Da li će lekari ikad poverovati u raj?

El Salivan, tada 56-godišnji kamiondžija, umalo je umro 18. januara 1998. Nekoliko dana ranije primetio je neravnomerne otkucaje srca i otišao kod lekara, gde je jedna od njegovih arterija potpuno blokirana i lekari su bili prinuđeni da izvrše hitnu operaciju četvorostrukog bajpasa.

Tada je El Salivan napustio svoje telo.

U prisećanju posle dve godine, Salivan je pričao o svom iskustvu bliske smrti:

“Počeo sam svoje putovanje lebdeći naviše i našao sam se u gustoj, crnoj, maglovitoj atmosferi... Izdigao sam se iznad nekog prostora koji je podsećao na amfiteatar... Mogao sam da dohvatim zid i pogledam preko njega u prostor. Na moje iznenađenje, ugledao sam sebe. Ležao sam na stolu pokriven svetlo plavim čaršavom, a moje grudi bile su otvorene. Video sam svoje srce koje se nalazilo na nekoj vrsti malog staklenog stola”.

Ovakve situacije prepričali su mnogi i postoji mogućnost da se Salivan u stanju u kom se nalazio prisetio istih, budući da je o tome sigurno ranije čuo u televizijskim filmovima i emisijama.

Međutim, on seća još nečega:

“Mogao sam da vidim svog hirurga koji je samo nekoliko trenutaka ranije objašnjavao šta će morati da urade dok me budu operisali. Izgledao je nekako zbunjeno i smešno. Pomislio sam da mlati rukama kao da pokušava da poleti”.

Salivan nastavlja i dalje – video je preminulu majku i zeta, a zasjalo je i čuveno “svetlo na kraju tunela”. Usledili su osećaj euforije i mira, ali od svega toga, najzanimljiviji deo bilo je upravo pomenuto mlataranje rukama.

To je nešto što Salivan, koji je bio nesvestan tokom operacije, ne bi mogao da vidi.

Ono što se zapravo desilo u operacionoj sali je da je dr Takata, njegov hirurg, mlatio rukama pre nego što je navukao hirurške rukavice.

Naime, prema sopstvenom priznanju, navikao je da drži šake uz grudi, kako bi sebe sprečio da nešto dotakne, a laktovima daje instrukcije asistentima.

Iskustva kakava je doživeo Salivan su jedan od društveno priznatih elemenata onoga što nazivamo “iskustvom bliske smrti”.

Ipak, nisu jedini.

Brus Grejson, psihijatar Univerziteta u Virdžiniji i prema mišljenju mnogih “otac proučavanja iskustava bliske smrti”, razvio je skalu od 16 nivoa, a kako bi neko ko je imao takvo iskustvo “položio”, treba da opiše sedam ili više stvari sa liste.

Večina je poznata, naročito ljudima koji su i ranije čitali o ovoj temi – tunel, bleštava svetlost, osećaj ljubavi, “premotavanje” celog života i tako dalje.

zeevveez / Flickr.com

Na listi je i neočekivano “primećivanje neprijatnih zvukova ili buke”.

Većina ispitanih pacijenata koja je “položila”, bila je religiozna, ali ne svi.

Bivši ateista Hauard Storm, napisao je knjigu “My Descent Into Death” koja opisuje njegov blizak susret sa smrću i kasniji prelazak u Ujedinjenu crkvu Hrista.

Postoje bezbrojne neurobiološke i hemijske hipoteze o tome zašto se javlja takvo iskustvo – da je to posledica anestetika (teorija pada u vodu kod ljudi koji čak i nisu hospitalizovani), otpuštanja endorfina, anoksije (nedostatka kiseonika u mozgu), pa i privremene stimulacije ušne školjke.

Ipak, niko nije dokazao ni objasnio zašto se javljaju iskustva bliske smrti.

Istraživači su čak testirali da li će ljudi koji su se podvrgavali rizičnim operacijama, tvrditi da su se našli “s one strane”, tako što su na plafon okačili nekoliko ploča sa slikama koje su vidljive samo iz vazduha.

Svako ko tvrdi da je napustio svoje telo i lebdeo po prostoriji, morao bi videti te slike, obrazložili su istraživači.

Nažalost, niko od četiri ispitanika nije rekao da je imao takvo iskustvo.

Ipak, slično istraživanje će biti ponovljeno.

Sem Parnija, direktor istraživačkog centra za reanimaciju u Stoni Bruku (Njujork) pokreće “Projekat besmrtnosti”, čiji je cilj da odgovori na pitanja “iskustava bliske smrti” kao i druga vezana za život posle smrti.

Parnia planira da projektuje razne kompjuterizovane slike i zvukove u sobama pacijenata, a kada budu ponovo svesni, biće detaljno ispitani o tome da li su nešto videli ili čuli, tokom boravka “s one strane”.