- Antitabu -

Slatko od strasti

''Never eat more than you can lift!''
Miss Piggy

Dozvolite mi da Vas upoznam. Passion fruit. Voće strasti. Passiflora edulis, zvanično, botanički. Njen ukus je, nalik guavi, sladak, pun aromatičnog, mirisnog soka, krajnje zavodljiv, blago afrodizijačkog dejstva. Ima li divnijeg spoja pasije i hrane od ove voćke, čiji prevod na srpski nisam uspeo da pronađem jer nisam ni želeo – plašio sam se, iskreno, da će zvučati suviše obično i da od strasti u imenu neće ostati čak ni nagoveštaj. Ukoliko ga poklonite, šaljete eksplicitnu poruku, ali bez vulgarnih konotacija. U slučaju da ga, pak, primate, dobro razmislite o namerama darodavca – moguće je da nisu sasvim časne, a možda vam se upravo to i dopadne.

Autor: Dušan Maljković

Podeli

Pored ove egzotične namirnice, ukoliko ste lokal-patriotskije orijentisani, dobro će poslužiti med i orasi, crno grožđe, slatka, penušava vina (sa jagodom?), poslastica začinjena cimetom i muskatnim oraščićem ili nešto sasvim individualno, u skladu sa „erogenom zonom ukusa'“ Vašeg partnera. Bella donna je sjajan primer – kako Birs (Bierce) u Đavolovom rečniku kaže, suštinske sličnosti dvaju jezika, jer na italijanskom znači ''lepu devojku'', a na engleskom smrtonosni otrov – ali i čaj-afrodizijak od istoimene biljke, koji se mora piti s merom jer je prevelika doza smrtonosna. Napuljske žene najdalje su otišle u ovoj upotrebi „otrovne kontrole“ strasti svojih muževa – pre podne su im davale toksične supstance odloženog dejstva, tako da bi se ovi morali vraćati predveče po protivotrov (što je sprečavalo bludničenje i garantovalo siguran povratak kući u poročno vreme noći). Ukoliko niste poklonik sličnih, radikalnih upotreba hrane, možete voljenom biću ili osobi na listi za zavođenje predložiti dobru, home-made večeru, sa mogućnošću da hranu kušate i sa tela izabranika.

Sličan scenario dopao se Kim Bejsinger (Kim Basinger) u (da li da kažem?) kultnom erotskom filmu 9 ½ nedelja, gde pohotno delikatni Miki Rurk (Mickey Rourke) uveseljava svoju partnerku raznovrsnim, uglavnom voćnim slasticama, vezujući joj oči da bi pojačao čulo ukusa, koje uvek uključuje i čulo dodira, ključno za seksualnu komunikaciju. Daleko od toga da je reč samo o afrodizijačkom dejstvu; u ovom slučaju hrana se koristi kao glavni rekvizit predigre, a sa stanovišta posmatrača-voajera, alias gledaoca, to postaje čin koji razbija uobičajenu reprezentaciju seksa, karakterističnu za najčešće nemaštovite pornografske inscenacije. Pored oralne stimulacije, hrana postaje neophodni medijum erotske transmisije, uokviren saspensom – „potčinjena“ Kim nikada ne zna šta će joj staviti vragolasti Miki i baš tim nizom iznenađenja, mogućim zahvaljujući raznovrsnosti gastronomskih stimulacija, gradi se Kazanovino stepenište zadovoljstva (gde uspon je najveći užitak), usmereno ka vrh(unc)u.

Fuko (Foucault) nas u intervjuu Minimalističko sopstvo upozorava da je takva erotska praksa odavno ustupila mesto sasvim drugačijem modelu, gde se centar uživanja premešta sa predigre i zavođenja na sam kraj seksualnog odnosa – on ironično primećuje da vrhunac u homoseksualnim relacijama nastupa kada ljubavnik seda u kola... i odlazi! (Drugačije teško da može i biti). Međutim, čak ni jedan od najvećih teoretičara seksualnosti XX veka nije mogao da predvidi da će na početku novog veka za „liberalnije pojedince“ top-of-the-pop erotske lestvice biti naseljen kanibalizmom, odnosno da će proždiranje ljubavnika biti centralno mesto strasti. Slučaj koji je „uzbudio Nemačku i šokirao ceo svet“ desio se pre nekoliko godina, kada je izvesni gospodin upoznao drugog izvesnog gospodina, koji je tražio da bude pojeden „kao seksualni objekat“.

Sastali su se, zajedno ispržili polni organ i jeli, da bi kastrat veoma brzo nakon toga izdahnuo od posledica preteranog gubitka krvi. Priča se tu ne završava – svog mrtvog ljubavnika partner je uredno isekao i zamrzao, da bi ga kasnije konzumirao. Otkriven je naknadno, kada je i sa drugom osobom preko interneta pokušao da realizuje sličnu „akciju“, a kao dokaz, između ostalog, poslužio je video snimak celokupne seanse, na kome ubijeni partner izjavljuje da se tome prepušta dobrovoljno, „pune svesti i zdrave pameti“. Ima li boljeg primera za preplet hrane i strasti od konzumacije sopstvenog ljubavnika, kada molekuli mesa jednog počinju da se ugrađuju u telesnu strukturu drugog? Ne govorimo li o ultimativnom činu spajanja, u rasponu od platonističkog ideala ponovnog stvaranja celovitih bića-androgina (u Gozbi), pa do psihoanalize, po kojoj svi pokušavamo da partnerskim odnosom rekreiramo izgubljeno (telesno) jedinsto sa majkom? I to sve posredstvom često trivijalizovanog objekta hrane, nikada dovoljno vrednog da se obrađen nepriznatom umetnošću kulinarstva kruniše kao work of Art.

Na sreću, ne misle svi tako. Budući da dobro pripravljen obed „gađa“ sva naša čula – od vida i mirisa, do dodira i najvažnijeg ukusa, pa i sluha dok hranu žvaćemo, grickamo ili lomimo – proslavljeni francuski kuvar Karem (Caréme), „kolačar-arhitekta“, dizajner deserta po ugledu na rimske hramove i grčke skulpture, pretenciozno tvrdi da je „lepih umetnosti pet na broju, i to su slikarstvo, poezija, muzika, vajarstvo, arhitektura – koje su sve deo loze poslastičarstva“. Tu maksimu će Kor (Core) staviti u kontekst književnog kempa, zbog „načina na koji kombinuje poštovanje za svoju neobičnu veštinu sa nelogičnom frivolnošću koja otkriva fundamentalnu maniju veličine“. Ako zanemarimo svu sujetu koja drsko izvire iz te maksime, možemo pronaći u njoj puno istinitog – mi prvo „jedemo očima“, tako da vizuelni aspekt hrane postaje neobično važan i navodi na raznovrsne estetske avanture, koje mogu kulminirati i slikarsko-vajarskim intervencijama.

Zbog toga Bart (Barthes) poredi japansku gastronomsku školu sa vizuelnom umetnošću – „Tanjir sa jelom izgleda poput prefinjene slike: on je okvir koji na tamnoj podlozi sadrži različite predmete (zdelice, kutije, tanjiriće, štapiće, hrpice hrane, malo đumbira, nekoliko narandžastih vlati povrća, smeđi fond za umak), a kako su te posudice i ti komadići hrane maleni ali brojni, rekli bismo da takvi tanjiri odgovaraju definiciji slikarstva“. Stoga, užitak aranžiranja postaje slikarski rad, a konzument pronalazi lepotu sličnu baroknoj slici, sa tom razlikom da ova, nažalost, ne može biti pojedena. Strast se može detektovati u samom činu konzumacije, kada se ta divna slika rasparčava i prlja i na kraju pretvara u zamazani tanjir, ako se povedemo za Batajevom (Bataille) odrednicom erotizma kao svojevrsnog prljanja, „desakralizacije uzvišene lepote“.

Upravo to prljanje, kidanje i, na kraju krajeva, nasilje nad nevinim, čistim i ispravnim, biće ovekovečeni literarnim delom markiza de Sada (maqruis de Sade). U 120 dana Sodome orgijastička svečanost odigrava se u zazidanom zamku gde su zatočeni i kuvari, ne samo da bi produkovali hranu da zadovolje svakodnevnu glad, već sasvim drugačiju glad, seksualnog karaktera. Akteri ovog „beščašća“ polivali su se šatobrijan (chateaubriand) sosom, koristili pileće batake kao dildoe i uživali da pomešaju specijalitete francuske kuhinje sa svakovrsnim „perverzijama“, konzumirajući čitava jela kao taktilni začin erotskog. Uvodni delovi Strasti, romana Džinet Vinterson (Jeanette Winterson), govore o Napoleonovoj pasiji prema ratu i osvajanju, usmerenoj i prema dobroj kuhinji, koju vodi svuda sa sobom. Vojskovođa je opravdano držao da pobede počinju na trpezi, kao i da se praznog stomaka ne može uspešno „penetrirati tuđa teritorija“.

S druge strane, hrana može da koristi i kao sredstvo rafiniranog zavođenja, gađajući muškarčevo srce putem koji je za svrhu osvajanja i najkraći i najefikasniji – preko stomaka. Laura Eskivel (Laura Esquivel) u romanu Kao voda za čokoladu razrađuje takav scenario, pokazujući da se erotska strast može zameniti gastronomskim stimulacijama, čak do tačke orgazma (izazvanog punjenim prepelicama, prelivenim sosom od ružinih latica). Motivisana ovim literarnim radom, inventivna kemp-spisateljica Vesna Radusinović (doduše na granici pada u treš) naslovila je svoj roman-prvenac Muškarci su kao čokolada, tvrdeći da nije htela da kaže da su svi „oni“ divni i krasni jer ima i onih gnjecavih, gorkih i neukusnih (čokolada, naravno). U svakom slučaju, strast dotične dame spram suprotnog joj pola metaforički je izmeštena u poslasticu čiji je ključni sastojak šećer, materijal koji proizvodi taj zavodljivi osećaj slatkog. Zbog toga za osobu koja nam se dopada i kažemo da je slatka, a katkad je nazivamo i šećerom, možda i kolačićem.

Slatkiši zauzimaju počasno mesto u hijerarhiji hrane, a strast ka njima je, shodno tome, najizraženija i može dosegnuti i patološke oblike zavisnosti. Čokolada je „dragulj u kruni“ tog uživanja – podatno se rastapa u ustima, proizvodeći zavodljive čulne senzacije. Takođe, ona izaziva lučenje feniletilamina, supstance koja se javlja kada smo zaljubljeni i/ili doživljavamo orgazam, tako da ne treba da čudi zbog čega se, u savremenoj psihološkoj literaturi, naziva i „moždanim ekstazijem“. U jednoj anketi, 68% žena priznalo je da opsesivno voli čokoladu, a 50% od njih da je više voli nego seks, verovatno zato što je sa čokoladom orgazam uvek zagarantovan. Na ovom tragu mogli bismo skliznuti u tzv. teoriju kompenzacije, po kojoj se, u ovom slučaju, nesreća (erotskog) života nadoknađuje konzumacijom čokolade, odnosno hrane uopšte.

Međutim, ne smemo zaboraviti da su to dva različita užitka u kojima možemo sinergetski uživati, kao i da seks, naročito u gladnim zemljama Trećeg sveta, može biti kompenzacija za nedostatak hrane. To nas dovodi do zapažanja da postoji izvesna autonomija zadovoljstva gastronomskim, što opravdava Kraft-Ebingovu tezu da „svetskim događajim upravljaju glad i ljubav“ (dve reči koje je najdivnije pevala tragična heroina bluza Bili Holidej (Billie Holliday)). Zeldin, međutim, kaže da su i on i Frojd (Freud) zaboravili glad, a Bloh (Bloch) će zbog toga dodatno kritikovati „oca psihoanalize“, tvrdeći da je ovaj potrebu za hranom sveo na deo libida, redukovan na oralnu fazu (Frojd bi mogao odgovoriti da je i analna faza u vezi da užitkom izazvanim hranom, koja prolaskom kroz anus služi kao erotski stimulans u okviru šire, polimorfne perverzije).

U tom smislu, kao objekti uspostavljanja ravnoteže dveju snažnih potreba – seksualne i one za hranom, javljaju se „nemoralni“ kolači u obliku polnih organa, usmereni ka dvostrukom oralnom užitku, koji možemo prepoznati u analognoj, direktnije erotskoj praksi – premazivanje polnih organa slatkim supstancama, pre svih medom, tim tečnim šećerom. Šećerom, koji je, takođe, jedan od najvećih, „belih ubica“ u istoriji čovečanstva, koga je retko ko spreman da se odrekne, uprkos svesti o štetnosti po zdravlje. Navedeno opet možemo dovesti u vezu sa psihoanalizom i „nagonom smrti“, odnosno užitku u postepenoj, „slatkoj“ autodestrukciji. Uživamo, zahvaljujući šećeru, u samoubistvu, što će Daftija (Dufty) navesti da u Mitu o šećeru duhovito ustvrdi da taj „slatki greh“ ima svoju očiglednu svrhu u poretku večnog univerzuma. Možda je on i uzrok sveg zla za ljude „u dolini suza“ (suza, koje su slane, te u direktnoj opoziciji sa slatkim), jer je Adama, pored zmije i Eve, slast jabuke zavela da kuša plod saznanja dobra i zla i obezbedi nam izgon iz rajskih vrtova i pad u smrtnost.

Dakle, naša ekstaza i naša smrt (ili ekstaza smrti, ako volite Hajnera Milera (Heiner Müller)). Ipak, dok god živimo, mi se i hranimo i u tome najčešće uživamo. Ponekad strasno, katkad eksplicitno seksualno. Stoga, ponudimo na kraju večeru koja će vas zaintrigirati i strasno izazvati vaše kulinarske preference. Predlog za ovaj egzotični „gastro-peting“ mogao bi glasiti baš ovako:

GLAVNO JELO

Tajlandski mleveni pacov u čili pasti

Potrebno je:

¼ šolje ribljeg ulja
¼ šolje biljnog ulja
1 ½ šolja suvih cili papričica
4 duge zelene paprike
8 lovorovih listova
½ šolje lista od bosiljka
1 supena kašika soli
4 iseckana čena belog luka
4 manja pacova

Priprema:

U avanu istucati papričice i dodati malo vode. Iseckati beli luk. Staviti lovor u malu činiju sa vodom. Urolati po dva lovorova lista, malo začepiti i staviti u suv tanjir. Staviti bosiljak u malu činiju sa vodom. Iseckati zelene paprike na kockice. Odrati 4 manja pacova. Očistiti i odvojiti srce i jetru. U tiganj sipati ulje i staviti na vatru. Pržiti pacove sa obe strane (ne potpuno). Dodati čili pastu u ulje i dobro mešati. Na dasci satarom isitnite pacove (sa kostima), kao za paštetu. Vratiti meso u tiganj i promešati. Dodati zelenu papriku i mešati 5 minuta. Dodati so. Dodati srca i jetru, mešajući. Dodati bosiljak i kuvati pet minuta. Dodavati po malo vode, da ne zagori. Dodati beli luk i lovor i ostaviti poklopljeno bar 5 minuta. Servirati u ovalnoj posudi, sa srcima i jetrom preko mesa. Ukrasiti bosiljkom i limunom. Servirati uz pirinač.

DESERT

Mus od bubašvaba

Potrebno je:

dve šolje nemasnog sira
1 ½ supena kašika limunovog soka
2 supene kašike obranog mleka
½ šolje niskokaloričnog majoneza
1 supena kašika sitno seckanog peršuna
1 supena kašika sitno seckanog crnog luka
1 ½ šolja seckanog komorača
1 šolja Beau Monde
1 šolja suvo prženih bubašvaba

Izmiksovati prve tri namirnice. Dodati ostale i ohladiti u frižideru.

PRIJATNO!

Antitabu

Gladna i siromašna Srbija

U Srbiji 800 hiljada ljudi ne zna kada će sledeći put jesti. Svaki naš deseti sugrađanin ne zna šta znači biti spokojan. Glad najviše pogađa decu, stare osobe i osobe sa invaliditetom.

Antitabu četvrtak 27.03. 08:00 Komentara: 14

Pravilnik koji je očistio Hrvatsku

Bez velikih otpora, relativno jednostavno i začuđujuće efikasno, Hrvatska je očišćena od gomile plastičnih boca, staklenki i aluminijskih konzervi za pivo i sokove. Čarobna formula za taj ekološki poduhvat bez presedana zove se Pravilnik o ambalaži i ambalažnom otpadu koji je na snagu stupio 1.veljače/februara prošle godine.

Antitabu četvrtak 24.01. 10:00 Komentara: 35

Društvena odgovornost ili priča o plastičnoj kesi

Jedan od krunskih dokaza da zivimo u postindustrijskom i postmodernom vremenu i fenomen lične, socijalne, korporativne odgovornosti koji u proteklom periodu kao nikad do sada vlada medijima. Tržišna ekonomija kao konačni pobednik u kategoriji društvenih uređenja kao jedan od glavnih pokretača ima pozitivnu spregu ka sticanju profita gde su mnoge druge vrednosti koje su kroz vekove krasile čovečanstvo gurnule u drugi plan.

Antitabu ponedeljak 14.01. 10:56 Komentara: 19

Zašto u Srbiji kese rastu na drveću?

U tranzicionim sistemima rad je vrednost koju neko mora da plati, besplatno rade samo budale, oni koji ne shvataju da sve mora biti izvor zarade. Društvena imovina, društveno dobro, decenijama je bilo ono što svi imamo pravo da koristimo, da brutalno uništavamo, da se gotovo pakosno veselimo kad ne funkcioniše, kad utvrdimo da „opet ne radi“, da je zapušteno, pa makar to bio i lift u sopstvenom soliteru ili travnjak pred kućom pretvoren u divlju deponiju.

Antitabu utorak 8.01. 10:00 Komentara: 55