Srpski sajtovi – bušna sita

Daleko je vreme kad je bilo koji vlasnik računara sa izlaskom na Internet jednim prostim telnetom mogao da se uloguje na mejl server (računar zadužen za slanje elektronske pošte) tadašnjeg MUP-a i da lako pošalje elektronsku poštu sa adrese tadašnjeg ministra tog državnog tela. Beše to s početka Interneta u Srbiji, krajem devedesetih, a od tada smo prešli trnovit put kompjuterizacije i internetizacije Srbije, ali nikako da se oslobodimo osnovne dečje bolesti – nemara i neznanja.

Poslednji u nizu provaljenih državnih sajtova jeste sajt Javnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal. Mediji su preneli da se na njega ulazilo školskom šifrom. Da pojasnimo: svaki sajt ima svoju lozinku za administratora tog sajta, koji je nadležan da ga održava. Ta lozinka predstavlja „ulazna vrata” na bilo koji sajt i sasvim je normalno, kao i kada odlazite od kuće, da svoj sajt zaključate (zaštitite nekom lozinkom).

Naravno, ukoliko samo stavite rezu na ulazna vrata (zaštitite glupom lozinkom koja se lako otkriva), da li očekujete da nađete nešto u stanu kada se vratite? Ono što je bilo šifra na pomenutom sajtu nije bila školska šifra, već šifra koju nikad niko ne bi stavio na svoj sajt. Ako pričamo o školskim šiframa, to se desilo pre samo mesec-dva kada je provaljen sajt „Očistimo Srbiju” Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja. Taj sajt je imao školsku šifru, pa i ona spada u red onih koje je lako otkriti. Ponovo, i tu imamo isti problem oko odgovornosti. Da sad ne idemo dalje u istoriju difejsovanja (upada na sajt najčešće kroz „inventivnu” šifru i promene kompletne naslovne strane sajta) kada su mnogi sajtovi ministarstava doživeli tu sudbinu.

Ono što najviše boli jeste spomenuta dečja bolest. Prosto – ko održava te sajtove? Da li postoji određena služba, ili ih ima pri svakom ministarstvu ili instituciji? Je l’ znaju oni nešto? Ako ih nema, oni su potrebni, makar zato što je podsmeh klinaca na ovakvo neznanje samo znak da je srozan pojam države i institucija na najniži mogući nivo. Oni su naša budućnost, a ovakvim nemarom i neznanjem se samo gubi poštovanje, a vraća se vrlo teško.

Prst na čelo i razmislite...

Na kraju, u pisanju medija opet se koristi reč haker. Kroz te senzacionalističke tekstove medija ona je evoluirala od prvobitnog značenja (poznavalac računara) u značenje kompjuterskog kriminalca. Međutim, evolucija nije završena, jer ona sada ima novo značenje: početnik na računaru. Sve češće se dobacuje početnicima kada sednu da nabadaju po nepoznatoj tastaturi: „Gde si, hakeru?”. S obzirom na naše administratore sajtova, hajde da mi uopštimo tu reč: svi smo mi hakeri!

Autor: Dušan Stojičević *

* Autor je glavni i odgovorni urednik „Sveta kompjutera”