Kako da pobedite strah od igle?

Tripanofobija ili jednostavnije strah od igle i medicinskih procedura u kojima se koriste igle (injekcije najčešće ali i sve druge procedure u kojima se koriste igle) pripada grupi fobija od krvi-injekcija-povreda.

Po statistikama smatra se da 10% populacije pati od ove fobije ali se smatra da je broj znatno veći zbog tendencija ove vrste fobičara da izbegavaju lekare.

Većina onih koji pate od ovog poremećaja je zapravo iznenađeno koliko je ovo česta fobija iako se ne o njoj ne govori mnogo.

Simptomi mogu biti gubljenje daha, prekomerno znojenje, mučnina, suve usne, osećaj da ste bolesni, drhtavica, osećaj lupanja srca, nesposobnost jasnog rasuđivanja, strah od smrti, ludila i gubljenja kontrole, osećaj otuđenja od stvarnosti ili jak napad anksioznosti.

Naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva strah od igala. Izgleda da je nasledna, 80% onih koji imaju ovaj problem imaju bliske rođake koji pate od istog straha. Međutim, moguće je da je strah stečen pre nego što je genetski nasleđen. Neki evolucionarni psiholozi veruju da strah može da ima korene u drevnoj tehnici preživljavanja. Rane od uboda su mogle da budu smrtonosne, naročito u danima pre antibiotika. Moguće je da se strah od igala adaptirao u evoluciji.

Tripanofobija je ozbiljan poremećaj koji mora da se leči, jer bi moglo da izazove potpuno izbegavanje medicinske pomoći. Ako sumnjate da bolujete od ovog poremećaja trebalo bi odmah da konsultujete psihijatra.

Pitali smo dr Aleksandru Buberu, psihijatra kako se manifestuje ovaj poremećaj i koje su uspešne terapije za njegovo lečenje.

Šta razlikuje obično gađenje od igala od poremećaja

Niko od nas ne voli da se bode niti da vidi krv ali ono što bi karakterisalo fobičan strah jeste preteran strah kada će osoba čak i kada je jasno da je neophodno da se uradi neka medicinska intervencija, kada je u pitanju njen život i zdravlje reagovati tako da će odbijati da prihvati medicinsku intervenciju. Ovo je strah koji podrazumeva ne samo fobiju od igle već i od bilo koje intervencije.

Osoba će, i kada se ne radi stvarno neka intervencija, imati strah – recimo kada neko priča o tome ili vidi scenu na filmu, ako ugleda sliku igle ili neke intervencije može imati potpuno iste simptome. To su dve glavne karakteristike, i treća je da će izbegavati aktivno da dođe u kontakt sa medicinskom intervencijom ili medicinskim priborom i instrumentima. Čak će gledati da bude savršeno zdrava da bi izbegla ovo.

Svi se mi trudimo da budemo zdravi ali ovo je preterivanje. Na primer, dok sam radila u hitnoj hirurškoj službi, došla je žena čiji je prst bio praktično istrulio i kada smo je pitali kako je dovela sebe u tu situaciju ona nam je rekla da se nabola na trn ruže pre izvesnog vremena ali se bojala da primi injekciju i zato se nije obratila lekaru. Ona je to trpela, rana se upalila, zagnojila i praktično došla do krajneg stadijuma a ona se tek tada obratila lekaru. Čovek će sebe dovesti do takvih posledica koje mogu biti čak i opasne po život zato što se boji mnogo manjeg zla kao što je injekcija ili vađenje krvi.

Da li je ovo iracionalan strah?

Na neki način je ovo iracionalan strah ali sve strahove možemo da povežemo sa nečim racionalnim, tako da svi u nekoj meri imamo strah od medicinskih intervencija ili boli. Iracionalan je doživljaj i tumačenje te situacije kod ljudi koji se boje igala, vađenja krvi jer postoje razne katastrofične fantazije u vezi sa tim.

Zašto se javlja ova fobija?

Često je kod ljudi koji se boje vađenja krvi prisutna misao da će im isteći sva krv. Ili se boje da će prilikom uboda u venu uneti nekakve materije ili organizme koji su štetni, koji će ih ubiti. Dosta osoba koje imaju strah od igala i vađenja krvi nakon što su prvi put bile u situaciji da daju krv i količina im se učinila prevelikom pa pomisle da može dovesti do smrti, jer im se u svesti javlja takva slika iako čoveku ne može da bude ništa ozbiljno.

S druge strane, kada čovek dođe prvi put u situaciju da vadi krv, a to najčešće bude dok smo još deca, niko ne objasni šta se ustvari dešava. Deca koja često pri sistematskim pregledima vide kada se drugoj deci to uradi krv povezuju sa strašnim stvarima. Kada je dete malo, ono razmišlja vrlo konkretno. Kada vide krv oni to povezuju sa smrću što izaziva osećanje straha toliko intenzivno, da se pretvara u osećanje užasa. To onda nije običan simpatički strah kod koga preovladava lučenje adrenalina kada dolazi do ubrzanja rada srca, povećanja pritiska, promena načina disanja, a to je ono što sprema reakciju organizma za „bori se“ ili „beži“, već dolazi do tzv. parasimpatičkog straha gde preovladava vagovagalna reakcija (kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha), a supstanca koja tada utiče na organizam nije adrenalin već acetilholin. On dovodi do sasvim različitih reakcija - pada pritiska, usporenja rada srca, opuštanja sfinktera (zato postoji izraz „upiškio se od straha“, „ukakio se od straha“- što se stvarno desi kada ljudi imaju ne samo osećanje straha, već osećanje užasa).

Tu su takođe reakcije koje potpomažu gađenje i povraćanje. Ovo predstavlja drugi važan mehanizam preko koga dolazi do ovih reakcija kod medicinskih intervencija jer ljudi se često gade mirisa bolnice, pomisle na bolest, gnoj, ranu, a to se povezuje pomoću ranih asocijacija. Kod nekog je to čulo mirisa, kod nekog je to ono što se vidi, kod nekog zvuk, kod nekog su to mentalne predstave koje mogu biti realne ili nerealne, ali najčešće je sve pogrešno spojeno i jako preuveličano tako da na kraju dovede do takve reakcije koja se ispoljava osećanjem gađenja ili užasa.

Dr Aleksadra Bubera kaže - „I kod jedne i druge vrste straha može doći do gubitka svesti - kod vagovagalne reakcije zbog pada pritiska, a kod simpatičke zbog hiperventilacije. Kada čovek jednom doživi ovakvu reakciju, sledeći put, ne samo da će imati strah od medicinske intervencije nego će imati i strah od straha i padanja u nesvest.“

Procenat ove pojave je isti kao i u drugim zemljama.

„U mojoj praksi nisu bili česti ovakvi slučajevi a ljudi se uglavnom obraćaju psihologu i psihijatru kada već nemaju izbora, kada žele možda da se bave zanimanjem koje ima veze sa takvim stvarima a ne mogu da savladaju gađenje, tada će potražiti pomoć. Uglavnom izbegavaju kad god mogu“, naglašava dr Bubera.

Vrste tripanofobije

Po uzrocima se može podeliti na više vrsta.

Asocijativna što bi značilo da osoba asocira medicinsku intervenciju sa nekim događajem koji je doživela traumatično i katastrofično, bez obzira da li se to desilo njoj ili nekome drugom, ali najčešče njoj samoj ili asocira sa nekom katastrofičnom fantazijom, kao što je npr : „Izgubiću krv“, „Preneće mi virus“ itd.

Hipersenzitivna postoji kod ljudi čiji je prag bola mnogo niži nego kod ostalih i koje ta injekcija toliko boli da se oni čude kako neko može uopšte to da izdrži ali takvi ljudi su zaista retki.

Vagovagalna – kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha.

Vikarna (vikar bi značilo zastupnik) gde je osoba doživela da nekom njenom jako važnom ili dragom desilo tako nešto pa posle toga ona počne da ima fobiju.

Opiruća - osobe koje se opiru pri medicinskim intervencijama, najčešće one koje su imale situacije u svom iskustvu gde su bile fizički sputavane. Bez obzira da li je u pitanju bila neka bolest pa su bile u gipsanom koritu ili su bile silovane, zarobljene u logoru, zastrašene, mučene, zlostavljane. Kada vam vade krv onda vam ruku pritisnu za stalak, vežu vas i onda reaguju refleksno, imaju uslovni refleks, počnu da se brane.

Efikasne terapije

Najbitnija je psihoterapija, mada se, ako su slučajevi jako teški može primeniti i farmakoterapija, odnosno lekovi. To su najčešće lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitici koji se primenjuju i kod ostalih vrsta fobija, ali ono što je, budući da se radi o iskrivljenim uverenjima i mentalnim predstavama, najbitnije jeste psihoterapija jer se ona bavi ispravljanjem iskrivljenih, pogrešnih, katastrofičnih, iracionalnih uverenja.

Svaka vrsta psihoterapije to radi na svoj specifičan način. Nije bitno koja vrsta se primenjuje već je bitno da se osoba (pojam iz bihevioralne terapije koja se najviše bavi ponašanjem) desenzibiliše što bi podrazumevalo da se može kobinovati ispravljanje pogrešnih predstava kognitivnom terapijom i bihevioralnom terapijom - sistematska desentizacija. Međutim, razne vrste terapija koriste ova dva pristupa.

EFT (emotional freedom tehnique) je tehnika oslobađanja emocija koja spada u energetske psihoterapije (akupunktura bez bodenja). Radi se o stimulaciji ključnih tačaka tapkanjem i uz to se ponavljaju neke rečenice što zaista deluje. Može da se koristi i EMDR, (Eye movement desensitization and reprocessing) gde se ritmičkim pokretima koje izvodi terapeut a pacijent prati, postiže (pretpostavlja se je to slično onome što se dešava u snu u REM fazi spavanja) otvaranje mreže sećanja i onda se iskustva drugačije integrišu. Ovo je vrlo efikasna terapija iako se ne zna tačno na koji način funkcioniše.

Dr Aleksandra Bubera dodaje - Ja se bavim transakcionom analizom, koja je humanistička, psihodinamska jer se bavi analizom dubljih sadržaja ali koristi kognitivno-bihevioralne pristupe i načine. Kada pristupimo ego stanju odraslog ( tri ego stanja - roditelj, odrasli i dete), a on bi trebalo da bude racionalan deo koji može da bude kontaminiran nekim sadržajima koji nisu i kad to raščistimo onda idemo na sadržaje iz prošlosti kao što su roditelj i dete. kažem jednu metaforu Kao u fotografiji nije bitno koji fotoaparat imate nego da li znate s njim da radite, odnosno šta sa njim možete, a šta ne i tada dobijate savršenu sliku. Tako je i sa psihoterapijom. Nije bitno kojom se psihoterapijom bavite nego da li znate sa njom da uradite to što treba, a sve od pomenutih psihoterapija i hipnoza i biofeedback, sve se rade kod nas.

Kada se javlja strah

Može se javiti odjednom, a iskrivljeno uverenje se najčešće javlja kod male dece jer ona imaju proces mišljenja koji nije potpuno razvijen, ona razmišljaju konkretno, spajaju uzroke i posledice. Zbog toga i zbog preplavljenosti emocijama, zavisnoti od roditelja, pridavanja prevelike važnosti svemu deca su jako sklona da donose pogrešne zaključke.Zato je to najčešće u detinjstvu,ali pogrešan zaključak može se doneti bilo kada tokom života pod uticajem, najčešće nekog veoma stresnog ili traumatičnog događaja.

„Ako je neko doživeo silovanje može da zaključi da su svi muškarci zlostavljači i kasnije prema tome žive. Ako je neka osoba imala tramatično iskustvo ili iskustvo koje je ona doživela traumatično, neprijatno, neprihvatljivo, bolno itd, bilo fizički bilo psihički može da zaključi da su medicinske intervencije opasne u bilo kom trenutku svog života“ tvrdi dr Bubera.