- Antitabu -

9/11 - kako je bilo biti Srbin u Njujorku

Moram da priznam da me je tokom mojih prvih devet godina u SAD (1992-2001), ideja o selidbi u grad kao što je Njujork uvek zabrinjavala.

Izvor: Đorđe Nešić, http://djordjenesic.com, B92
Podeli

Za vreme života u Filadelfiji, Memfisu i Sinsinatiju, posetio sam Njujork više puta, profesionalno ili kao turista, i uvek su utisci bili da je taj grad fantastičan za profesionalni razvoj i provod, ali da tu nema šanse da se obistini prijatan i miran život. Ali, uvek sam znao činjenicu da ako želim da karijeru dovedem na željeni nivo, prelazak u Njujork mora biti neminovan.

Leto 2001. godine sam proveo na muzičkom festivalu u Aspenu, država Kolorado, i tu se napokon stvar preokrenula. Administratori muzičkog konzervatorijuma Džulijard, koje sam tamo upoznao, su mi ponudili dvogodišnji ugovor da radim kao vokalni korepetitior. Moj život u tom trenutku je bio posvećen traženju posla, pošto je školovanje bilo završeno, kola su bila upakovana sa svim mojim stvarima, i po završetku festivala na kraju avgusta te godine, nisam znao gde ću ići. Selidba u Njujork sa obezbeđenim poslom je definitivno bila prava stvar!

Pisao sam dobroj prijateljici L, koja u Njujorku živi ceo život. Ona mi je ponudila da prvih mesec dana provedem u njenom raskošnom stanu na Riverside Drive-u, dok se ne snađem za stalni boravak. Duga trodnevna vožnja iz Kolorada dala mi je priliku za veliko razmišljanje i planiranje sledećih koraka. Napokon sam stigao u Filadelfiju, ostavio kola kod rođaka, i samo sa osnovnim stvarima vozom otišao u veliki grad.

Bio je to 4. septembar 2001.

Stigao sam u Njujork dan posle takozvanog ˜zavrsetka leta", koje se označava praznikom "Labor Day", prvog ponedeljka svakog septembra. Njujork je stvarno najlepši u to doba godine, sunčan, topao a ne vreo, označen povratkom studenata i prepun energije. Prvih nekoliko dana na Džulijardu su bili prepuni obaveza oko administrativnih detalja, upoznavanja profesora i studenata, i velikog životnog učenja o tome kako stvari tu funkcionišu. Bio sam vrlo zadovoljan da sam već krajem te prve nedelje osetio da sam se uklopio, da sam započeo nova dugotrajna prijateljstva, da sam profesionalno zadovoljen i aktivan. Najveća promena u meni je bila upoznavanje sa osećanjem ˜sink or swim" (potoni ili plivaj).

U gradu, ukoliko čovek jednostavno stoji na ulici, ljudi okolo prolaze takvom brzinom i sa takvim određenim ciljem u očima, da se samo stajanje već oseća kao nazadovanje. Prilagođavanje na ovu brzinu je ključni factor uspešnog profesionalnog zivota u Njujorku.

Sledećeg utorka, 11. septembra, nisam se probudio mnogo rano, pošto mi raspored na Džulijardu nije bio suviše komplikovan. Bio sam iznenađen kada me je L prenula lupanjem na vrata kupatila, da me obavesti da dođem u dnevnu sobu.

Scena koju smo videli na televizoru, je nama bila scena avionske nesreće koja se desila nesrećnim slučajem: avion je uleteo u zgradu. Nikada neću zaboraviti jezu i grč koji su mi prošli telom u 9:03, kada sam zajedno sa celim svetom gledao drugi avion kako namerno uleće u zgradu drugog tornja. Mentalnu realizaciju činjenice da je ovo bio planirani napad, da je ovakav zlobni poduhvat sproveden u delo, nikada neću zaboraviti.

Setio sam se reči Ane Frank, "uprkos svemu, verujem da su ljudi u suštini dobri", reči koje je verovatno i ona sama u sebi opovrgnula kada je shvatila svoju sudbinu.

U sledećih sat vremena, događaji su se prebrzo smenjivali. Telefoni su zvonili, nijedan razgovor nije obavljen preo nego su linije postale prezauzete, trčali smo na krov zgrade da uživo vidimo šta se dešava, ne bi li brzo shvatili da je najbolje pratiti vesti i uputstva gradske vlasti preko televizije.

Gradski saobraćaj je postepeno bio obustavljen, mostovi i tuneli zatvoreni, poslovne i školske obaveze otkazane.

Ubrzo mi je postalo teško da pasivno sedim u stanu, u sred grada gde nikada ništa ne miruje. Krenuo sam peške niz ulicu Broadway, posmatrajući ljude. Ulice su bile prepune ljudi. Najveća promena je bila da smo se svi gledali oči u oči, intimno proveravajući da su nam srodna, iako strana, ljudska bića u redu.

Utrčao sam u Džulijard, gde sam saznao da je sve obustavljeno do daljnjeg, i gde sam čuo da će se verovatno organizovati dobrovoljci u južnijim delovima ostrva Menhetn. Nastavio sam da hodam ka jugu, dok nisam čuo da nije dozvoljen pristup južnije od 14-ste ulice ljudima koji u tom delu ne žive, a da se ljudi koji žele da ponude pomoć okupljaju u "Jacob Javits Convention" centru na zapadnoj 34-oj ulici.

Otišao sa tamo, gde sam dugo čekao sa gomilom ljudi, dok nas napokon nisu uveli u evidenciju dobrovoljaca. Hitno su im bili potrebni radnici iz građevinske, mašinske, elektronske i zdravstvene struke, a nas ostale su obavestili da će nas rasporediti po lokalnim centrima blizu mesta gde živimo.

Po povratku u stan, već me je čekala poruka da se prijavim u crkvu u mom komšiluku, Broadway Presbyterian (http://www.broadwaypresbyterian.org/).

Otišao sam tamo i učestvovao u skupljanju i kategorisanju odeće, hrane, ćebadi, igračaka za decu, flaša vode, lekova. Zatim su nas mlađe poslali da peške ili biciklom nosimo te skupljene materijale na razna druga sakupna mesta po gradu.

U toj crkvi sam upoznao mnogo divnih ljudi, i istovremeno saznao da su u procesu traganja za novim orguljašem i horovođom, tako da evo do dana današnjeg ja tamo radim kao član muzičkog osoblja.

Sledećeg dana sam se vratio na Džulijard, gde sam saznao da se, kao profesionalni muzičar, mogu pridružiti mladoj dobrotvornoj organizaciji Sing for Hope (http://www.singforhope.org), koja je počela da regrutuje dobrovoljce i organizuje koncerte po bolnicama, vatrogasnim stanicama i sakupnim centrima. Takođe su sakupljena značajna novčana sredstva posvećena zdravstvenoj pomoći nastradalima. Ova organizacija, organizovana od strane dve devojke, Camille Zamora i Monica Yunus, je u međuvremenu narasla do zadivljujuće mere, i ponosan sam što i dalje učestvujem u njenom dobrotvornom radu.

Otac Monica-e Yunus, Muhammad Yunus, koji je član upravnog odbora Sing for Hope-a, je u međuvremenu postao dobitnik Nobelove Nagrade za Mir, 2006. godine.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko sam naučio, za vreme ovog teškog vremena, koliko snaga muzike i umetnosti može pomoći ljudima u najtežim trenucima.

Moja porodica u Beogradu je više puta svakodnevo slušala o ovom novom zivotu. Predavanja i probe na Džulijardu su se ubrzo nastavile, dobrotvorni rad i planiranje službi u crkvi su mi takođe ispunjavali raspored, a takođe i volonterski rad za Sing for Hope, planiranje, organizovanje i izvođenje dobrotvornih koncerata.

Posle dvogodišnjeg ugovora na Džulijardu, karijeru sam usmerio više na izvođaštvo, tako da sada radim kao slobodni umetnik. Ljudi sa kojim sam postao blizak u ovom periodu su uglavnom i dalje svi oko mene. Kao što svako na svetu može da odgovori na pitanje "Gde ste bili kad se desio 9-11?", ti novi prijatelji i ja znamo da odgovorimo gde smo bili i šta smo radili, i najvažnije, kako nas je taj proces oformio.

Sećanja na tragediju će uvek biti sa nama, ali takođe i svest da smo u to vreme postali ljudi, da smo jedni prema drugima bili blagi, laki i nežni (ako ne i bezbrižni), i da smo naučili da prepoznamo važnost ujedinjenja i snagu zajedničkog rada i truda. I da možda, većina ljudi na svetu jeste dobrog srca.

Antitabu

Da li su gej veze drugačije?

Majkl i ja bili smo u vezi preko 7 godina kada sam odlučio da se iselim krajem 2006. godine. Upoznali smo se u baru oko Božića 1998. godine; gledao sam „Zaljubljeni Šekspir“ sa nekolicinom prijatelja. Osećao sam se opijen ljubavlju i odlučio sam da to veče pronađem svog Džozefa Fajnsa.

Antitabu petak 30.09. 19:30 Komentara: 45

Zašto muškarci žene "lude" žene?

Žene sa određenim poremećajem ličnosti mogu namamiti muškarce. Pod “ludom” ne podrazumevamo vrstu mentalne bolesti, već one žene sa graničnim poremećajem ličnosti, poremećajem zavisnosti ili histeričnim poremećajem.

Antitabu četvrtak 29.09. 14:00 Komentara: 24

Dve istorije nimfomanije

Godine 1856. dr Horacio Storer bio je zauzet slučajevima dve veoma zahtevne pacijentkinje – okorelim nimfomankama! One su, na zaprepaštenje strogog Viktorijanskog društva, zamislite, uživale u seksu.

Antitabu subota 24.09. 21:00 Komentara: 5
strana 1 od 8 idi na stranu