nista 1000€ dok roditelji rade za 300€, ali se prave vazni kao da je 1000 i tako se stvara negativna slika. Decom se ne bavimo i ne ucimo ih da rade i veruju u svoje znanje nego da smuljaju da se snadju itd. Naravno da je sve negativno i bice sve vise jer se ne trudimo.

Samo gledajte lica ljudima po autobusima, stajalistima, prodavnicama...

Zdrav covek ima hiljadu zelja, a bolestan - samo jednu. Uvek kad sam u nekom down-u, razmisljam o tome.
Moja baka je umela da kaze: "Zivot je kao bebina benkica- kratak i usr*n." Bila je u pravu. Sve jako brzo prodje i zato u svakom danu treba traziti nesto lepo, ma koliko to malo bilo i svesno se truditi da vas ljudi oko vas zapamte kao pozitivan lik, a ne kao nekog negativca ili depresivca i smaraca. Svaki novi dan je dar od Boga i svuda ima nesto sto je lepo. Stavila sam ispred na drvo kucicu za hranjenje ptica, i ujutru kad pogledam kroz prozor vidim prelepe pticice kako jedu zrnevlje. Mala stvar a ulepsava zivot. Nije sreca u jahti, LV-u i sis*ma na 5 atmosfera. Spokoj treba naci iznutra.

Pesimista traži takvo društvo i okruži se istim, kao lopov koji misli da svi kradu..

A zašto ne bismo stvari opisali onakvima kakve zaista jesu?
Što će reći da bismo optimiste konačno trebali opisivati kao ljude koji su izgubili svaki dodir sa realnošću, a pesimiste kao surove realiste. Ovde se govori da je pesimizam nezdrav. Pogrešno. Ako je nešto nezdravo, onda je to optimizam. For eff's sake - kako bilo ko, ko je svestan sveta oko sebe, može biti optimista!? OK, verovatno uz obilato korišćenje psihoaktivnih supstanci, ali mogu misliti šta se dešava kada nastupi neumitni comedown.
(Low Key Lyesmith, 21. april 2021 10:06)

Ne možemo tako pričati, jer optimizam i pesimizam nisu samo sposobnost spoznaje sveta oko sebe, već i kako svako od nas pojedinačno prihvata spoznato.

Dakle, i optimista može biti surovi realista, ali je "baždaren" tako da i u spoznatoj surovoj realnosti vidi plan, priliku, mogućnost za srećne trenutke. Naravno, ne uvek, jer svi imamo potencijal za pesimizam i nekad nam nešto posebno teško padne.

No, razumem i da je teško biti optimista u okruženju sačinjenom od pesimista. Ali i tu su neka od rešenja eventualno pokušati preneti pozitivnu obradu stvarnosti na takvo okruženje (nekad je samo malo potrebno), a ako to ne radi, onda kontrolisati ili umanjiti kontakt s takvim okruženjem. Niko nije dužan da bude na trajnom raspolaganju osobi koja kao izraženu crtu ličnosti ima pesimizam. Može, ako to želi, naravno, u onoj meri u kojoj to želi.

Recimo, imam dva prijatelja i po tom pitanju su izrazito suprotni po reakciji.

Sve je to od garavih ociju i sevdaha kako mozes brutalnoscu/nasiljem da prisvajas - i opet nemas nista.
Da niste zatupljeni znali bi da nije genetski vec - ne buljis u sunce ili UV svetlo i prosvetlis se/progledas/pocnes boje da registrujes.

stanovnici Mađarske zaista ispali najzabrinutiji za budućnost, čak i kada se porede sa nama koji smo bili u mnogo većim problemima.

Zato što je naš stav konstantno "evo, dotakli smo dno, sad ćemo isplivati", a kad vidimo da ipak ima još dna, iskreno se začudimo