Zašto nisu svi ponosni kao gej populacija?

Tamo najrazličitiji muškarci bez majica u haljinama ili sa ogrlicama slave svoje seksualno opredeljenje.

Žene sa neverovatnim bojama kose i neobičnom garderobom čine da se još jednom zapitate zašto bi iko ikada mogao da mrzi lezbejke.

Svuda unaokolo, osećate ljubav i prihvatanje.

Takvi su utisci dr Skota Berija Kaufmana, asistenta profesora psihologije na Univerzitetu u Njujorku.

“Videvši svu tu lepotu, osetio sam ponos gej ljudi, a da čak i nisam gej. Pitao sam se, zašto svi ljudi ne mogu biti ponosni na ono što su? Da li je u pitanju strah od osude ili maltretiranja? Koliko samo potiskujemo sopstvenu seksualnost? ”.

Gej brak nedavno je ozakonjen u Njujorku i osobe homoseksualne orijentacije su jedan korak bliže da u Americi budu tretirani kao i drugi članovi društva.

Ipak, mnogi ljudi danas ne mogu da iskažu svoja osećanja i budu otvoreno ponosni na to što su.

Oni strahuju za svoju bezbednost.

U pogledu seksualnosti, gotovo da ne postoji nacija koja nije pod barem nekim oblikom represije.

Koliko ljudi u ovom trenutku tajno priželjkuju da samo jednog dana mogu zbaciti izgled “nevidljive” osobe i budu javno ono što jesu, bez straha od osude ili izvrgavanja ruglu?

Glavni argument protivnika bilo kakvog javnog paradiranja na osnovu seksualne orijentacije je da u društvu postoji mnogo više onih čije je pravo na javno iskazivanje stava hitnije ispuniti.

Tek pošto sa svojim paradama završe sve grupe ugnjetavane na osnovu nacionalnosti, pola, radnog statusa, boje kože, nekog specifičnog oboljenja, tek tada, prema njihovom mišljenju, treba dozvoliti i seksualnim manjinama da dobiju “svojih pet minuta”.

Niko od tih ljudi nema moć da promeni ono što su i bez obzira kako ih vi doživljavate, samo žele da budu prihvaćeni kao bilo koji drugi članovi društva.

gpaumier/flickr

Parada je za to idealan način, jer svakom pojedincu koji pripada nekoj manjinskoj grupi, dozvoljava da bez osude deli svoje ushićenje, pokazuje svoju individualnost, ali i služi kao spona da se povežu svi ljudi koji ne mare za takve razlike.

“Mislim da je svet odavno ušao u eru u kojoj se cene individualne razlike, a gej parade su samo jedan korak ka proširenju vidika čovečanstva.

Tek kada prihvatimo tu njihovu različitost, možemo da prihvatimo sebe, sa svim našim nesavršenostima i manama”, smatra dr Kaufman.

Verovatno svako ko je član bilo koje društvene zajednice treba da se zapita treba li da bude ponosan na svoju seksualnu orijentaciju.

Heteroseksualne osobe to svakako jesu, jer proslavljaju svaku svoju godišnjicu sa partnerima, pokazuju zajedničke slike na društvenim mrežama, a kada pronađu srodnu dušu i požele da se venčaju (uz veliko slavlje), to i učine.

Ni u jednoj od ovih situacija oni nisu zatvoreni “u svoja četiri zida”.

Pa ipak, to je obično preporučeno mesto gejevima od strane onih koji misle da “seksualnošću ne treba paradirati”.

Treba preispitati sopstvenu svakodnevicu, prebrojati trenutke u kojima na javnom mestu uživamo sa voljenim osobama i priznati da ni jedan čovek nema pravo da pripadniku svoje vrste zabrani nešto tako.