Natho za B92.net: Ako kažem sve što mi je na duši...

Kapiten reprezentacije Izraela i jedan od najstarijih fudbalera u aktuelnom rosteru Partizana biće stub i oslonac tima Ilije Stolice u kom će biti puno mlađarije i nekih novih lica.

Iako je 2019. godine u Humsku stigao kao veliko pojačanje sa karijerom u čijem CV-ju stoje CSKA Moskva, Rubin Kazanj, Olimpijakos i PAOK, još uveč čeka na prvi trofej u crno-belom dresu.

Igrao je tri finala Kupa Srbije i sva tri je izgubio, ali ga najviše boli gubitak poslednje šampionske trke u kojoj je Partizan osvojio rekordnih 98 bodova, ali to nije bilo dovoljno za titulu.

“Što se tiče lige, mislim da smo dali gotovo svoj maksimum. Pun maksimum bi bilo osvajanje lige, ali mi smo očigledno dali skoro maksimum svojih mogućnosti, jer nismo osvojili trofej. Mogu da kažem samo dobre stvari o trenerima i ekipi, jer osvojiti 98 bodova je zaista izvanredno. Kada je reč o Kupu, uradili smo svoj posao i otišli u finale, gde smo bili u svakoj sezoni od kako sam ja u Partizanu. Bili smo bolji tim u toj utakmici, dominantniji od Crvene zvezde, ali na kraju se pamti samo ko je osvojio pehar, a to što ga nismo osvojili je isključivo naša krivica”, rekao je Natho.

Foto: Starsport/Peða Milosavljeviæ

U međuvremenu, potpisao si novi ugovor. Imaš 34 godine. Da li to znači da ćeš možda završiti karijeru u Partizanu?

“Da, velika je mogućnost da se to desi. Imam 34 godine i mogao bih da završim ovaj ugovor sa 36 ili 37 godina života, a to bi verovatno bio i kraj moje karijere. Na kraju dana, ne znam kako će moje telo reagovati tada, a ja moram da ga slušam šta mi govori. U ovom momentu se osećam odlično, moje povrede su prošlost, iza mene su i ovu sezonu počinjem sa osećajem kom sam se nadao i kom sam težio. Dok moje telo bude bilo takvo, nastaviću da igram”.

Došao si kao veliko pojačanje pod vođstvom Sava Miloševića, a nastavio si boravak u Humskoj kroz saradnju sa Aleksandrom Stanojevićem. Obojica su sjajni treneri, ali bez trofeja. Šta je nedostajalo da bi bilo drugačije?

“Moram još jednom da ponovim da su obojica sjajni treneri sa izraženim karakterom. Prošle godine ne bih mogao da kažem da je bilo šta nedostajalo. Osvojili smo 98 bodova, šta da se kaže pored toga. Ali, znamo kako to ide u Srbiji i da ne zavisi sve samo od nas. Zato sam rekao na početku da smo dali skoro naš maksimum. Ali nije dovoljno i moramo da nastavimo da se borimo”, istakao je Natho.

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

Ti si jedini koji je dizao glas u ekipi, kao recimo protiv lošeg terena u Nišu ili ružnih gestova pojedinih igrača Crvene zvezde (Marko Gobeljić, prim. aut.). Da li je potrebno još neko da počne to da čini iz Partizana, kako bi se nešto promenilo?

“Mogu da ih razumem, jer ni ja sam ne kažem sve što imam. Imam još mnogo toga, ali ono što jesam sam govorio u pravom momentu i pravog dana. Ako kažem sve što mi je na duši, dobio bih veliku kaznu i tako bih naškodio mom timu”, rekao je Natho i nije želeo više od toga da nam otkriva, makar ne u ovom trenutku.

Ima li nade da bi ove godine sa novim trenerom Ilijom Stolicom moglo da bude drugačije, posle tri godine bez ijednog trofeja?

“Naravno, moramo da osvojimo trofej ove sezone. Da li Superligu ili Kup, jedan pehar moramo da osvojimo, minimum jedan. Isto tako, nadam se da ćemo proći u grupnu fazu Lige Evrope. I trudićemo se da budemo sve bolji. Svako od igrača bi morao sebe da natera da postaje iz dana u dan sve bolji. To će biti najbolji način da svi kao ekipa zajedno napredujemo”. Pre nekoliko meseci uvrstio sam te na listu najboljih pet stranaca u istoriji Partizana (Almami Moreira, Lamin Dijara, Kleo, Leonardo). Da li se slažeš sa tom konstatacijom?

"Hvala vam na tome. Naravno, da se moje ime nađe među takvim igračima, sigurno je velika čast. Uvek dajem sve od sebe i pokušavam da zaista zaslužim da se moje ime nađe na takvoj listi. Ali, nije moj posao da odgovorim na to, neka to kažu navijači", odgovorio nam je Natho.

Prethodnih sezona si često dobijao šansu samo u jednom poluvremenu, u poslednjih pola sata ili do 60. minuta kada bi po pravilu usledila izmena. Da li je to tvoj maksimum ili smatraš da u ovim godima možeš više da pružiš?

“U proseku, da, igram 30, 45 ili 60 minuta. Takav je bio stil prethodnog trenera, konstantno je rotirao, pogotovo igrače u napadu. Dešavalo se da odigram i 90 ili 75 minuta. Sada se osećam bolje i mislim da mogu da igram više. Ali, sa druge strane, moram i da budem veoma pametan i mudar, da znam kada da se zaustavim. Godine ne mogu da se zaustave i telo reaguje na njih. Trenutno, što je najbitnije, osećam se veoma dobro”. Možemo li malo o nacionalnom timu, koliko misliš da će potrajati tvoja karijera sa kapitenskom trakom selekcije Izraela oko ruke?

“Razmišljao sam u poslednje dve ili tri godine da li da se povučem i da omogućim sebi da se više odmaram tokom sezone. Ali, u dresu Izraela se osećam sjajno i znam da postoji još ciljeva koje bi trebalo da ostvarimo. Da, imam 34 godine i moguće je da je ovo poslednja godina u kojoj ću igrati za nacionalni tim. Sešću sa selektorom i stručnim štabom i zajedno ćemo doneti odluku”.

Nije skrivao za koga će navijati na Mundijalu u Kataru.

“Za Srbiju, apsolutno! Srbija ima 25 ili čak 30 igrača iz sjajnih liga i jedna je od najboljih napadačkih selekcija koja će učestvovati u Kataru. Usudiću se da kažem da mogu da odu čak do četvrtfinala i to ne bi uopšte bilo veliko iznenađenje”, poručio je na kraju kapiten reprezentacije Izraela.

Autor – Stefan Smuđa