Nema leka, moguće je samo donekle usporiti tok bolesti: Izolacija je njima posebno teško pala

U vreme vanrednog stanja gerontodomaćicama nije bilo dozvoljeno da ulaze u stanove obolelih, čak ni kod onih koji žive sami. Ni mlađi članovi porodice u vreme policijskog časa nisu mogli da dođu i pomognu svom obolelom članu porodice. Tek početkom aprila, na preporuku poverenika za zaštitu ravnopravnosti, nadležne službe počele su da izdaju dozvole srodnicima - negovateljima da mogu da se kreću i u vreme policijskog časa i pomažu svojim obolelim srodnicima.

"Bio je izazov i zbog poremećaja ritma dnevnih aktivnosti pokretnih obolelih, koji su naviknuti u redovnim okolnostima da izlaze u dnevne šetnje u obližnji park, a to je tokom vanrednog stanja starijima od 65 godina u gradovima, odnosno 70 godina u ruralnim sredinama, bilo potpuno zabranjeno. Otuda su veoma teško podneli izolaciju, i oboleli, i njihovi neformalni negovatelji i njihovi srodnici", istakla je za B92.net mr Nada Satarić iz "Udruženja građana Amity" povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv Alchajmerove bolesti (AB).

Jer, postepeni gubitak pamćenja i svih ostalih svakodnevnih veština ne onesposobljavaju samo bolesnu osobu, već i njenu okolinu, pre svega porodicu, jer od njih oboleli zavisi u svakom smislu.

Satarićeva je ukazala i na nedostatak službi i usluga socijalne zaštite kako bi se dijagnoza postavila u što ranijoj fazi, na potrebu razvoja kućnog lečenja, organizovanja dnevnih boravaka za obolele u lokalnoj zajednici, organizacije privremenog dnevnog ili višednevnog boravka obolelih (tzv. predah smeštaj), do trajnog smeštaja u domove za starije osobe.

"Samo u Beogradu postoji specijalizovana ustanova, Zavod za gerijatriju i palijativno zbrinjavanje, koja pruža i usluge kućne nege obolelima od ove bolesti.
Pojedini oboleli i članovi njihovih porodica sa niskim primanjima imaju izazove kako platiti participaciju za lekove i kako nabaviti potrebnu količinu pelena za odrasle, za one kojima su neophodne, jer ih je veoma teško dobiti preko recepta", dodaje Satarićeva.

.

Foto: depositphotos/Lighthunter

Ne postoji lek

Nadu ne uliva ni to što za sada ne postoji lek ili prevencija koja zaustavlja tok bolesti koja je najčešći tip demencije i čini 60-80 odsto svih demencija.

Moguće je samo donekle usporiti tok bolesti.

"U zavisnosti od stadijuma bolesti, u lečenju Alchajmerove bolesti koriste se dve grupe lekova. Ovo su simptomatski lekovi, što znači da ne mogu da izleče bolest već samo uspostavljaju hemijsku ravnotežu u mozgu i za neko vreme usporavaju tok, tako što kompenzuju gubitak koji nastaje zbog bolesti. Nažalost, ovi lekovi samo u jednom periodu nadoknađuju mozgu ono što mu je AB oduzela, i ne mogu da deluju na oporavak oštećenog pamćenja", kaže prof. dr Elka Stefanova iz Neurološke klinike KCS.

Zvanično nema novih lekova, ali se, kako otkriva dr Stefanova, velike nade polažu u primenu monoklonskih antitela, jer se pokazalo da je pacijentima koji su imali najviše doze znatno smanjeno opadanje u kognitivnom funkcionisanju.

"Najveće novine u očekivanju terapije koja bi mogla da promeni tok bolesti su na planu rane dijagnoze. U novije vreme sve više se pominje upotreba bioloških surogat markera, što je stepenica sigurnosti više od dosadašnje uobičajene kliničke dijagnoze."

Osim farmakološke terapije, za pojedine posledice bolesti se primenjuju i druge metode. Kod promena raspoloženja ili uznemirenosti obolelih od ovog oblika demencije najbolje se pokazalo smirivanje razgovorom, muzikom, pokazivanjem slika iz perioda kojih se sećaju, plesom, vežbama...

Foto: depositphotos/HighwayStarz

Ono što otežava lečenje ovih pacijenata je to što se ne zna šta tačno izaziva ovu bolest. Kod 10-20 odsto obolelih od AB se dobija pozitivna porodična anamneza, što znači da ima genetskog uticaja. Osoba koja ima srodnika prvog stepena obolelog od AB i sama će biti u četiri puta većem riziku od svojih vršnjaka da oboli od ove i inače česte bolesti.

"AB, kao najčešći oblik demencije, pogađa ljude starije od 65 godina. S godinama starosti rizik se značajno povećava tako da je posle 85 godine razvoj ovog oboljenja moguć kod svake druge osobe", otkriva dr Stefanova.

Osim genetike i starosti, na nastanak bolesti mogu da utiču i pol i životne navike. Kada je reč o životnim navikama, isti faktori rizika povećavaju rizik od srčanih oboljenja, moždanog udara i AB. Ti faktori su, pre svega, visok krvni pritisak, visok nivo holesterola u krvi i loše regulisana šećerna bolest. Ranije se mislilo da žene češće oboljevaju, ali mora da se uzme u obzir da žene žive duže svuda u svetu prema dosadašnjim statističkim podacima.

"Kao neke od mera prevencije preporučuju se zdrava ishrana, redovne vežbe tela i uma, druženje i hobiji. Poslednjih decenija, na osnovu retrospektivnih i prospektivnih studija jasno je pokazano da kontrola vaskularnih faktora kao što su povišen krvni pritisak, šećerne bolesti, povišeni holesterol i održavanje telesne težine takođe predstavljaju jedan od mogućih načina prevencije."

Prvi "podmukli" simptomi i oni posle

Prvi znak za uzbunu svakome treba da bude to kada primeti da je njegov bližnji počeo da zaboravlja događaje koji su se skoro desili, poput recimo toga s kim je razgovarao ili koga je sreo pre pola sata, da li je podigao penziju, gde je ostavio penziju i slično. To se prepoznaje i po tome što dementni sve češće imaju probleme u obavljanju administrativnih i finansijskih transakcija, ne snalaze se u pošti, banci i slično. Najvažnije je to što im podsećanje ne pomaže.

Sa današnjeg dogaðaja Foto: Amity

"Simptomi su u početku prilično blagi i zato se kod lekara uglavnom odlazi tek kada bolest napreduje, što znatno otežava lečenje. Vremenom počnu da zaboravljaju gde su ostavili stvari, pare ili dokumenta i slično. Mogu da imaju problema u pronalaženju imena ili drugih reči u spontanom govoru. Ko ih pažljivo sluša primetiće da pričaju uopštenije, sa gubitkom preciznosti. Povlače se iz društva i okruženja jer imaju problem da brzo i adekvatno komunicaraju u većem društvu."

U drugom stadijumu osoba postaje sve manje operativna, ne snalazi se ni u svojoj kući u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, ni u korišćenju kućnih aparata, kao ni u organizaciji svoje dnevne rutine. Kada negde krene, događa se da ne može da se orijentiše, luta i gubi se, ne prepoznaje mesta koja su joj bila familijarna, gde je ranije sve obavljala bez ikakvih problema.

"U celom toku bolesti prisutni su i poremećaji na planu raspoloženja kao što su depresija i anksioznost. Poznato je da osobe mogu da doživljavaju i priviđenja (halucinacije), ili da budu uznemireni do agitacije i da ispoljavaju, bilo verbalnu ili fizičku agresiju. Najverovatnije su ovi ispadi posledica njihove bespomoćnosti i straha da ne budu napušteni."

Zato pacijenti postaju previše ravnodušni, prerazdražljivi, plačljivi ili sumnjičavi prema bližnjima, koje optužuju za potkradanje. U najtežoj fazi, dementna osoba više ne može sama da funkcioniše, nije u stanju ni da se obuče, ni da održava ličnu higijenu, ne ume da se hrani sama i postaje potpuno zavisna od pomoći drugih ljudi. Postaju vezani za krevet, što nosi komplikacije kao što su različite infekcije koje direktno ugrožavaju osobe sa demencijom.

Usled svega ovoga, na današnjoj manifestaciji "Dan nezaboravljanja", u Gradskoj opštini Zvezdara, ukazano je na potrebe porodica obolelih i na značaj preraspodele neplaćenog negovateljskog rada, kako unutar porodice, tako i između porodice i lokalne zajednice. Predstavnici Udruženja Amity su sa učesnicima okruglog stola "Još uvek ljudi", podelili iskustva pilotiranja usluge Savetovališta za neformalne negovatelje osoba obolelih od demencije, koje funkcioniše u Kragujevcu i Čačku, u okviru Projekta: "Rodno odgovorno upravljanje – Preraspodela neplaćenog rada".