Što ulaziš u frku kad si slabiji?

2002. godina. Davno beše.

Šarlot Hornetsi preselili su se u Nju Orleans, a većina nas želela je da se titula iz Los Anđelesa i iz ruku Lejkersa preseli negde drugde posle tri uzastopne sezone.

Kobi, Ajverson i Mekgrejdi su svaku noć cepali mrežice, Tim Dankan je punio kolone, Šek je dominirao, Pistonsi su najavljivali šta će se uskoro desiti, Stokton i Meloun igrali su zajedno poslednju sezonu, Džordan je najavio da se definitivno povlači poslednji put, Kingsi su terali Srbiju da se budi u 3 ujutru, Artest je bio kandidat za MVP-ja... Ima tu lepih stvari za jedan poseban tekst.

Najviše nas je ipak tada zanimao Jao Ming.

Kinez, visok 229 centimetara ulazi u NBA ligu, kao prvi pik na draftu. A mi nešto ne znamo mnogo o njemu.

Da je tada bilo sve na internetu kao i danas, mogli bismo da mu izguglamo porodično stablo i za 15 minuta saznamo šta najviše voli da jede za doručak, koja mu je omiljena boja čarapa i šta je imao u trećem razredu osnovne škole iz matematike.

Ovako, bio je potpuna nepoznanica, iako se dosta pričalo o njemu i pre drafta i pre početka sezone.

EPA/LARRY W. SMITH

Čarls Barkli, dve godine je na novom poslu, pošto radi kao analitičar na TNT.

Barkli nije verovao puno u Jao Minga i mislio je da neće uspeti u NBA ligi, pa je odlučio da se opkladi sa Kenijem Smitom.

Rekao je da ''ako Jao Ming ubaci 19 poena bilo kome do kraja sezone, da će poljubiti Kenija u zadnjicu''.

Jao je u petoj utakmici u karijeri ubacio 20 poena protiv Los Anđeles Lejkersa i Keni Smit želeo je da Čarls ispoštuje ono što je rekao. Ali, u studio je došao i jedan gost kojem se niko nije nadao.

Bio je to magarac, kojeg je doveo bivši plejmejker Hjustona. Magarac se zove Keni, pa Barkli koji je rekao da će ''Kenija poljubiti u zadnjicu'', sada mora da poljubi magarca. To je i učinio. Tako su krenule njegove ludosti na televiziji i polako krenulo da se zaboravlja ko je i šta je Čarls Barkli.

Posebno kada je posle došao Šek, pa kada su krenuli da se vređaju, biju, raspravljaju oko gluposti...

Mladi ne znaju ko je bio Čarls Barkli. Možda ih i ne zanima. Stvorila se neka slika da je Barkli bio okej igrač, koji je bio MVP, ali nije osvojio prsten i to je otprilike to. Nemojte pogrešno da me shvatite, ali barem 50% mlađeg naraštaja tako smatra.

Zato smo tu mi 'bumeri', da im objasnimo ko je bio ko i ko je šta radio.

Ne, Čarls Barkli nije čovek koji ljubi magarca u zadnjicu i lupa gluposti (kako mnogi vole da kažu), Čarls Barkli je jedan od najboljih krilnih centara ikada i jedan od igrača koji su obeležili drugu polovinu osamdesetih i prvu polovinu devedesetih. Čarls Barkli rođen je 20. februara 1963. godine, u gradiću Lids, u Alabami. Znamo svi po čemu je poznata Alabama i kako je bilo 60-ih godina u Sjedinjenim Američkim Državama.

Barkli je prva afroamerička beba rođena u bolnici u Lidsu i jedan je od prvih afroamerikanaca u osnovnoj školi, što dosta govori o Alabami u to vreme. Vremena su se promenila i to sa njegovim daljim životom i nema neki veliki značaj, s obzirom da oko boje kože čak i na jugu, nikada nije imao problema, kao što je to bio slučaj sa nekim drugim ljudima u to vreme.

Košarku je igrao još od osnovne škole, ali kada je krenuo u srednju, nije imao mesta u startnoj petorci školskog tima, već je svoju šansu čekao sa klupe. Bio je visok 178 centimetara i imao je 100 kilograma, pa možda i zato nije baš dobijao šansu ispred nekih atleta jer je jednostavno bio debeo. Jedno leto promenilo je sve, pošto je za tri meseca elegantno popunjeni Čak porastao čak 15 centimetara i sada je bio 1,93 visoki krilni centar sa 100 kilograma.

Odjednom, niko ne može da ga izgura pod košem, niti iko može da se zagradi, a ni da ga nadskoči, pa mu je prosek skokova po utakmici bio 17,9 , uz 19 poena.

Ni to nije skrenulo pažnju nekog velikog koledža, sve dok ga Soni Smit, asistent glavnog trenera na Oburnu nije ugledao.

Rekao je da je video debeljka koji je lagan kao vetar i da se takav igrač ne propušta, pa je otišao na Oburn i tamo proveo tri godine.

Skrenuo je pažnju na sebe kada je postigao 26 poena protiv Bobi Li Hurta, tada najboljeg igrača u srednjoj školi. Da napomenemo da je Barkli na Oburnu diplomirao kao specijalista za biznis menadžment.

Na koledžu je odmah privukao pažnju na sebe. Bile su to osamdesete i on je tada bio čudo.

Kada igrač visok 193 centimetara hvata 17 skokova po meču, pored 10, 15 centimetara viših igrača, ne može da ne skrene pažnju na sebe i da se odmah priča o top 5 pikova na NBA draftu.

I nije samo to radio, već je najzanimljivije bilo to što uhvati skok i umesto da prosledi plejmejkeru, on krene u kontru kao brzi voz i niko ne može da ga zaustavi. Kada povuče kontru, ili će to biti pas za lake poene ili će snažno zakucati i podići publiku na noge.

Tada je i zaradio nadimak koji ga je pratio kroz celu karijeru – The Round Mound of Rebound.

U bukvalnom prevodu to bi bilo... pa ne bi bilo. Nema bukvalnog prevoda jer je ovo igra reči na engleskom jeziku i možemo jedino da pojasnimo da je bio gospodar skokova, a da je bio debeo i pokretan.

Trener ga je sa krilnog centra prebacio na centra i to je praktično proslavilo Barklija jer su svi želeli da vide centra od 1,93 koji trči kontre i deli dodavanja, a pritom puni sve kolone. Barkli u NBA dolazi 1984. godine, na najboljem draftu svih vremena, gde su u ligu došli i Hakim Olajdžuvon, Majkl Džordan, Džon Stokton...

Jasno je bilo da će biti Top 10 pikova na draftu, a kada je čuo da je Filadelfija zainteresovana za njega i kada je do dogovora došlo, ni o čemu drugom se nije razmišljalo.

Ipak, postojao je jedan problem. Fila nije imala novca da plati Barklija i mogli su da mu ponude samo jednogodišnji ugovor vredan 75.000 dolara. Jednostavno, nisu mogli da pređu preko seleri kepa, koji je bio pun i samo toliko im je ostalo.

I šta je onda Barkli uradio? Želeo je da sabotira njegov odlazak u Filu i da ih natera da ga ne draftuju.

Plan je bio jasan – pet dana pred draft jeo je duplu porciju svega, a možete misliti kolika je bila obična porcija. Želeo je da se toliko ugoji na brzinu, da bi 76ersi odustali od njega.

Uspeo je za dva dana da se ugoji čak devet kilograma, ali Fila nije odustala od njega, već je trejdovala nekoliko igrača kako bi se oslobodio prostor da se Barkliju ponudi veći ugovor i to je zadovoljilo na kraju obe strane. Barkli se pridružio aktuelnim NBA šampionima i nije mogao u bolju ekipu da dođe, pošto su tu bili Mo Čiks, Džulijus Erving i Mozes Meloun. Sigurno je najbitnije bilo što je tu MVP finala Mozes Meloun, koji je mogao mnogo toga da ga nauči.

Upravo ga je Mojsije naučio kako da se bolje pozicionira i da se dovede u pravu formu, gde ne mora mnogo da smrša i gubi snagu, a da uvek bude u top kondiciji.

Bio je u prvoj petorci najboljih rukija i sa Filom je igrao finale Istoka u prvoj sezoni, gde su ih porazili Boston Seltiksi i na kraju osvojili titulu. Samo u prvoj sezoni u karijeri nije beležio dabl-dabl u proseku.

Preko leta je konstantno radio sa Mozesom Melounom i postao je najbolji skakač ekipe sa 12,8 skokova, a u plej-ofu je digao prosek na čak 15,6 skokova.

Ovog puta izgubili su u polufinalu konferencije, u sedmoj utakmici od Milvoki Baksa.

U njegovoj trećoj sezoni Mozes je trejdovan, Doktor Džej je igrao poslednju sezonu, a on je postao glavni igrač File. Bio je prvi i jedini put najbolji skakač lige sa 14,6 skokova u proseku i najniži je igrač (193 cm) u istoriji lige koji je bio najbolji skakač.

Fila nikako nije uspevala da prođe dalje od druge runde u plej-ofu i to je bila njihova realnost, s obzirom da tim nije bio ništa specijalno, osim Barklija.

Čarls je narednih godina vezao pet učešća na Ol-star utakmici, četiri puta bio je u najboljoj NBA petorci, pet sezona zaredom imao je najbolji procenat šuta za dva poena, a bio je i MVP Ol-star utakmice 1990. godine.

Iste godine završio je na drugom mestu u MVP trci, iza Medžika Džonsona.

Barklijeve brojke svake sezone bile su između 23 i 26 poena, 12 i 14 skokova i između 55% i 60% uspešnosti iz igre.

Fila nije bila dobar tim i to je frustriralo Barklija, pa je želeo da napusti tim. Incident 26. marta 1991. godine doneo je veliki problem za Barklija. Protiv Nju Džerzi Netsa, ušao je u raspravu sa navijačem i pošto ga je uvredio na rasnoj osnovi, Čarls je želeo da ga pljune, ali umesto njega, ‘pogodio’ je jednu malu devojčicu.

Kažnjen je sa jednom utakmicom neigranja i 10.000 dolara, što realno nije ni osetio, ali su ga mediji ‘razapinjali’ i više se pričalo o tome, nego o situaciji gde on sa 25 poena i 12 skokova vuče veoma loš tim Filadelfije petu godinu zaredom.

Izvinio se devojčici i njenoj porodici i pružio im je sve što su hteli. Postali su dobri prijatelji, a Čarls im je redovno plaćao karte za sve utakmice, koje su gledali iz prvog reda. Dao je i potpisani dres i patike. Kada je Medžik pred početak sezone 1991/92 saopštio da ima HIV i da se povlači iz košarke, Barkli je odlučio da te sezone promeni broj i nosi 32 u čast Džonsonu, pa je Fila morala da vrati broj 32 u upotrebu, koji je povukla u čast Bilija Kaningema.

Ta sezona je bila i poslednja u dresu Filadelfije, pošto nisu uspeli da uđu u plej-of i Barkli je tražio trejd. Prvo su ga trejdovali u Lejkerse, ali je to propalo samo posle nekoliko sati, pa su u Filu stigli Džef Hornasek, Tim Peri i Endru Leng, a Čarls je otišao u novi tim.

‘’Sedim na ručku i agent mi javlja trejdovan si u Lejkerse. Vrh, uzbuđen sam što idem u Lejkerse. Tri sata kasnije me zove i kaže da ipak ne idem u Lejkerse. Vrh, uzbuđen sam i zbog toga”, prisetio se Barkli te situacije.

Postao je novi igrač Finiks Sansa i Fila je posle osam godina ostala iza njega.

Za sve ove godine, Barkli je samo jedne godine imao Ol-star saigrača od kada su otišli Dr Džej i Mozes, a to je Hersi Hokins, koji je igrom slučaja bio Ol-star jedne sezone. Da se samo vratimo na incident sa pljuvanjem.

Barkli je posle toga imao jednu od najkontroverznijih izjava ikada, koja je na kraju služila kao reklama za "Najk".

‘’Sportisti ne bi trebalo da budu uzor nikome. Znate li koliko ljudi koji su u zatvoru mogu da zakucaju loptu u koš – da li oni treba da budu uzori deci? Terate decu da se ugledaju na nekog ko ne mogu da budu. Roditelji moraju da budu uzori svojoj deci. Ne mogu svi da budu kao mi. Ne mogu svi da budu kao Majkl Džordan’’.

Da li je bio u pravu? Pre nego što se sa Čarlsom preselimo u Finiks, samo da se podsetimo i Drim Tima iz 1992. godine.

Odigrali su osam utakmica na Olimpijskim igrama u Barseloni i ostvarili su naravno svih šest pobeda do zlatne medalje, pobeđivavši protivnike sa prosečnom razlikom od 43,8 poena. Pre toga su pobedili šest od šest utakmica na pripremama i kvalifikacijama.

Barkli je sa 18 poena u proseku bio najbolji strelac Drim tima i postigao je 30 poena protiv Brazila, što je bio rekord Olimpijskih igara. Takođe, i dan danas je rekorder po procentu za tri poena, pošto je gađao neverovatnih 87,5%.

Kada ste pored Medžika, Birda, Džordana, Pipena, Melouna, Juinga, Robinsona, Drekslera i ostalih, najbolji strelac, onda najavljujete neverovatnu sezonu i u NBA.

Što se tiče Olimpijskih igara, ostaje i zanimljiva utakmica protiv Angole.

Koliko je bio temperamentan govori i situacija da na 50 razlike protiv Angole udara jednog igrača laktom iz sve snage.

‘’Rekao sam mu da me ne provocira i da me ne udara. Isprovocirao me je i udario, pa sam morao i ja njega’’. Na narednim Olimpijskim igrama 1996. godine bio je najbolji strelac i skakač i najuspešniji po procentima.

Ponovo su sve počistili i osvojili zlato pobedivši Jugoslaviju u finalu. Barkli se Finiksu predstavio sa 37 poena, 21 skokom i 8 asistencija u prvoj utakmici u novom timu.

Već u prvoj sezoni pokazao je da je jedan od najboljih igrača u NBA, a te sezone bio je ubedljivo najbolji. Pod njegovim vođstvom, Finiks je sezonu završio sa rekordom 62-20 i bili su najbolji na Zapadu.

25,6 poena (56% iz igre), 12,2 skokova i 5,1 asistencija po utakmici, uz 62-20 Finiksa, doneli su MVP nagradu ispred Majkla Džordana.

Punio je kolone svako veče, dominirao i u plej-ofu i verovao da će doneti Finiksu titulu, koji je prvi put posle 1976. godine otišao u finale. Ni 27,3 poena, 13 skokova i 5,3 asistencije, uz sjajnog Kevina Džonsona, nije pomoglo protiv Čikago Bulsa.

Jednostavno, Džordan je ubacivao 40 poena po meču i nisu mu mogli ništa. Ništa niko nije mogao protiv Bulsa, pa ni MVP Čarls, koji je u četvrtoj utakmici imao 32 poena, 12 skokova i 10 asistencija.

Povrede su krenule da stižu Barklija i sve one sezone u Fili i posebno prošla godina sa sve Olimpijskim igrama, MVP sezonom i finalom uzele su danak. Doživeo je nekoliko povreda i najveći problem bio je u plej-ofu. U polufinalu Zapada su ispustili 2-0 protiv Hjuston Rokitsa, a to su isto učinili i naredne godine, samo su tada vodili 3-1 i izgubili u napetoj sedmoj utakmici.

Dve sezone zaredom prosipaju vođstvo protiv Rokitsa, koji u oba slučaja postaju NBA šampioni. Ako nikada niste pogledali te dve serije, topla preporuka da se odgleda svih 14 utakmica, posebno sedma 1995. godine, kada su Kevin Džonson i Barkli imali neverovatnu bitku protiv Hakima i Drekslera. Inače, Ser Čarls je u plej-ofu u sezoni 1993/94 šutirao 23 od 31 protiv Golden Stejt Voriorsa i ubacio 56 poena, što je treći najveći broj poena u jednoj utakmici doigravanja.

Posle sezone 1995/96, gde je došao do cifara od 20.000 poena i 10.000 skokova, došlo je vreme za rastanak.

Sansi su sezonu završili sa skorom 41-41 i ispali su u prvoj rundi plej-ofa, pa je bilo jasno da više nisu ekipa za velike domete kao što su to bili prethodne tri godine. Čarlsa su stigle godine, mučile su ga povrede i želeo je da po stare dane proba da pojuri ono što mu u karijeri nedostaje i što je cilj svakog košarkaša – prsten.

Poslednji ples želeli su i dvostruki šampion Hakim Olajdžuvon i osvajač jednog prstena Klajd Dreksler, a kada su čuli da bi mogao da dođe Čarls Barkli, bili su oduševljeni, pa je uprava Rokitsa reagovala.

Uz Čakija Brauna i Marka Brajanta, u Finiks su otišla i dva jako bitna igrača, Sem Kasel i Robert Ori.

Nije ni počela sezona, a Barkli se u predsezoni pobio sa Čarlsom Ouklijem i propustio je prvu utakmicu. Zaigrao je u drugoj i upisao 33 skoka! Ipak, ponovo se povređivao, bio je treći čovek ekipe i prvi put od ruki sezone imao manje od 20 poena po meču, a procenat mu je pao na čak 44%, što je za njega bilo veoma loše.

Poslednji ples Hjustona završio se tako što su izgubili u finalu Zapada od Juta Džeza za 4-2.

Barkli je ispao u poslednjem napadu i na preuzimanju je ostao sa Stoktonom, koji mu je pobegao i u poslednjoj sekundi postigao trojku i odveo Jutu u finale.

Naredne sezone su u prvoj rundi ispali u prvoj rundi od Jute, a Barkli je sve više propuštao utakmice u sezoni i protiv Jute je odigrao tri, dok je imao mizeran prosek od 9 poena i 5,3 skokova.

Delovalo je da je kraj i morao je da dođe. Imao je 36 godina i povrede su mu završile karijeru, ali nije želeo da u poslednjoj sezoni presedi na klupi i da ga tako ljudi na kraju zapamte.

Protiv File je doživeo tešku povredu i pauzirao celu sezonu, ali je uspeo da se vrati za poslednju utakmicu.

‘’Pobedio sam mnogo i gubio sam mnogo, ali nisam želeo da me ljudi pamte po tome da sam povređen. Da poslednje sećanje na mene na NBA parketu bude kako sam na nosilima iznet sa parketa. Bilo mi je važno da se oprostim na utakmici i da sam izađem sa parketa’’.

Ser Čarls odsvirao je kraj. A na kraju:
23.757 poena (22,1)
12.546 (11,7)
4,215 (3,9)

MVP, 11x Ol-star, MVP Ol-star utakmice, 5x prva petorka NBA, 5x druga petorka NBA, treća petorka NBA, najbolji skakač, broj 34 povučen od strane 76ersa i koledža Oburn, dve zlatne medalje na Olimpijskim igrama.

A kakva je prznica bio, o tome se isto priča.

Nije ga zanimalo ko je na drugoj strani, tukao se sa svima – Bilom Lambirom, Denisom Rodmanom, Čarlsom Ouklijem, Šekilom O’Nilom, Rikom Mahornom, Robertom Perišom, Horesom Grentom...

Mnogi nisu dobro prošli sa njim i uvek je bio nezgodan.

Jednostavno, lepo je rekao Čarls Barkli:

Što ulaziš u frku kad si slabiji?