Da li "koučing" vodi ka promeni?

Pitanje vezano za koučing — trening životnih veština, koje je najčešće postavljano, je čemu on zapravo služi i da li svako može da ima neku korist od njega?

Autor: Aleksandar Pejčić / Danas
Podeli

Neretko se smatra da se problemi, ako postoje, rešavaju kod psihologa ili psihijatra, pa se ne vidi gde bi, u tako jasnoj podeli, moglo da bude mesta za koučing. Samim tim mnogi mu ne pridaju kredibilitet i ne vide ga kao potencijalno rešenje za neki problem s kojim se suočavaju. Ono što koučing zapravo jeste je korišćenje tehnika radi promene nekonstruktivnog načina razmišljanja i odnošenja prema ljudima i situacijama. Koučing je učenje veština koje će nam pomoći da budemo uspešniji u različitim aspektima života. Ilustrujmo to primerom.

U većini aspekata, budućnost je neizvesna. Bilo da je u pitanju razvoj geopolitičke situacije, uspeh sportskog kluba ili nesto treće, osim ljudi koji su profesionalno upleteni i zarađuju novac od svakodnevnog bavljenja ovim temama, običan svet se time zaokuplja iz razonode. S druge strane, ono sto taj svet prilično zanima je lična budućnost – možemo to proširiti na i budućnost sebi bliskih osoba.

Voleli bismo da nam je ugodno, da smo u stanju da postignemo ono što zacrtamo i, uopšte, da nam se život s vremenom poboljšava. Godine prolaze, iskustva je sve više, poznanstva su brojnija, proporcionalno i život bi trebalo da je lakši i kvalitetniji. Zašto on u većini slučajeva to nije?

Negativan uticaj iskustva na mogućnost promene

Deo gore izrečenog vezan za godine i poznanstva bi mogao da se podvede pod opšte mesto, a zašto to nije slučaj sa iskustvom? Sa iskustvom zaista dolazi poboljšanje života, ali se to odnosi isključivo, na način života kakav smo do tada vodili, ali ne na kvalitet života uopšteno shvatano. Ako nam se svakodnevica sastojala iz neprestanog usavršavanja i isprobavanja novih načina da se postane bolji i veštiji u određenoj oblasti, ma koja ona bila, prolazak vremena će doneti napredak. Ali, šta ako naša svakodnevica nije jedan konstruktivno isplaniran vremenski period, na kraju kojeg možemo da odemo na počinak zadovoljni ostvarenim?

Ako dane provodimo premeštanjem s jednog na drugo mesto, na primer odlaskom i povratkom s posla, vremenom ispred televizora ili kompjutera i viđanjem s prijateljima? Ako prosto živimo kroz jedan broj rituala? Vreme i “iskustvo” doneće nam sjajnu uvežbanost u svim tim aspektima, verovatno najkraći i najbrži put do posla i nazad, najzanimljiviji program na televiziji i ojačanje odnosa s ljudima. Postaćemo odlični u svome životu, verovatno najbolji mogući, budući da vežbamo bukvalno svakog dana. Postajemo sjajna verzija takvoga sebe.

Ako smo već bili zadovoljni sobom, ako je to ono sto smo i želeli, znači da je bio postavljen cilj i vrednim vežbanjem smo došli do njega, onda zaslužujemo čestitke. A šta ako to nije ono u čemu želimo da budemo najbolji? Ako smo samo jako mnogo radili ono što nam je bilo najlakše, uz minimalna odstupanja ka onim stvarima koje, iz nekih razloga ili društvenih normi, moramo da radimo?

Tajna uspešnih – sreća, pamet ili nešto treće?

Razlog iz kog većina ljudi smatra da zaslužuje bolje i da nije ispunila do kraja svoj potencijal je što je to, najčešće, tačno. Misao da zaista ne možemo više od svakodnevice pune rituala i da je to naš maksimum, u najmanju ruku je poražavajuća. Ali, s druge strane, sve govori da nam Neko (Bog, roditelji, neko treći…) nije “dao” da možemo više, to je prosto tako. Znate mnogo ljudi kojima je, po vašim merilima, bolje, što znači da njima neko jeste “dao” i zavidite im – to je razumljivo i očekivano. Oni postižu ono što biste vi voleli da možete, uspevaju u onome u čemu vi ne uspevate. Pošto bi zaista bila najočiglednija linija manjeg otpora da prihvatimo da je svako kome je bolje nego nama to dobio na neki način, bilo bi korisno da obradimo šta stoji iza tog malog broja ljudi koji su do nečega zaista došli sami.

Ovo će nam biti korisno da bismo znali na koji način su povlašćeni i da bar shvatimo zbog čega se vraćamo ritualima.

Svako od nas je nekada nešto pokušavao po prvi put. Da svira, da peva, da stoji na rukama… u zavisnosti od toga koga je šta zanimalo. U detinjstvu mnogobrojni pokušaji se vode kao svestranost, široka interesovanja i radoznalost, bili uspešni ili ne. U starijem dobu, na konstantne pokušaje i kratkotrajno interesovanje se ne gleda kao na jednu simpatičnu osobinu, prosto, s godinama, prohtevi postaju sve veći. Poželjno je na nečemu se zadržati i tome se posvetiti, šta god to bilo.

Razlog za to nije taj što okolina to očekuje, pošto to ne bi trebalo da bude osnovno merilo ni za šta, već radi jednog jednostavnog i sebičnog osećaja ostvarenosti. Kada se zamislite nad tim na šta sve trošite vreme, jedna od tih stvari mora da je nešto što vas čini relevantnim u toj oblasti i u tome napredujete. Krećete se ka nečemu i tome ste sve bliže. Analogija s detinjstvom ponovo može da se napravi, čak bukvalna: krenuli ste prvi put negde sami autobusom i izašli na pravoj stanici, postigli ste cilj, osećaj je bio lep. Ubrzo ste ovladali veštinom silaženja na pravoj stanici, tako da vas to više ne pokreće, čak ni ne pričinjava neko posebno zadovoljstvo.

Vežbanje volje za postignućem ili kako da me “ne mrzi”?

Ako prihvatimo da ste usvojili razloge za započinjanje, naredni korak bi bio da počnete i da radite. Ovo “da radite” bi značilo da postoji duži, neodređeni vremenski period tokom kojeg ćete ponavljati ono što će vas približavati cilju koji ste zacrtali i da to što ste odlučili da radite iz dana u dan zaista ka tom cilju vodi. Motivisanost da se do cilja stigne postoji, ali kako da se prebrodi ovaj deo tokom kojeg se svaki dan posvećujete nečemu, a konkretne, odmah vidljive, koristi nema?

Na ovom mestu treba napraviti razliku između, s jedne strane, priželjkivanja nečega i maštanja o pozitivnom ishodu i, s druge strane, prave i iskrene želje i volje da se to nešto i materijalizuje. Ako se u zrelom dobu nešto želi, a ništa se ne čini po tom pitanju, tu nema puno razlike između iste takve želje koja postoji kod dece. Sa pet godina ste hteli da budete astronaut, sada u zrelijem dobu znate da je za to kasno. Imate dovoljno životnog iskustva da vam je jasno da je trebalo do sada nešto raditi po tom pitanju.

Ali, sada želite da budete kompjuterski stručnjak, voditelj na televiziji, vlasnik restorana ili jako dobri u nečemu drugom i to su legitimne želje, u skladu s godinama. Ako je mali Vi maštao da bude astronaut i mislio je da se to magično postaje, odrastao Vi zna da to ne ide tako. I nije zrelost pokazana time sto više nemate želju za egzotičnim zanimanjima, već u razumevanju procesa dolaska do nečega. A proces, nažalost, nalaže da se stvari uče postepeno. Ako je taj postepeni proces neprijatnost koja, uz sav trud, ne može da se prevaziđe, treba i to sebi priznati. I kada znate da nešto niste u stanju da uradite, postignete, bar budite u miru s tim. Spustite lestvicu i budite iskreni prema sebi, oslobodićete se bremena neispunjenog potencijala.

Odustajanje kao preduslov uspeha

Zamišljeni put ka ostvarivanju cilja se nastavlja – motivacija i zrela želja su tu, najzad ste stigli do konkretnog dela i javljaju se nove dileme: koje vreme je najbolje, koja brzina rada odgovara najviše i, najteže od svih pitanja, a kada to sve da uradim? Dan, toliki koliki je, već je ispunjen obavezama i neobaveznim stvarima. Želja da se radi nešto konstruktivno neće automatski dodati još nekoliko sati u dan da biste stigli da se bavite novom aktivnosću. Pored toga što ste prelomili i počeli da se bavite nečim čime do sada niste, moraćete da se odreknete nečega što ste do sada radili, ma šta to bilo. Što znači, dve žrtve se podnose u ovom procesu: uvođenje novog i odbacivanje starog.

Više učenja novog, manje vremena za viđanje s ljudima, za gledanje televizije, čitanje knjige, umesto izlaska – sedenje kod kuće. Mahom smo fokusirani na prvu žrtvu, a upravo je druga ta koja učini da odustanemo. Desiće se da nakon rada i vežbanja poželimo da sebe nagradimo, a ispostavi se da vremena za to nema, potrošili smo ga, umorni smo. U razgovoru s nekim ko postiže rezultate lako ćete primetiti da se ta osoba nečega odrekla da bi došla do toga gde je sada. Taj prelaz takođe iziskuje određenu adaptaciju.

Stvaranje navike

Do ovog momenta, sve je bilo hipoteza i samo duboko razmišljanje o budućnosti i niko nije ni mogao da zna šta se u vama dešava i da li ste i koliko odlučni, pa čak ni vi sami. Ovde počinje da se primećuje konkretna akcija, odnosno to da li je ima ili nema.Već ranije ustajanje iz kreveta čini promenu, uzrokuje raniji odlazak na spavanje i, ako ništa drugo, odmornost. Pola sata, sat nove aktivnosti dnevno će značiti da se malo usmere misli na tu stranu, da se razbukta interesovanje koje i inače postoji. Od polusatnih seansi doći će se blagovremeno do dvosatnih koje će onda voditi ka cilju.

Svakodnevnim rađenjem nečega, čovek u tome postaje sve bolji, to mu postaje sve lakše. Kada ste u nečemu dobri i ide vam lako, sve češće ćete to raditi. Kada se to spoji s onim da ste svojevoljno sve to započeli i sada postajete bolji i to postaje sve lakše, motivacija samo raste. Svakodnevno vežbanje polako postaje jedna vrlo zadovoljavajuća navika. Kada se tu ustanovi i tačna satnica kada se vežbanje odvija, ono postaje jedan iščekivani deo dana: radite nešto u čemu ste dobri i u tome napredujete i to sve samo svojom zaslugom. Da to maksimalno uprostimo: stičete naviku da napredujete.

Na isti način na koji se razvila navika da odlažete bavljenje tim nečim što vas zanima, razvija se i nova navika da radite suprotno tome: konstantnom vežbom. Deluje naporno, pošto ste do ovoga na čemu ste sada došli bez naprezanja i taj obrazac ponašanja formirali ste tokom dužeg perioda tako da deluje kao da uopšte nije uložen nikakav trud u to. Jednostavno ste mislili da ste vi takvi, to je vaš karakter. Ali, s druge strane, verovatno se slažemo da bi bilo smešno i uvredljivo da, na primer, osobi koja ima problem s kilogramima prosto kažete: nema razloga da se trudiš oko toga, ti si takav kakav si, šta da radiš… S obzirom na sveprisutnost dijeta, reklama i propagiranja zdravog načina života koji je mnogima pomogao da izgube kilograme, ljudi koji imaju problem s kilažom najčešće su svesni da oni povodom toga nešto mogu i da učine (mada i u tom aspektu su ljudi u ubeđenju da je promena nemoguća). Zbog čega bi, onda, bilo drugačije s našim osobinama, radnim navikama, pristupom životu? Zašto bi to bilo zacementirano?

Ovakav način bavljenja problemom, koji se ogleda u racionalnoj analizi i postepenom prevazilaženju prepreke za preprekom, osnovni je vid koučinga.Promena načina sagledavanja stvari i odnošenja prema njima neizostavna je na tom putu.

Kod mnogih autora koji se bave različitim sferama društvenog i političkog života, beletristikom, zatim temama iz oblasti psihologije, sociologije i srodnih nauka, provlači se misao da se do promene teško dolazi. O kakvoj god promeni da je reč, ako je dovoljno velika – ona će naići na dosta otpora i problema. Jednostavnije rečeno, neće ići lako. Izraz koji najbolje opisuje period implementiranja tog novog načina ponašanja je “izlazak iz zone komfora”. Ova metafora označava menjanje svakodnevne rutine čime se, kako smo pominjali, menjaju navike. Kao dete robovali smo impulsima, u odraslom dobu robovi smo navika. Odatle treba krenuti u promenu.

Kouč je osoba koja dobro poznaje principe promene, prevazilaženja otpora koji se javljaju na tom putu, načine motivisanja i podsticanja na promenu, organizovanja, poznaje brojne veštine potrebne na putu do uspeha, i može biti veoma koristan saputnik ljudima koji žele da poboljšaju sebe i kvalitet sopstvenog života.

Izvor: Danas / Aleksandar Pejčić (Autor je praktikant O. L. I. Integrativnog psihodinamskog koučinga)
Foto 1: Kalexanderson / Flickr.com
Foto 2:
eschipul / Flickr.com
Foto 3:
U.S. Naval War College / Flickr.com

Mentalno zdravlje

Šta je zavisnost od seksa?

Holivudski producent Harvi Vajnštajn, optužen za seksualno uznemiravanje više desetina žena i nekoliko slučajeva silovanja, navodno je na lečenju od zavisnosti od seksa. Terapeuti objašnjavaju o kakvom poremećaju je reč i da li je Vajnštajn na pravom mestu.

Mentalno zdravlje utorak 17.10. 10:03 Komentara: 11

Kako dolazak jeseni i radno mesto utiču na mentalno zdravlje

Danas je Svetski dan mentalnog zdravlja. Otkako je ustanovljen, svake godine ima drugu temu, a danas je to mentalno zdravlje na radnom mestu. Odlazak leta i dolazak jeseni, a zatim i zime, kod nekih ljudi rađaju neraspoloženje, pa čak i depresiju. Priroda nas je, kaže psiholog Predrag Đorđević, obdarila time da na promenu godišnjih doba ne reagujemo baš kao medvedi. Pogledajte prilog iz "150 minuta“.

Mentalno zdravlje utorak 10.10. 14:20 Komentara: 1
strana 1 od 29 idi na stranu