Zašto verujemo u afrodizijake?

Od Rajskog vrta do ostrigama ispunjenih bordela u Njujorku, hrana i seks su oduvek bili povezani. Iako je skoro svaka hrana pod suncem u nekom trenutku bila proglašavana za afrodizijak, ljude uzbuđuju svega tri kategorije: izuzetno skupa, hrana koju je jako teško nabaviti i ona čiji oblik podseća na genitalije.

Retke i egzotične namirnice oduvek su imale povlašćen položaj u kanonima kuvarskih afrodizijaka. Pomislite na tartufe, piranu, kavijar, jezičke vrabaca i sve muke potrebne da se ovo nađe na vašem tanjiru. Hrana iz najskrivenijih kutaka sveta sa sobom nosi dašak avanture, a nema ničeg boljeg od misterije da probudi maštu i pobudi osećanja.

Astečke konkubine naučile su konkvistadore kako da piju vruću čokoladu, kada su Španci ovu supstancu poneli sa sobom nazad u Evropu, doneli su je sa glasinom da je ovo piće afrodizijak.

Za vreme vladavine Čarlsa I, kada je prinač u Evropi bio luskuz, plemeniti udvarači kleli su se u afrodizijačka svojstva pirinča kuvanog u mleku i začinjenim cimetom.

Kako je koja namirnica postajala dostupnija, samim tim i jeftinija, gubila je svoju magiju. Jedna od njih bio je i krompir. Danas mnogi na krompir pire neće gledati kao na afrodizijak, ali kada su prvi put predstavljeni bili su upravo to.

Nekada retki sastojci poput cimeta, marmelade, pirinča i bibera danas više nemaju kultni status kakav su nekada imali.

Drugu grupu jestivih afrodizijaka čine oni genitalnih oblika. Verovanje o njihovim nesvakidašnjim svojstvima potpomognuto je prilično grubom logikom – ako nešto izgleda kao naši nevaljali delovi sasvim sigurno će uzbuditi partnera.

Vođene ovom logikom, brojne ljubavnice u svoju kuhinju vrlo brzo su uvrstile razno jestivo cveće i korenje.

Izvorno značenje reči orhideja vuče svoje korene iz grčke reči koja je označavala testise. Meksička plemena verovala su da je orhideja rasla iz krvi boginje.

Ostrige i druge školjke oduvek su zauzimale počasno mesto među afrodizijacima od početka istorije. Od starih Rimljana do modernih dana, ostriga je pobuđivala naš libido.

Međutim, učeni kuvari i naučnici skloni su ismevanju ideje da hrana može da funkcioniše kao vijagra. Najpopularniji afrodizijaci poput čokolade i ostriga zaista stimulišu određene hormone ali jedino ako se jedu u izuzetno velikim količinama.

„Veće su šanse da padnete u dijabetetsku komu nego u seksualan trans pošto su količine čokolade potrebne da vas stimulišu zaista enormne“, primećuje spisateljica Ejmi Rajli.

Zašto onda ljudi pribegavaju neobičnim oborcima sačinjenim od korenja, jezičaka vrabaca i školjki? Možda zato što je hrana deo svetog trojstva koju još čine seks i sujeverje. Ljudski libido izuzetno je uzbudljiv ali i veoma krhk, veoma nas je lako uzbuditi ali isto tako i uništiti.

Velik deo naše seksualnosti vođen je instinktima i hirovima drugih, zato nije ni čudo što su ljudi pokušavali da pronađu nešto čime će pokušati da je kontrolišu - slušali su vračeve, jeli otrovno korenje i pili sumnjive eliksire.

Sudeći po antropologu Robinu Foksu hrana jeste put ka seksu zbog muške sposobnosti da obezbeđuje obrok što je veoma bitno ženama jer žele partnera koji će biti sposoban da podigne potomke.

„Muška spremnost da obezbedi hranu postaje veoma važan faktor njegove privlačnosti. Ta spremnost pokazuje njegovu volju da „uloži“ u potomke. Međutim, ipak sam skloniji da poverujem u nešto manje cinično objašnjenje: akt spremanja ukusne i prelepe hrana je sam po sebi seksi. Povezujemo hranu sa emocijama, a kuvanje jeste gest ljubavi. Spremanjem omiljene hrane voljenoj osobi stvaramo utisak sigurnosti i ljubavi, a to je siguran put ka seksu “, smatra Foks.

Foto: luigi diamanti / FreeDigitalPhotos.net