NLB: Partizan želi het-trik

Beograd je domaćin po treći put, ali će se najbolje ekipe ex-Yu ovoga puta nadmetati na parketu 'Beogradske arene'. Rukovodstvo NLB lige očekuje pune tribine, ali je verovatnoća da se ponovi posećenost Partizanovih evroligaških utakmica vrlo mala.

S druge strane, opcija da tri srpska kluba igraju završni turnir u Zagrebu je bila krajnje nerealna, baš kao i eventualna odluka o neutralnom domaćinu.Vršac nije želeo da ulazi u finansijski neisplativ poduhvat, te se odluka o Beogradu kao gradu domaćinu jednostavno morala doneti.

Iako je i osma sezona ovog takmičenja na samom kraju, teško se može reći da je broj onih koji podržavaju ovu ligu porastao, barem kada je u pitanju Srbija i navijači srpskih klubova koji igraju u Jadranskoj ligi. Zagovornici “neophodnosti” igranja ovakve zajedničke lige na ovim prostorima ne nalaze odgovor na osnovnu činjenicu – srpski timovi dominiraju u ovom šampionatu, a sezona koja je pri kraju je najbolja potvrda za takav stav.

Ako se po strani ostavi rezultat Vojvodine, koja je “osvojila” poslednje mesto ( u konkurenciji Heliosa i Zagreba) i na taj način sebe u sledećoj sezoni direktno udaljila od igranja na istom nivou konkurencije, i FMP-a, čiji je koncept, način razmišljanja i poslovanja odavno vrlo dobro i svima poznat, dolazi se do vrlo zanimljivih brojki. Naime, tri srpska učesnika predstojećeg turnira u Beogradu, su u susretima protiv predstavnika drugih zemalja, postigla sledeće rezultate: Partizan je ostvario 16 pobeda i 2 poraza, Hemofarm je pobedio 14 puta i bio poražen 4 puta, dok Crvena zvezda ima skor 13 pobeda i 5 poraza. Ako se rezultati saberu, brojka koja se dobija je neverovatna – Partizan, Hemofarm i Crvena zvezda su na 54 utakmice protiv timova iz Hrvatske, Slovenije, BiH i Crne Gore pobedili čak 43 puta, odnosno ostvarili procenat uspešnosti od 80%. Ovaj podatak svakako ide u prilog onima koji očekuju da se pobednički pehar i šesti uzastopni put nađe u rukama tima iz Srbije (od sezone 2003/04, šampioni regionalne lige su, redom bili FMP, Hemofarm, FMP i Partizan u poslednje dve sezone).

POLUFINALNI PAROVI

Partizan je u regularnom delu šampionata zabeležio skor od 23 pobede i 3 poraza (gostovanja protiv Zadra i Cibone, u Pioniru poraz od Crvene zvezde), što ga je dominantno dovelo do prve pozicije (ostali učesnici turnira su imali po 7 poraza, najbolja u krugu i drugoplasirana na kraju je zagrebačka Cibona), odnosno prilike da i po treći put zaredom osvoji titulu šampiona regionalne lige. Beogradski 'crno-beli' su svakako favoriti završnog turnira, što su zaslužili odličnim partijama i u NLB ligi i u Evroligi, kvalitetom i konstantom u igri i rezultatima. Po starom dobrom običaju, Partizan predvodi Duško Vujošević , što ovaj klub , takođe, izdvaja u odnosu na ostale konkurente – Cibona, Hemofarm i Crvena zvezda su u sezonu 2008/09 ušle sa novim trenerima, te se o kontinuitetu u radu ne može govoriti, a jasno je da je i to jedan od preduslova postizanja dobrih rezultata u košarci.

Partizan je posle prošlogodišnje sezone ostao bez nekolicine igrača, pre svih nosilaca igre Palasija, Pekovića i Kecmana. Njihovi “naslednici” i njihov kvalitet, sposobnosti i mogućnosti, omogucili su Vujoševiću da svoj napadački sistem obogati nešto bržom igrom, kao načinom za nadoknadu nedostatka dominantnog centra, kakve su 'crno-beli' imali u prethodnim sezonama (Stanojević, Krstić, Peković i Perović). Lazme i Rakočević su izvanredno pokretljivi i skočni centri i predstavljaju veliki problem za svakog protivnika. Ovu sezonu su za svoju definitivnu potvrdu i sazrevanje iskoristili Tepić i Veličković, koji su se uspostavili kao nosioci igre i kreatori ovogodišnjih odličnih rezultata, baš kao i Tripković, koji se razvio u pojedinca sposobnog da svojim potezima odlučuje o pobedniku.

Partizan igra veoma čvrsto i odlučno u odbrani, vrlo pokretljivo i sa dobrom kontrolom prostora u blizini koša, uz neprestano insistiranje trenera na, pre svega, ličnoj odgovornosti, bez obzira da li se radi o individualnoj ili kolektivnoj odbrani. Odavno razvijene “radne navike” kretanja i skoka pod oba obruča su ove sezone naročito primetne.

Problem koji može biti veći od onih “košarkaških” je atmosfera koja je u dobroj meri već stvorena, a to je da se pobede crno-belih “već podrazumevaju”. Međutim, daleko je od istine da će biti dovoljno samo pojaviti se na parketu, da će se suparnici sami pobeđivati. Na osnovu partija prikazanih posle eliminacije u četvrtfinalu Evrolige, slobodno se može reći da porazi od CSKA nisu ostavili psihološke tragove, što je svakako ohrabrujuće za Vujoševića i njegove izabranike.

Protivnik crno-belih u polufinalu će biti “večiti rival”, beogradska Crvena zvezda, koja je u krugu sa Cibonom i Hemofarmom završila na četvrtoj poziciji, što ih je dovelo na završni turnir, na kome prošle godine nisu učestvovali.

Za razliku od rivala, crveno-beli nemaju kontinuitet, bez obzira da li se radi o trenerskom radu, ili se govori o sastavu tima. Ako se vratimo nekoliko meseci nazad i prisetimo svega što se dešavalo na Malom Kalemegdanu, ne može se govoriti o realnim osnovama za eventualno nezadovoljstvo pristalica ovog tima.

Uspostavljanje nove uprave tima, operativnog personalnog sistema unutar kluba, angažovanje trofejnog trenera i stvaranje konkurentne ekipe jesu stvari koje govore da se Zvezda nalazi na dobrom putu, ali je vrlo važno, što pre shvatiti, da je verovatnije da će taj put biti duži, nego li kraći, što je upravo ono na čemu Svetislav Pešić insistira od samog početka svog angažmana u ovom klubu.

Iskusni i trofejni stručnjak ne odstupa od svog načina košarke, koji ga je i doveo do nivoa na kome jeste. Od svojih igrača u odbrani traži agresivnost, puno energije i borbe, potrebnu čvrstinu i odlučnost, dok u napadu insistira na sistemu i disciplini u kretanju, a individualna rešenja podržava ukoliko su proizvod tog sistema. Pešić je vrlo svestan kvaliteta i mana svojih igrača i evidentno je da je dosta toga urađeno kako bi se složili u najodgovarajući sistem.

Nije teško setiti se ovogodišnjih fantastičnih partija crveno-belih, baš kao što je bilo i bledih izdanja. Da bi se na uspeh “računalo”, potrebno je pokazivati uspostavljenu konstantnost i stabilnost, baš kao i sposobnost da se što pre izađe iz “nokdauna”. Kao značajan faktor u NLB ”derbiju” može se pokazati i potpuni nedostatak pritiska i imperativa pobede, odnosno potpuna rasterećenost Crvene zvezde. Uz to, pošlo im je već za rukom da pobede Partizan i svest da mogu da se ravnopravno nose sa favorizovanim protivnikom ne može da bude na odmet.

Hemofarm ima sezonu iz snova – polufinale Evrokupa, finalni turnir NLB lige, projektovano finale domaćeg prvenstva, a sve to sa timom čiji su neki od nosilaca igre sigurno budućnost srpske kosarke.

Pred sezonu je doveden Karadžić, od koga se tražilo da nastavi sa razvojem Markovića, Marjanovića, Mačvana , Božovića, Savovića i Despotovića, sa što manje “kolateralne rezultatske štete”. Ostatak tima je mnogo iskusniji, Joksimović, Krstović, Vukosavljević, Pavković, Borisov i Bader imaju dosta utakmica u nogama. Sve u svemu, tim sa dobrim miksom iskustva i potencijala.

Hemofarmov kvalitet se, pre svega, zasniva na potpuno popunjenom timu, što treneru daje mogućnost da, po želji, igra sa većim brojem igrača u rotaciji, što je izuzetno važno ove sezone, s obzirom na raspored igranja, kako u Evropi, tako i na našim terenima.

Kao lider tima nametnuo se Marković, koji je na najbolji mogući način iskoristio činjenicu da je na putu da postane standardni član seniorske reprezentacije Srbije. Njegove atletske sposobnosti, u kombinaciji sa shvatanjem svoje uloge u timu, su dovele do toga da je neophodan u svakom pozitivnom rezultatu. Trener ga koristi na obe bekovske pozicije, a Hemofarm je verovatno najopasniji u napadu kada igra istovremeno kada i Pavković.

Važan šraf u napadu je igra Vukosavljevića, koga je vrlo teško kontrolisati kada dođe u posed lopte u blizini koša. Njegov učinak posle povrede je sve veći, i sigurno će staviti centre Cibone na velike muke. S druge strane, ostaje da se vidi kako će Marjanović reagovati na , verovatno, smanjenje minutaže, baš kao što se postavlja pitanje da li će uspešan američki izlet pomoći Mačvanu da zaboravi vrlo bledo izdanje u Torinu.

Igra u odbrani na spoljnim pozicijama će biti od izuzetne važnosti u polufinalu protiv Zagrepčana, i sigurno je da Krstović i Joksimović neće imati lak posao u čuvanju, pre svih, Andersona, i biće potrebno uspostaviti balans njihove igre u napadu i utroška energije u odbrani. U suprotnom može doći do “manjka” postignutih poena i eventualne utakmice koju će odlučiti “jedna lopta”, gde je realnije očekivati da Cibona bolje odreaguje, s obzirom na individualni kvalitet i iskustvo svojih igrača.

Perasović, za razliku od Karadžića, na raspolaganju ima ekipu bez mladih i neiskusnih igrača, sastav prepun “placenika”, bez nekih posebnih emocija prema klubu. Jasno je da se od evroligaša očekuje da pobedi u ovom meču, ali 'cibosi' nece imati lagan posao.

Ovogodišnji skor ova dva protivnika je 1 – 1, svako je pobedio na svom parketu, no Hemofarm ove sezone nije imao prilike da igra protiv Andersona, koji je uz Prkačina osnova igre u napadu, igrač koji ima sva prava, koji je sposoban da postigne 30 poena, protiv svakog protivnika. Od njegovih čuvara zavisi dosta toga, baš kao što je za Cibonu vrlo važno da mu se ostavljaju što brojnije situacije za igru 1 na 1.

Cibonin osnovni napadač u blizini koša je Prkačin, koji može da poentira, ali i da razigra ekipu. Godine su ostavile traga na njemu, što je posebno primetno u odbrani, ali je vrlo važno ne zaboraviti sledeće – uspešnost sezone za Cibonu određuju njihovi rezultati u NLB ligi, i broj bodova koje osvoji, u direktnoj trci sa Zadrom za mesto u Evroligi. Drugim rečima, Ciboni je pod moranje plasman u finale i eventualna titula, i treba očekivati da Zagrepčani u Beograd dođu silno motivisani i spremni . Dobar deo te “priče” je i sposobnost rukovodstva i stručnog štaba da u potpunosti objasni svojim strancima šta ovaj turnir znači za klub, kako bi klupski ciljevi bili kompatibilni sa njihovim ličnim ciljevima.