Ubiti Twitter rugalicu

Ona simpatična ptičica koja je simbol Twittera u stvari je zamaskirana eksplozivna naprava. Tako bar pokazuje jedna ilustracija u „Tajmu”, a da je zaista tako uverilo se u poslednje vreme nekoliko američkih političara.

Najnovija žrtva eksplozivnog punjenja od 140 slovnih znakova bio je kongresmen Antoni Viner, kome se omaklo da pritisne pogrešan znak i umesto da svoju lascivnu poruku sa adekvatnom pratećom fotografijom uputi samo na jednog primaoca, 21-godišnju studentkinju, ona je stigla na adrese svih njegovih „twitter sledbenika”.

U polemici koja je ovde tim povodom usledila, otvorene su dve teme. Prva je stara koliko i politika, odnosno civilizacija: zašto su moćni ljudi seksualno navalentniji od onih drugih (poslednji meseci su pružili mnogo dokaza za to, a najrečitiji je onaj sa direktorom MMF-a, Dominikom Stros-Kanom).

U mnoštvu odgovora koji su dati, prepoznaju se dve, takoreći, antičke konstatacije. Zato što im se može, veli prva i što je vlast najveći afrodizijak, kaže se u drugoj.

Druga se tiče modernih telekomunikacija, odnosno „transparentnosti duha vremena”, kako je savremenu digitalnu kulturu opisao jedan ovdašnji bloger. Fenomena čija je osnovna karakteristika da se privatnost i prisustvo „onlajn” međusobno isključuju. Sve što je na nekom digitalnom uređaju – a to više nisu samo personalni računari, već i mobilni telefoni – otkucano i negde ili nekome poslato, kad-tad će postati javno.

Što se politike tiče, internet i takozvane „društvene mreže” – Facebook i Twitter – postale su njena potreba i njen usud. Otkako je Barak Obama u svojoj kampanji koja je pre četiri godine u ovo vreme već uveliko bila u toku (mada je do izbornog dana bilo više od godinu dana) pokazao da one mogu da budu veoma efikasno sredstvo komunikacije sa biračima. Zbog toga se danas od iole modernih političara očekuje ne samo da imaju svoj vebsajt sa biografijom, programom i aktuelnim vestima, već i da sa biračima i simpatizerima budu i u stalnoj, pomenutim mrežama posredovanoj vezi.

U tome je međutim i velika prednost i opasna zamka. U stvari, više zamki. Novi komunikacioni medij je naime koliko zavodljiv, toliko i pritvoran. U isto vreme pruža i privid anonimnosti i intime, bliskosti i bezbedne daljine. Ali, glavni učinak je da do kraja razgolićuje. Nije jednostavno sve vreme biti na oprezu, niti povući jasnu crtu između zvaničnog, odnosno poslovnog i privatnog, odnosno ličnog.

Političari imaju potrebu da sebe predstave u što boljem svetlu, njihova žeđ za pozitivnim publicitetom je ogromna. Ali ne uspevaju svi da se zaustave na onoj granici na kojoj, u komunikaciji sa virtuelnim Facebook prijateljima ili Twitter sledbenicima prestaje želja za dopadanjem, a počinje egzibicionizam. Novi mediji time postaju moćna pojačala negativnih osobina nečije ličnosti.

Tako se stiglo do situacije da tehnologija na momente prestaje da bude sluga i pretvara se u gospodara. Političari, naročito oni nesvesni da su onlajn mikrofoni, a često i kamere, stalno uključeni, o sebi emituju mnogo više informacija nego što bi inače hteli. Svako od njih tako postaje sopstveni Wikileaks.

Zanimljiv primer i ilustracija ovog stanja je prošlonedeljni odlazak novinarskih ekipa u Džuno, prestonicu Aljaske, da bi tamo preuzele pakete od po 24.000 strana dvogodišnje imejl prepiske nekadašnje guvernerke, a danas kontroverzne konzervativne političarke Sare Pejlin. Njoj svakako nije padalo na pamet da će ta korespondencija – sa saradnicima, prijateljima, porodicom – ikad biti predmet javne pažnje, ali, eto, dogodilo se da je katapultirana na javnu scenu kao partnerka Džona Mekejna u izbornom meču u kojem je na kraju pobedio dvojac Barak Obama – Džo Bajden, i postala nacionalna politička diva, posle čega nije mogla da se vrati u anonimnost.

Tolika količina materijala je naravno nesavladiva za jednog čoveka, pa i celu novinarsku ekipu, tako da su vodeći dnevnici „Njujork tajms” i „Vašington post”, koji su uvid u ovu prepisku tražili na osnovu američke verzije zakona o dostupnosti informacija, pomoć zatražili od stotine volontera, koji su dobili precizna uputstva kako da iz velike količine te jalovine iskopaju poneko zlatno zrnce koje bi moglo da se stavi na naslovnu stranu. Iako je odziv dobrovoljaca bio mnogo veći od potrebnog, njihov posao je dosad bio jalov, ali još se kopa…

Sve dakle ostaje negde zabeleženo. Ali ono što je doneo skandal sa nespretnim (i pohotnim) kongresmenom, bio je povod da se osvetle još neke činjenice savremene američke kulture. Kao, na primer, ona koja opovrgava preovlađujuće uverenje da se „sekstingom” – slanjem poruka nepriličnog i seksualno provokativnog sadržaja, bave samo tinejdžeri.

Poznati Pju istraživački centar u svom projektu „Internet i život u Americi” iznosi podatak da je to mnogo učestalije među onima između 18 i 29, ali da nije baš sasvim retko ni među onima starijim od 30 a mlađim od 49 (kongresmen Viner ima 46). Čak 17 odsto anketiranih u reprezentativnom uzorku je izjavilo da je primilo fotografije takve vrste, a pet odsto njih je takve sadržaje slalo.

Viši istraživač Pju centra Amanda Lenhart, u „Njujork tajmsu” ovo objašnjava „alhemijom seksa i tehnologije”. Nensi Bajm, profesorka komunikacionih studija i autorka knjige „Povezanost u digitalnom dobu”, sasvim je direktna: „Mi težimo da tinejdžere okrivljujemo za postupke koje i sami činimo… Da prave istinske gluposti onlajn i te kako su sposobni i odrasli”.

Veb dakle omogućava da se lakše vara – i da se lakše bude uhvaćen. Ali nije samo reč o najvažnijem nagonu, bez koga ne bi bilo ni života. U pitanju je i sve drugo. Nema mesta za sakrivanje u digitalnom dobu. Studije američke (i ne samo njene) kulture dobile su tako novu, provokativnu, ali i zahvalnu temu. Autor: Milan Mišić