Reketiranje - Wimbledon 2022 -

Vimbldon, je**te!

Stigao sam u London. Majke mi, ne lažem. Nije mi ponovo otkazan let, čak mi nisu ni prtljag izgubili. Zamalo, doduše.

Luka NikolićIzvor: B92
Podeli
Foto: B92/LN
Foto: B92/LN

Dan nakon pakla na frankfurtskom aerodromu, o čemu ste mogli da čitate juče, uspeo sam da se ponovo pojavim na aerodromu, ukrcam na let "Lufthanse" i... Dođem u London!

Pomalo mi je bilo krivo što sam napuštao Darmštat, miran gradić nadomak Frankfurta. Pomenuta avio-kompanija me je smestila u lep hotel, a našao sam i točeno pivo za 3,5 evra.

Šta poštenom čoveku više treba?

Ipak, ima i taj Vimbldon...

Na londonski aerodrom Hitrou sam sleteo negde oko 11 ujutru po lokalnom vremenu i sve je prošlo bez problema.

Doduše, tako je krenulo i kada sam se zaputio iz Beograda, pa dobro znamo šta se desilo.

Krenuo sam po prtljag, došao do dela u kojem je trebalo da se nalazi i rešio da uđem na mejl, a na njemu novo ljubavno pismo od "Lufthanse".

"Izvinjavamo se što vaš prtljag nije stigao sa vama", otprilike je glasila poruka nemačkog giganta.

Posle svega što mi se desilo, nisam se mnogo ni iznervirao. Bilo mi je nekako očekivano, ali sam svakako otišao do šaltera na kojem se prijavljuju problemi ove prirode.

Stao sam u red, ispred mene su bila dva Engleza. Okej, idemo čekanje, brzo sam tu. Međutim, ispred mene ulazi još pet Engleza. Svi su oni sa ta dva Engleza, pa znate oni moraju zajedno.

Spasao je i mene i njih jedan čikica koji me je odveo sa strane, čekirao mi kartu i potražio mi kofer. Kaže, nalazi se na broju 3.

Ali, let iz Frankfurta kojim sam došao je na broju 6.

Let broj 3 je iz Rijada.

Naravno, moj kofer je bio među koferima koji su doleteli iz Saudijske Arabije. Kako? Zašto? Apsolutno me nije zanimalo.

Uspeo sam!

Da vas ne davim pričom kojim sam metroom i autobusom stigao do smeštaja, možemo odmah da pređemo na Vimbldon, ali ću najbolje iz ovog dana ostaviti za kraj. Taj deo ne smete propustiti.

Put od smeštaja do Vimbldona mi je poprilično lagan. Petnaest minuta peške do metroa, onda direktna linija do stanice blizu kompleksa, pa onda još nekih 15 minuta peške do ulaza.

Ako se ikada zaputite ka Vimbldonu i mislite da možete da ga promašite, teško. Putokaza ima koliko hoćete, a iz metroa ćete izaći i bez gledanja na kojoj ste stanici jer...

Već po prilasku kompleksu vidi se o kakvoj mašineriji se radi, a utisak na mene pojačan je time što nikada nisam bio ni na jednom Grend slemu, pa ni događaju ovakvih razmera.

Tek kada sam ušao u vimbldonske prostorije me je pogodio talas emocija sa shvatanjem šta se upravo desilo. Došao sam na Vimbldon, je**te.

Osećao sam se kao malo dete u prodavnici slatkiša. Odmah sam hteo sve da vidim i obiđem, od Centralnog terena do Terena broj 470. Dobro, nema ih baš toliko, ali ih ima mnogo.

Čuveni Teren 18 na kojem je Izner pobedio Maua u onom nerealnom meču koji je trajao tri dana, teren na kojem je Janko Tipsarević odigrao poslednji meč na Vimbldonu, Teren 1 na kojem je Đoković predavao neke istorijski bitne mečeve... (Hvala kolegi Ozmu na Tur d'Vimbldonu, baj d vej).

Najveći utisak na mene verovatno je ostavio čuveni Aorangi park, deo kompleksa u kojem svi igrači treniraju.

Apsolutno je bio nerealan osećaj doći na samo nekoliko metara od ljudi koje gledate na internetu i televiziji ceo život, pa čak i do onih manje "bitnih" kao što su Fransisko Serundolo, Jirži Veseli ili sudije Karlos Ramos, Džejms Kjotavong i, naravno, Marijana Veljović.

Prolaze ljudi pored mene, treniraju, rade šta imaju da rade -- a ja tu, kao, stojim pored i deo sam svega toga. Nerealno.

Ako je ovakav osećaj videti samo manje-više prazan kompleks bez gledalaca i mečeva, pitam se šta me čeka sutra kada krene program i kada se nađem na Centralnom terenu Vimbldona tokom meča u kojem će igrati Novak Đoković.

Dobro, gledao sam Novaka dosta puta u Beogradu, ali, realno, to nije to. Ni blizu.

Ovim blogom ću vas napustiti možda i zauvek, pošto u Engleskoj nije isti ulaz za punjače i ostalo kao što je u Evropi.

A ja, normalno, adapter nisam ni kupio, a kamoli poneo, dok je u nedelju popodne svaka prodavnica u kojoj bih mogao da ga nađem bila uveliko zatvorena.

Moram da pohvalim i Wi-Fi koji imam u smeštaju. Internet konekcija mi ne dozvoljava da otvorim Jutjub video ni na kvalitetu od 240p, poruke jedva uspevaju da se pošalju, a sve vreme piše da je Wi-Fi na maksimumu.

Kukanje ću završiti informacijom da vrata od sobe u kući u kojoj se nalazim ne mogu da se zatvore. Ne, ne samo da ne mogu da se zaključaju, nego ne mogu uopšte ni da se zatvore sa spoljašnje strane, tako da svaki put kada izađem iz kuće u kojoj živi još nekoliko meni nepoznatih ljudi -- ostavljam vrata sobe otvorenim.

Toliko od Alise u zemlji čuda do sutra, ako uspem da kupim adapter i neko me ne opljačka pride.

Luka Nikolić (@luksie1)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.