Legalizovati trgovinu organima?

Poznata hrvatska književnica koja je 2006. o donacijama organa napisala i knjigu „Telo njenog tela“, oglasila se rubrici Zidojče cajtunga „Pogled spolja“ rezervisanoj za ugledne goste koji pišu o nekoj aktuelnih tema. Sama Drakulićeva je bila bubrežni bolesnik i upućena na dijalize, dok nije dobila bubreg – posle deset godina neizvesnog čekanja – od donatorke koju je potom i upoznala. I ne samo nju, već i druge donatore u SAD (gde je i njoj presađen bubreg): pomenuta knjiga je rezultat njenih razgovora sa tim ljudima.

Ko ne bi potražio i drugo rešenje?

Autorka svoj tekst počinje pričom o dugom čekanju i pozivu iz američke Rod ajlend bolnice 2004. godine – četiri godine nakon što je njeno telo odbacilo prvi presađeni bubreg. Piše da je to za nju bila „druga šansa“, neobična zbog toga što je donatorka bila živa osoba – jedna od onih koje su svoj organ stavili na raspolaganje drugima iz čisto altruističkih razloga. Kasnije, u razgovoru sa donatorkom, autorka je saznala da ta žena nije imala nikakvog posebnog razloga da pokloni nekome svoj bubreg – osim želje da nekome pomogne. Slavenka Drakulić objašnjava da je (dve godine kasnije) napisala knjigu o takvim ljudima, koji su sasvim normalni, obični ljudi, „i baš zato je to što oni poklanjaju tako dragoceno.“

„Zašto nema dovoljno organa za transplantaciju? Zašto su ljudi osuđeni na prevremenu smrt ako predugo čekaju na organ koji im je potreban?“ – pita se Drakulićeva i iznosi svoj komentar priče o jednoj ilegalnoj trgovini bubregom koju je nedavno objavio magazin Špigel. Ona smatra da su oba aktera priče – žrtve: izraelska doseljenica koja je svoj bubreg prodala za 8100 evra je žrtva siromaštva, a nemačka pacijentkinja koja je taj bubreg kupila, žrtva je neefikasnog zdravstvenog sistema. Autorka – na osnovu sopstvenog iskustva - vrlo dobro zna koliko su teški čekanje i neizvesnost, i piše: „Kada mora da se živi od meseca do meseca, bez ikakve šanse za transplantaciju – zar čovek tada ne bi potražio i druga rešenja, pa čak i ilegalna?“

Bio bi to kraj jedne tradicije…

„Mislim da na listama čekanja nema pacijenta koji bar jednom nije pomislio na mogućnost da kupi potreban organ. Manipulacije sa listama čekanja čak i na uglednim nemačkim klinikama pokazuju kolike su razmere problema“, piše Slavenka Drakulić i podseća da nema dovoljno organa. „Tu se postavlja jednostavno pitanje: zašto ovde ne postoji legalno tržište? Slučajevi korupcije i ilegalne trgovine ukazuju na ono što ionako svi znaju: to tržište odavno postoji. Ali, ono je crno, bez kontrole, u privatnim rukama. Zar ne bi bilo razumnije da se ono legalizuje?“ Autorka prenosi i pitanje koje je postavila američka lekarka Sali Satel: „Da li je zaista moralnije da se umre dok se čeka na organ – nego da se organ kupi?“

Jasno je i da bi mnogi siromašni ljudi u prodaji organa otkrili mogućnost da se iščupaju iz mizernih uslova u kojima žive. Slavenka Drakulić je svesna da bi stvaranje donatorskog tržišta u evropskom zdravstvenom sistemu bilo u suprotnosti sa humanističkom tradicijom i principima ovdašnje medicine, prema kojima ta medicina treba da koristi svima podjednako – ne samo bogatima. „Bio bi to kraj tradicije i ideala koji Evropu razlikuju od drugih delova sveta. S druge strane, i cena nečinjenja bi bila velika. Samo u Nemačkoj svake godine umre 3000 ljudi koji nisu dobili potreban organ.“ Drakulićeva napominje da bi veće investiranje u transplantacionu medicinu smanjilo šanse crnog tržišta, ali i da bi trebalo razviti veću svest o tome koliko je nedostojan život koji zavisi od medicinskih aparata i često vodi u preranu smrt velikog broja pacijenata.