Zuzana za B92: 'Ajde!' naterao Srbiji suze na oči

Zuzana je iz Varšave, završila je grafički dizajn u rodnom gradu, a potom se preselila u London i dobila je zvanje mastera na smeru “animacija likova“.

Njen master rad zove se “Ajde!“, petominutni animirani film o životu i karijeri Novaka Đokovića.

Kako kaže u razgovoru za B92, drago joj je što je za rad izabrala velikog sportistu i skromnog čoveka i ističe da joj je film “okrenuo život naopačke“.

“Zavolela sam tenis kada mi je bilo pet godina, ali ne mogu tačno da se setim kada sam postala Noletov fan. Ono čega se sećam jesu sve one besane noći koje sam provela pred TV-om prateći Australijan open i US open i osećajući istinski stres u teškim trenucima njegovih mečeva, kao i radost kada pobedi“, počinje Zuzana priču za B92.

Sve je počelo jednog novembarskog dana u londonskoj O2 Areni...

“Na moj 23. rođendan, nekoliko nedelja pošto sam se preselila u London, prijatelj me je odveo na završni Masters u O2 Arenu. Uprkos tome što sam veliki ljubitelj tenisa, do tada ga nikad nisam gledala uživo jer u Poljskoj nema turnira. Gledali smo meč Đokovića i Federera i bila sam impresionirana – samom igrom, načinom na koji je događaj organizovan, osećala sam se kao na rok koncertu. Čak sam ponela i zastavu i transparent na kojem je pisalo ’Go Nole, cause it's my birthday!’. Nadala sam se da ću dobiti autogram ili bar da će me kamera uhvatiti, ali sedeli smo previsoko. Novak je pobedio u dva seta, a ja sam otišla silno inspirisana. Tada mi je i sinula ideja da napravim film“, kaže Zuzana i dodaje:

“Naravno, znala sam Novakovu priču i ranije, ali na priče oko sebe tek sam pomnije počela da obraćam pažnju kada sam počela studije filma i animacije. Shvatila sam da je Novakova priča savršena za film, a posle nekoliko dana bila sam još sigurnija da ću je napraviti. Bilo je finale Mastersa, a ja sam posle predavanja otišla do O2 Arene da uzmem možda autogram i da gledam meč na velikom ekranu. Ipak, nekako sam, potpuno neočekivano, dobila kartu i ponovo sam gledala Novaka uživo, ovoga puta sa Nadalom. Nole je pobedio, dobila sam autogram na transparent i rekla sam sebi: ’Svemir mi definitivno nešto poručuje“.

Tri su grupe razloga zašto je baš Novak postao tema Zuzaninog master rada – njegov lik, prošlost i karakter.

“Pre svega, on je nesumnjivo sjajan sportista. Uz to, način na koji se kreće na terenu, sve to klizanje, istezanje i špage, to je kao da je živi lik iz crtanih filmova. Takođe, njegove crte lice i fizionomija savršene su da se od njih napravi dobra karikatura.

To nije jedini razlog zašto sam rešila da napravim film o njemu. Više je to bilo zbog njegove pozadine i puta koji je morao da pređe da bi bio tu gde je sada. Nije imao lak početak, morao je da prođe mnogo prepreka u životu i u karijeri, a najvažnije od svega jeste da nikada nije prestao da se bori i da je verovao da može da ostvari svoje dečji san, da osvoji Vimbldon i postane prvi na svetu. U školi su mi rekli ’kada nema problema, nema ni priče’. A Novakova priča puna je ’problema’ sa kojima je on morao da se izbori. A to je savršen materijal za film, pogotovo za animaciju u kojoj može da se prikaže bilo šta, bez granica.

Novak je i sjajna osoba, poštuje svoje protivnike i doprinosi svojoj zemlji pomažući najmlađe. On je ogromna inspiracija i uzor deci, ne samo u Srbiji, pa sam i na to pokušala da se osvrnem u filmu“.

Samom činu pravljenja filma prethodili su sati i sati pripreme na različite načine.

“Mnogo vremena sam provela u istraživanju – ljudi, mesta, događaji, istorija... To je ključno kada je reč o pravljenju filmova, naročito nečijih biografija. Od dana kada sam dobila ideju za film, počela sam da skupljam materijal, izjave, fotografije, snimke... Takođe, stvorila sam i sliku Beograda na osnovu onoga što je Novak govorio u intervjuima – to što je govorio pojavljivalo se kao čista slika u mojim mislima“.

Novak je bio veoma dirnut filmom, ali nije jedini – Zuzani pišu iz Srbije, ali i iz ostalih krajeva sveta.

“Nikada ranije nisam dobila toliko pohvala, verovatno i neću nikada više. Moram da istaknem da skoro uopšte nema negativnih poruka, što je zaista retko na internetu. Brojni ljudi, naročito oni koji su živeli u Beogradu devedesetih godina, zahvalili su mi se i pisali o svojim iskustvima i o tome kako su se skrivali u podrumima tokom NATO bombardovanja. Jedna od njih rekla mi je da je mogla da oseti miris podruma u kojem se skrivala sa porodicom dok je gledala slične scene u filmu. To me je istinski potreslo. Pisali su i da im je ’Ajde’ naterao suze na oči, da me ’Srbija voli’, tako da verujem da bih imala mnogo kuća u kojima bih mogla da odsednem ako bih došla tu. Ali ne samo tu, dobila sam i jednu poruku iz Kazahstana u kojoj me zovu da dođem. Ko zna, možda to i uradim“, zaključila je Zuzana za B92.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)