- Antitabu -

Jedan dan u čekaonici: "Niko ovde nikad nije bio prozvan''

Cela prostorija čekaonice Odeljenja za HIV i AIDS na Kliničkom infektivnom centru za tropske i prenosive bolesti izgleda kao da je neko "digao ruke" od nje. Zidovi su bledo žuti, skoro isprani, isprljani. Negde na sredini bledilo naglo prekidaju dva uramljena plakata. Na prvom i manjem plakatu ispisan broj telefona i internet adresa dežurnog Centra za ispomoć. Na drugom i duplo većem ispisan citat iz Biblije kao neka druga vrsta ispomoći za one koji veruju.

Ivana StojanovićIzvor: Optimist
Podeli
Foto: Thinkstock / ilustracija
Foto: Thinkstock / ilustracija

"Budite ono što već jeste, nađite onoga ko je već vaš, slušajte onoga koji nikada ne prestaje da vam govori, posedujte onoga koji vas već poseduje."

Dva bela prozora stoje jedan naspram drugog zauzimajući svaki skoro po ceo zid na kom se nalaze. Zidovi jesu mali, ali prozori nisu toliko veliki, koliko izgledaju kao jedini sigurni izlaz iz prostorije. Jedan, na kraju čekaonice, zatvoren. Drugi, kod izlaznih vrata, širom otvoren.

Mada se na prvi pogled čini da u čekaonici nema života, obe klupe za sedenje zauzete su i ljudi stoje po ćoškovima naslonjeni na zid dok čekaju da medicinska sestra prozove njihovo prezime.

Ova čekaonica ne može da primi toliko života koliko čeka red da u nju uđe.

Na malom stolu između klupa nagomilana hrpa dnevnih novina, prospekata i ponuda nedeljnih akcija raznih marketa i prodavnica. Za svakog po nešto da pročita, da mu vreme makar malo brže prođe, a ipak neki pacijenti radije biraju tišinu i povremeno gledanje na sat. Oni po ćoškovima šapuću, oni što sede čitaju, a sva pažnja u trenutku biva usmerena na dvoje ljudi koji glasno razgovaraju.

Plavokosa žena srednjih godina obraća se nešto mlađem muškarcu crne kose koji sedi do nje, dok nezainteresovano lista dnevne novine:

- Čekaj, koji si beše znak u horoskopu?

- Strelac, bio mi je rođendan sad četrnaestog. Ti si vaga?

- Blizanac.

- Znao sam da je nešto blesavo.

- Pazi šta piše, zdravlje – solidno.

- Solidno? Pa ja onda mogu da idem kući.

Smeh se proširio čekaonicom nanevši osmeh na lice čak i onih koji su se pravili da ne slušaju i na trenutak se učinilo da u njoj ima više prostora. Iluzija je nestala sa prvim sledećim pacijentom koji je otvorio ulazna vrata i pridružio se ionako prepunoj čekaonici. Broj pacijenata se povećao na četrnaest u prostoriji koja komotno može da primi najviše desetoro ljudi, a već satima niko nije bio prozvan.

Neki se pozdravljaju prostim klimanjem glave, dok drugi prave mesta na ionako punim klupicama za još nekog svog poznanika. Svi se ovde ipak poznaju.

U čekaonici je nekada bilo muzike, ali su automat, aparat za kafu ili makar bliži toalet nešto što nikad nije bilo ni pominjano. Kroz šalu često kažu da ,,oni misle da ljudi koji ovde dolaze ne mogu da jedu i piju, ne treba nama tako nešto''. Jedina evidentna promena zaintrigirala je ,,zvezde čekaonice'' nešto više nego horoskop nekoliko minuta pre:

Foto: Thinkstock / ilustracija
Foto: Thinkstock / ilustracija

- U bolničkoj trpezariji su nešto renovirali, napravili su da plafon bude kao nebo koje se stakla, pali i gasi.

- Onda je rešeno, tu ćemo da izlazimo.

Šala i smeh nisu ono što ovoj čudnoj skupini fali, iako nije uvek tako veselo. Raspoloženje, ovde kao i svuda inače, zavisi isključivo od ljudi. Mladi se uplaše, pa ćute, a stariji su tu da se prisećaju koliko je HIV nekada bio bauk i tabu tema, dok je danas sve pojednostavljeno. Osim, naravno, procedure za izdavanje lekova. Ona je već godinama ista. Oni koji dolaze mesecima, čekaju samo izdavanje lekova koje su prethodni dan naručili. Oni novi moraju svakog puta da prolaze kroz složeniju proceduru, ali svi čekaju zajedno, u toj jednoj čekaonici.

Čovek mladolikog izgleda naslonjen na zid, mada nešto kasnije priznaje da ima blizu četrdeset godina, cupka i nestrpljivo pokušava da se uključi u razgovor popularnog dua koji sve prisutne i dalje zasmejava svojim anegdotama i iskustvima. Kroz osmeh uspeva makar da im se zahvali na svemu:

- Ja ovde saznam više informacija nego unutra.

- Pa šta ti misliš, što nas ostavljaju da ovoliko dugo čekamo? Mi smo se svi ovde obrazovali.

Danas radi samo jedna doktorka, koja svoje radno vreme često produžuje dok ne završi sa svim pacijentima. Ono što vam doktori neće reći jeste da je prekid u uzimanju lekova dozvoljen, iako se ne preporučuje. Svako od prisutnih je makar jednom pravio pauzu u ispijanju zbog nekih drugih zdravstvenih problema. Neko par meseci, neko godinu dana, a poneko čak i tri godine. Rezultati im se za to vreme nisu promenili, niti pogoršali. Virus je ostao obuzdan.

Pacijenti nastavljaju da ulaze i izlaze. Najčešće izađu da protegnu noge, naprave pauzu za cigaretu ili na malo svežeg vazduha. Broj prisutnih se konstantno menja ali je uvek za nekoliko ljudi iznad kapaciteta prostorije.

"Niko ovde nikad nije bio prozvan'', čuje se negde sa kraja čekaonice nezadovoljno.

Utom mladi par otvara vrata držeći se za ruke, čini se oboje ne stariji od dvadeset godina. Na licima strahom ispisano da im je ovo prva poseta, pogledom ih prate do police koja se nalazi odmah naspram vrata. Na njoj dva pocepana papira. Na jednom ištampane fotografije lekova i kratak opis dejstva, drugi sa natpisom ,,Besplatni kondomi'', a pored njega korpica, prazna. Niko od prisutnih nikada u toj korpici nije video kondome. Prikazani lekovi se jedva više i koriste.

Mada se prosek godina okupljenih u Doktora Subotića starijeg sa njihovim ulaskom drastično smanjio i po ko zna koji put pokazao da HIV ne zna za godine, ukazao se nedostatak još jednog plakata, koji je zaslužio možda najveće mesto na zidu: "Sa HIV-om se živi!''

Tekst preuzet iz magazina Optimist.

Antitabu

strana 1 od 2 idi na stranu