Kako nastaje želudačni čir?

O najčešćim faktorima rizika, za "Vivu" govori dr Tihomir Orlić, gastroenterohepatolog Kliničkog centra Vojvodine:

– Najveći rizik za nastanak čira nose infekcija bakterijom helicobacter pylori i korišćenje nesteroidnih antiinflamatornih lekova i asprina. Nisu zanemarljivi ni stres, virusne i bakterijske infekcije (citomegalovirus, herpes simpleks, helicobacter heilmanni), uzimanje lekova kao što su klopidogrel, bisfosfonati za lečenje osteoporoze, kalijum-hlorid, hemoterapija, zračenje, opstrukcija dvanaestopalačnog creva, hormonski i drugi poremećaji u organizmu koji izazivaju pojačano lučenje želudačne kiseline. Tu su i različite sistemske bolesti, kao što su ciroza jetre, hronična opstruktivna bolest pluća, bubrežna insuficijencija, transplantacija organa. Postoji i grupa ulkusa koju nazivamo idiopatskim peptičkim ulkusima, a čiji jasan uzrok ne može da se utvrdi.

Kakva je bakterija helicobacter pylori, kako se čovek njome inficira i da li ova infekcija uvek dovodi do nastanka čira?

– Reč je o bakteriji koja je adaptirana na ljudski želudac. Pretpostavlja se da je gotovo polovina čovečanstva ima na površini sluznice želuca. Smatra se da infekcija najčešće nastaje u detinjstvu i ranoj mladosti, te da se prenosi direktno sa inficirane osobe na zdravu. Dokazano je da je najveća koncentracija bakterija u ispovraćanom sadržaju inficirane osobe i njenoj neposrednoj okolini. Sama infekcija počinje bakteriološkom kolonizacijom sluznice želuca, a ishod zavisi od imunološkog odgovora novozaražene osobe. Otuda i različite individualne reakcije – aktivni gastritis, ulkusna bolest dvanaestopalačnog creva ili želuca, sve do razvoja limfoma ili karcinoma želuca. Ova bakterijska infekcija uočena je kod 90 odsto bolesnika sa duodenalnim i kod 70 odsto bolesnika sa želudačnim ulkusom, ali ona ne znači i obavezan nastanak ulkusne bolesti.

Koji lekovi su najopasniji za nastanak ulkusa i ulkusna krvarenje?

– Acetilsalicilna kiselina (aspirin, andol, anbol, midol, acetisal, cardiopirin) i takozvani nesteroidni antiinflamatorni lekovi (brufen, diklofen, rapten K, flugalin, ibuprofen, indometacin) spadaju u grupu najčešćih uzročnika ulkusa. Reč je o grupi najpropisivanijih lekova, koje često pacijenti samoinicijativno i kupuju i koriste. Ovi lekovi ne dovode do oštećenja sluznice samo svojim direktnim delovanjem u želucu. Od mnogo većeg značaja je njihovo takozvano sistemsko dejstvo koje za posledicu ima slabljenje mehanizama obrane sluznice od agresivnih faktora. Za nastanak ulkusa i krvarenja iz njih nebitno je da li je lek unet putem tableta, čepića ili injekcija. Zato je veoma važno da pacijenti ne uzimaju nikakvu terapiju na svoju ruku i da se o svemu posavetuju sa svojim lekarom, naročito ako su već imali neke probleme sa organima za varenje ili pojavu krvarenja.

Koji su klinički znaci ulkusa?

– Različiti su, a ponekad ih uopšte ni nema. Od simptoma se najčešće javljaju bol i nelagodnost u gornjem delu trbuha, mučnina, ponekad povraćanje, gorušica i podrigivanje, nadutost i osećaj težine u trbuhu, poremećaj apetita. Bol koji se oseti više sati nakon obroka i noću, kada je želudac prazan, karakterističniji je za ulkus na dvanaestopalačnom crevu, a onaj neposredno nakon jela – za želudačni ulkus. Ponekad je prva manifestacija bolesti nastanak komplikacija. Iznenadan jak, neizdrživ bol može, recimo, ukazivati na moguće pucanje čira kroz zid organa (perforacija) ili njegov proboj u neki susedni organ (penetracija), gušteraču na primer. Uporno povraćanje može biti posledica suženja izlaznog dela želuca ili dvanaestopalačnog creva izazvanog ulkusnom bolešću. A povraćanje krvi ili crnog sadržaja, kao i pojava bordo-crvene ili kao katran crne lepljive stolice neprijatnog mirisa, ukazuje na pojavu krvarenja.

Dijagnostika i terapija

Savremene metode u dijagnostici ulkusa svakako pomažu ranom otkrivanju bolesti. U čemu se one sastoje?

– Standard za dijagnostiku ulkusne bolesti je endoskopski pregled (ezofagogastroduodenoskopija) kojim se direktno pregleda sluznica jednjaka, želuca i dvanaestopalačnog creva, uz mogućnost uzimanja tkiva za biopsije i eventualnog izvođenja intervencija u slučaju potrebe. Ranije je za dijagnostiku ulkusa korišćen rtg pregled gastroduodenuma sa kontrastnim sredstvom, ali on nije dovoljno osetljiv za otkrivanje manjih ulceracija. Danas se koristi u dopunskoj dijagnostici ako se sumnja na određene komplikacije ulkusne bolesti (stenoza, fistule, perforacija).

Terapije za lečenje ulkusa su raznolike. Šta je karakteristično za one najčešće korišćene?

– Konzervativna terapija podrazumeva tretiranje ulkusne bolesti antisekretornim lekovima koji smanjuju lučenje kiseline u želucu, a u kombinaciji sa adekvatnom terapijom H. pylori infekcije. Od antisekretornih lekova najčešće se koriste takozvani inhibitori protonske pumpe (omeprol, nexium, controloc), ređe blokatori H2 receptora (ranitidin, famotidin) koji imaju slabije dejstvo. Krvarenja iz ulkusa se tretiraju bolnički infuzionom terapijom i ampuliranim lekovima iz već navedenih grupa, ali uz izvođenje endoskopskih metoda zaustavljanja krvarenja prilikom gastroskopije. Hirurške intervencije danas su retko potrebne i izvode se u slučaju velikih ulkusa otpornih na terapiju, nekontrolisanih krvarenja koji se ne mogu endoskopski rešiti, perforacije ulkusa ili perzistentne stenoze pilorusa.

Da li ulkusna bolest želudca ostavlja posledice, recimo nastanak stenoze pilorusa – suženje prelaza želuca u dvanaestopalačno crevo?

– Stenoza pilorusa je samo jedna od mogućih komplikacija ulkusa koji se nalaze u ovoj regiji želuca i svakako njen nastanak nije obavezan. To suženje najčešće je samo reakcija na prisustvo ulceracije i povlači se sa zaceljivanjem čira adekvatnom terapijom. Kada je reč o uticaju lučenja želudačne kiseline na nastanak ulkusa, povećana sekrecija se uočava kod duodenalnog ulkusa i onih smeštenih u donjem izlaznom delu želuca. Normalna ili snižena sekrecija želudačne kiseline karakteristična je za ulkus u gornjim delovima tela želuca, i posledica je hronične upale i atrofije sluznice. U slučaju hirurškog zahvata tokom kojeg se spaja preostali deo želuca sa tankim crevom – mesto ovog spoja takođe može biti lokacija za kasniji nastanak ulkusa.

Ukupno gledano, patogeneza nastanka ulkusa rezultat je složenih poremećaja odnosa između agresivnih faktora i odbrambenih mogućnosti same sluznice.

Na kraju, dr Tihomir Orlić apeluje na pacijente da se ni po koju cenu ne leče sami, već da se za sve tegobe i sve lekove koje uzimaju posavetuju sa svojim lekarom.

Foto: Ohmega1982 / FreeDigitalPhotos.net / Stuart Miles / FreeDigitalPhotos.net