I žene tuku, zar ne?

Udaj me nežno, ali glamurozno!

Serijal „48 sati svadba“ uglavnom je izazivao podeljene reakcije u toku dosadašnjeg emitovanja. Njegovi fanovi, a neosporno ih je bilo, bar tako kažu statistike gledanosti, uživaju u još jednom reality show programu gde su zvezde sasvim obični ljudi, u čiji se privatni život zaviruje. I ne samo to – intimni čin ozvaničenja ljubavi – pred državom i Bogom – nekad rezervisam za privatni krug ljudi, postao je krajnje ekstiman tj. posredstvom kamera dostupan svima. Jer može dobro da se proda, naravno. Ovo nije nikako novo otkriće za ovdašnje prostore – uradila je to Lepa Brena odavno, izdavši video-snimak svoje svadbe, koja je za to vreme predstavljala neku vrstu „glamuroznog normativa“: svaka ovdašnja Julija sanjala je da će svog srbijanskog Romea prigrliti u sličnoj izvedbi. Ili makar onoj iz „Dinastije“.

Sveta tajna svadbe

U eri tabloida, moralnih skandala koji pronalaze šokantnim obnaživanje i svaku seksualnu praksu koja odstupa od propisane, pornografije koja je nikad eksplicitnija i koja se u svojim mnogobrojnim žanrovima razvila u para-filmski fenomen, venčanje i dalje ima oreol nečeg staromodnog, „nepopravljivo romantičnog“ i estetski lepog – ono kao da stoji svemu prethodno nabrojanom nasuprot. U patrijarhalnoj kulturi on, posebno za žene, zauzima mesto visoke važnosti – otuda i fenomen „histeričnih udavača“, koje otkucaje svog biološkog časovnika doživljavaju kao odbrojavanje bombe koja će eksplodirati negde u četrdesetoj, kada je već kasno udati se i rađati – a predstavlja i instituciju, tačku oslonca reprodukcije patrijarhalne ideologije. Neudata žena je – rekla je skoro jedna nova spisateljska starleta – kao kamion na tri točka: vozi, ali nešto ipak nedostaje. Muž kao četvrti točak, možda?

Otuda, dakle, dvostruka popularnost ove TV forme: s jedne strane, ona mami uzdahe nevinosti, nasuprot uzdasima požude. S druge – to je novi san koji elektronski medij može učiniti stvarnim i pored plaćene svadbe može doneti i potencijalnu popularnost. Da ne pričam o tome da on ima, uslovno govoreći, sličnu strukturu, samo sažetu, kao i većina telenovela: kroz pustinju i prašumu predbračnog života stiglo se do proplanka „svete tajne braka“, koja je toliko sveta, da oni koji je znaju, kao zen budisti, o njoj ćute, a da joj je moguće pristupiti samo kroz vlastiti čin inicijacije, nikako „spolja“. Drugim rečima: udajte se i otvoriće vam se rajske kapije. Ili bar pogledajte „48 sati svadbu“ jer ništa lakše do identifikovati se: u ogledalu „običan svet“ gleda takođe „običan svet“, te u ispunjenju sna svog lika pronalazi sopstveni uspeh. Makar koliko emisija traje.

Kritika čistog ukusa

Nasuprot ovom, benigno-receptivnom karakteru viđenja ove emisije, stoji drugi, uslovno rečeno kritički. Za njega je „48 sati svadba“ nedopustivo seljačenje, još jedan „ruralni“ užas u beskonačnom nizu koji počinje sa „Grand paradom“, a završava negde na Ibarskoj magistrali, u mraku najdublje kafančuge na rubu poznatog univerzuma. Ovakva elitistička pozicija, pored očiglednog kultur-rasizma (jer same ljude uključene u emisiju smatra svojevrsnim „nižim bićima“), pokazuje i to da svoju argumentaciju zapravo zasniva na sudu ukusa, koji je apsolutno subjektivan i koji ne mora nikog, pa ni njegovog nosioca, na bilo koji način obavezivati. Vama se to ne sviđa? Ok, to je legitimno, ali legitimno je i drugo viđenje, ništa manje od prvog, što nas de facto dovodi u pat poziciju: niko nije u pravu i svako je u pravu. Ali, šta sem malograđanskog sablažnjava i blazirane idiosinkrazije, zapravo, nudi ovakvo stanovište? Ništa, naravno: ono je samo ideološka naiva analogna onome što kritikuje.

Nasilje između prikazivanja i prihvatanja

I sve bi bilo mirno i harmonično u diplomatskim odnosima prve i druge Srbije (bar što se tiče svadbi i svadbarenja) da se nije dogodio čuveni eksces: u jednoj epizodi, kao što znamo, prikazana je mlada kako otvoreno govori o tome da je njen izabranik tuče. Voditeljka se pobunila, nije joj se sve to dopalo, ali je na kraju sve išlo svojim standardnim tokom. I možda bi mladenci imali idilični medeni mesec, da nije bilo burne reakcije javnosti, od skupštinske govornice, preko inicijative Odbora za ravnopravnost polova da se Tijanić (alias urednik RTS-a) smeni, sve do burnih rasprava u medijima, na blogovima, u privatnim dijalozima. Javnost se ozbiljno uzburkala. A Srbija kao da se opet podelila na dvoje po pitanju o čemu se ovde zapravo radi: da li je to deskripcija nasilja ili pak njegova preskripcija? Prvo je tvrdila prva Srbija, naime da je reč, kako pomenuti Tijanić reče, o „izvrsnoj socio-psihološkoj analizi“ voditeljke, te njenoj jasnoj osudi, dok je za drugu Srbiju to bila normalizacija, pa samim tim i promocija nasilja.

Ono što može odmah da se uvidi, a ni jedna od strana nije primetila, jeste činjenica da prva i druga Srbija govore sa identičnih pozicija neprihvatljivosti samog nasilja (te da se tako implicitno šalje i takva poruka), kao i da je emitovanjem emisije učinjen svojevrsni prelom: nešto o čemu se ćutalo i do sada imalo status tabu-teme, konačno je stiglo do javnosti, što je prvi, odlučujući korak na putu rešavanja ovog problema. Ne vidim onda otkud toliko nezadovoljstva: skoro da je revolucija namirisana, a kao da svi osećaju samo reakcionarni smrad. Takođe – samo prikazivanje nasilja nije njegova promocija, a s obzirom na stav voditeljke, pitanje je da li je ono nedvosmisleno normalizovano: to što se udaja dogodila ne isključuje osudu nasilja, ne stavlja naglasak na ono negativno u toj vezi, već se pre fokusira na pozitivne aspekte, kao što čini i sama mlada, koja ima prava da izabere, pa makar i nasilje.

Politički korektan šamar

Na ovom mestu dozvolimo sebi da zaparamo sve politički korektno naćuljene uši, postavljajući jedno sasvim radikalno, ali opravdano pitanje: ima li tu uopšte problema, odnosno ko vidi u svemu tome problem? Ako stvari poteramo do krajnih konsekvenci, nije li u krajnjoj liniji pravo te žene, koja trpi nasilje, da ga i dalje trpi tj. ne sprovodimo li mi, koji smatramo da je takvo ponašanje nedopustivo, svojevrsnu diskriminaciju tih žena, negirajući njih kao samosvesne ličnosti i poništavajući im pravo na izbor? Ovakva logika stoji u kontekstu liberalnog individualizma, danas dominantne ideologije u korpusu demokratije koja treba da oblikuje naše poimanje personaliteta, ljudskih prava i sloboda. Ne pomažu tu ni sva salva feminističkih zapomaganja o tome kako je za sve kriv patrijarhat koji verifikuje nasilje nad ženama, a onda one interiorizuju taj stav i postaju posledično njegove žrtve – ako su one kao takve subjektivno formirane, onda je ta i takva „neemancipovanost“ ključna komponenta identiteta koja zaslužuje respekt i ravnopravnost kao i svaka druga ženska subjektivnost, imajući za pravo da odlučuje o sebi i svojim postupcima. (Uostalom, ako se brani pravo žene da raspolaže svojim telom kao u slučaju abortusa, zašto taj argument ne važi i u slučaju prihvatanja nasilja u braku?)

Emancipacija, takođe, mora ostati u domenu ličnog izbora – svako nametanje pretvara se u nasilje koje se prethodno, u dušebrižničkoj saosećajnosti, kritikuje. Dok je fizičko nasilje nad ženama uglavnom ekscesnog karaktera i indukuje ambivalentan stav (ne misle svi da je u redu tući žene, pre će biti da većina ne odobrava, ali ne čini mnogo da bi to zaustavila) ne negirajući permanentno i potpuno ženu u njenoj subjektivnosti, sem u retkim slučajevima (jer, kao što smo videli u „48 sati svadbi“, ima i iskupljenja, ljubavi, pažnje, itd.), dotle je u feminističkom pristupu sve crno-belo: ili si po našim uzusima, ili naprosto ne postojiš. Praktično, taj stav se manifestovao u sledećem: niko se, u politizaciji celog slučaja, upravo na mestu članica pomenutog Odbora, nije zapitao kako publicitet oko celog događaja utiče na život te konkretne žene, kako se ona oseća kada je njeno priznanje dobilo karakter javne sramote i šta će se dalje sa njom zbivati. Naprotiv, ona je apstrakciji „viših ciljeva“ žrtvovana baš kao konkretna osoba, jer iz te perspektive ona ne postoji: da li je tražena njena zaštita, da li se neko za nju založio, ili se odmah gađalo u političku metu tj. u „krupnu zverku“, Tijanića, gde je ona stavljena u rang bojeve glave? I nije li Tijanićev nebulozni odgovor o socio-psihološkoj analizi de facto ista stvar – i u njoj se dotična žena pojavljuje samo kao teorijski objekat nekakvog nazovi naučnog TV seciranja.

Ne, nemoj me prikazati!

Uviđamo, sada, i razlog besa dela „emancipovane“ javnosti: ta dotična žena je sramota za ceo ženski rod, a skandal je ravan onom „seljačkom“ – da komšije ne vide, jer zaboga, šta će da misle o nama. Iako ona nije žena (za feministkinje, bilo da je žrtva partijarhata ili loš „primerak“), ona u očima većine gledalaca jeste žena, a kako je identitet bitno određen onim „spolja“ sa čime mi identifikujemo našu „unutrašnjost“, jasno je zašto emancipovane žene neće da budu viđene kao „takve žene“. (Kao što reče moja prijateljica nedavno: „Kad vidim neke žene, dođe mi da budem najgori muški šovinista!“). Jer, ako nas patrijarhat oblikuje, ako smo muškarci i žene zbog toga što nas proizvodi polno dihotomnog diskursa – kao u filozofiji Džudit Batler, poznate feminističke teoretičarke – onda mi ne možemo da izbegnemo „usud stvaranja“, ma koliko se kasnije emancipovali: svaka žena je ipak žena, i ima i patrijarhalne komponente, ako ni na jednom, onda na nesvesnom nivou. I baš zbog te, psihoanalitički rečeno, nelagode u prepoznavanju sledi i ultimativni čin javnog odricanja kroz negaciju te identifikacije u formi napada na Tijanića, simbola mačističke kulture, „šovinističku svinju“ i pokušaja da se on skine sa vrha piramide, baš kao alfa-mužjak RTS-a, kao falus koji stoji pravo i sam emituje mizoginiju umesto porušenog avalskog tornja.

Gledam da ne vidim

Zaključimo na kraju: serijal „48 sati svadba“ jeste još jedan zupčanik u opscenoj aparaturi promocije patrijarhalne institucije braka i njenog ključnog rituala „šarene laže“ – svadbe. I tako je bilo i u spornom slučaju, bez sumnje. Ironični otklon, koji voditeljka, pa i neki akteri imaju spram svoje ženidbe tj. udaje nije nikakav znak emancipacije: odavno je „in“ biti distanciran spram sopstvenih kontezvativnih praksi i time se lažno predstavljati kao „progresivna persona“, dok se zapravo prikriva svojevrsni cinizam (oličen formulom: „ja znam da je to loše, ali ga ipak praktikujem“). No, ne treba baciti dete s prljavom vodom: voditeljka je poslala poruku neslaganja sa nasiljem i to je, zajedno sa reakcijama javnosti, još jednom naglašeno (i problem nasilja u braku i porodici otvoren na velika medijska vrata).

Takođe, mnoge epizode imaju i zanimljivu etnološku dimenziju jer prikazuju raznovrsne običaje, specifične za razne regione i krajeve u Srbiji. Tako one mogu delovati i senzibilišuće: epizoda u kojoj gledamo svadbu u islamskoj zajednici, pored informacija o položaju žene po Kuranu, na krajnje afirmativan način predstavlja čitav događaj, pri tome ne namećući da to treba prihvatiti da bismo bili verski tolerantni (pa time ne izaziva otpore kao mnogobrojne kampanje za suočavanje sa prošlošću, npr), već tome pristupa kao još jednoj legitimnoj varijaciji na svoju osnovnu temu, i tako indirektno (i efikasno) razbija predrasude u islamofobičnom društvu.

Upravo je ta vrsta nemogućnosti sagledavanje celine karakteristična za oba pola ovog slučaja: dok Tijanić vidi samo kritiku voditeljke, dotle feministkinje primećuju isključivo neemancipovanost dotične žene. I svako od tog segmenta pravi sopstvenu „čorbu“ – prvi prenebregava negativne političke implikacije serijala (jer je za njega patrijarhat kao takav nesporan), a druge one pozitivne, upravo emancipujuće, koje opet nužno nisu u direktnoj vezi, bar ne sve, sa „ženskim pitanjem“. Stoga, prva i druga Srbija, u svojoj tunelskoj viziji stvarnosti, ipak nisu toliko različite, zar ne?