Koliko luksuza je dozvoljeno u zatvoru?

Prostorije sa velikim prozorima i puno svetla, beli zidovi, svetlozeleni podovi i crvene fasade - na prvi pogled berlinski Hajdering doista ne izgleda kao zatvor. Samo dvostruka metalna ograda s bodljikavom žicom visoka na nekim mestima i do šest metara jasno ukazuje da se ovde ne radi o nekom školskom domu nego o kaznenoj instituciji. Zatvor koji se službeno otvara ovoga četvrtka (21.3.) U berlinskoj "žutoj štampi" je vrlo brzo dobio etiketu "luksuzne ćuze".

"Luksuz i zatvor se međusobno isključuju. Naš zatvor nije srednjovekovna tamnica nego moderna berlinska kaznena institucija", pravda se njegova direktorka Anke Štajn.

Različite savezne pokrajine - različiti zatvori

stockers9 / sxc.hu

Pojedine ćelije u njemu se zovu "zatvorske sobe" - one imaju deset kvadratnih metara, što je nekoliko kvadrata više od minimuma. U Nemačkoj zatvorske ćelije ne smeju, naime, biti manje od sedam kvadrata, jer se smatra da se u protivnom vređa ljudsko dostojanstvo.

To je 2006. odredio Savezni ustavni sud, kao i da WC mora biti odvojen od prostora u kome zatvorenici spavaju.

"To ne znači da je sedam kvadrata pozitivni standard", objašnjava Frider Dunkel, kriminolog na univerzitetu Ernsta Morica Arndta u Grajfsvaldu.

"Savezni ustavni sud je to svesno obrnuto formulisao: ako je neka ćelija manja od sedam kvadrata, onda vređa ljudsko dostojanstvo. Standard u našim zatvorima je zapravo 10-12 kvadrata za jednokrevetnu ćeliju. "

Novi berlinski zatvor koji se smatra luksuznim sa ćelijama od 10 kvadrata je time zapravo u okvirima standarda. Oni, međutim, nigde nisu definisani. Celu stvar dodatno komplikuje činjenica da su u reformi federalnog uređenja Nemačke pre sedam godina nadležnosti za to područje dodeljene isključivo pokrajinama tako da ne postoji jedinstveni zakon o izvršavanju kazne zatvora na saveznom nivou.

Većina saveznih pokrajina se uglavnom drži starog zakona, ali neke pokrajine su uvele i vlastita pravila.

Šta je važnije - kontrola ili resocijalizacija?

"Federalni sistem ima za posledicu da se u pojedinim saveznim zemljama uslovi u zatvorima mestimice potpuno razlikuju", objašnjava Rita Haverkamp, naučna saradnica na Institutu Maks Plank za međunarodno i inostrano pravo u Frajburgu.

"Stoga je potpuno drugačije da li služite zatvorsku kaznu u Bavarskoj ili u Berlinu."

U berlinskim zatvorima su tako postavljeni telefoni na kartice, dok u Bavarskoj zatvorenici mogu telefonirati samo u izuzetnim slučajevima i to uz nadzor.

"U Bavarskoj je fokus na kontroli, na bezbednosnom aspektu", kaže Haverkamp.

A to se ogleda i u zakonu o izvršavanju kazne zatvora. U njemu, za razliku od starog zakona, resocijalizacija zatvorenika nije jedini i glavni cilj, već je zaštita zajednice od daljih kaznenih dela podjednako važan cilj.

Radna grupa koja kritično analizira sistem izdržavanja kazni u Nemačkoj u tome vidi okretanje leđa modernom, humanističkom konceptu kaznenih institucija kakav je bio definisan u starom zakonu.

Još uvek su, međutim, savezne zemlje koje idu tim putem u manjini - desetak njih je izradilo zajednički nacrt zakona koji se naslanja na stari zakon iu kojem je resocijalizacija i dalje primarni cilj.

Puno prostora za interpretaciju

ngould / sxc.hu

Standardi tog humanističkog koncepta izvršavanja kazne zatvora prate međunarodne smernice, ali ih nemački Savezni ustavni sud svojim odlukama prenosi u praksu.

Neprecizne formulacije, proizvoljne smernice, neodređeni zakonski pojmovi u zakonima o izvršavanju kazne zatvora ostavljaju, naime, mnogo prostora za interpretacije. To je posebno vidljivo kod organizacije slobodnog vremena, prava na obrazovanje i doškolovavanje, kontakt sa spoljnim svetom i prostorni smeštaj zatvorenika.

"Mora se naglasiti da Nemačka uglavnom ispunjava međunarodne standarde te da delimično čak 'prebacuje normu'", ukazuje stručnjakinja za krivično pravo Rita Haverkamp.

Ona, međutim, dodaje kako Nemačka nije uzor na ovom području. To su pre svega skandinavske zemlje. One imaju i najnižu stopu izdržavanja zatvorskih kazni.

"Mi smo u Nemačkoj mnoge metode preuzeli iz severnoevropskih zemalja, ali i iz Kanade", potvrđuje i kriminolog Dunkel.

On se već godinama zalaže za uvođenje takozvanih "prelaznih domova" kao, na primer, u Švedskoj, u kojima se zatvorenici pripremaju za život na slobodi. Za raspravu o prevelikoj količini "luksuza" u novom berlinskom zatvoru on nema razumevanja: "Zatvor ne treba biti maksimalno nehuman, mračan ili neprijatan. U njemu se ljudi moraju tretirati tako da dobiju motivaciju za život bez kazne."