Bljesak i tragedija "male ptice"

Brazil je imao i ima mnogo fudbalskih genija, ali jedan je Manuel Fransisko dos Santos ili jednostavno – Garinča.

Izvor: MT

Subota, 21.03.2020.

09:00

Bljesak i tragedija
Photo by Central Press/Getty Images

Iako je imao urođenu manu, jednu nogu kraću za šest centimetara, postao je jedan od najboljih fudbalera sveta svih vremena.

Bio je otac četrnaestoro dece sa pet različitih žena, bio je alkoholičar, ženskaroš, varalica, a priča se i da je nevinost izgubio sa kozom!?

Ipak, isti taj čovek je u zemlji fudbala postao Bog, Brazil je sa njim osvojio prvu titulu prvaka sveta 1958, a zatim i odbranio četiri godine kasnije, kada je Garinča bio najbolji igrač planetarne smotre.

Veliki Mane Garinča – ovo je priča o njemu. Rođen je u predgrađu Rio de Žaneira 1933. godine, a kao i većina velikih brazilskih fudbalera, odrastao je u bedi i siromaštvu.

Uz to, Mane je imao velikih problema sa zdravljem, što mu kasnije nije smetalo da postane najbolje desno krilo ikada.

Naime, Garinča je ima od malena velikih problema sa kičmom, šest centimetara kraćom i krivom levom nogom.

Ipak od prvih susreta sa loptom i fudbalom videlo se da nije kao druga deca, baš kao što ni fizički nije bio kao oni.

Bio je plašljiv, bolešljiv, tanano građen, a nadimak Garinča mu je nadenula sestra, po maloj ptici, kod nas poznatoj kao carić.

Sa 15-ak godina zaigrao je za lokalni Pau Grande i tu je proveo 5 godina. Sve dok se nije pojavio Botafogo. Priča se da je na probi toliko dobro driblao, uslovno rečeno ponižavao tadašnjeg beka Selesaoa Niltona Santosa, da je ovaj lično otišao kod predsednika kluba i zamolio ga da uzmu malenog Garinču, kako mu se sve to ne bi ponovilo i na zvaničnim utakmicama.

Nakon potpisivanja ugovora, vratio se u svoj kraj, gde je nastavio da živi kao i do tada, odigravši partiju fudbala sa lokalnim klincima.

Crno-belima je doneo prvu titulu prvaka države 1957. godine.

Bio je nevrovatan dribler, praktično je uvek izvodio iste poteze, koji su protivnici znali, ali nisu mogli da ga zaustave.

Igrao je opušteno, zabavljao se na terenu, a harizmatičnou malu pticu su svi voleli, bez obzira za koga su navijali.

Kažu da je čuveno 'Ole' prilikom dobrih poteza na terenu prvi dobio upravo Garinča.

Najpribližniji primer harizmatičnog Garinče možda je Ronaldinjo – obojica su bili omiljeni u svoje doba, a osmeh im nikada nije silazio sa lica. Zbog klupskih uspeha sa Botafogom, bio je pozvan u reprezentaciju za Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1958. godine.

Interesantno, on i Pele su debitovali na istom meču, protiv SSSR-a. Jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji igre definitivno.

Brazil je savladao Sovjete, koji su inače prvi put tada učestvovali na Mundijalu, i od tog trenutka ovaj dvojac nije napuštao prvu postavu Karioka.

U polufinalu ih je čekala Francuska, sa najboljim strelcem Žistom Fontenom.

Trikolori su verovali da mogu nešto protiv Brazila, ali te nade su trajale samo do početka meča.

Didi, Zito, Vava, Zagalo, Pele i Garinča su se igrali sa Francuzima, slavili sa 5:2, a toliko su lepo igrali da su im i hladni Šveđani priredili ovacije i aplauze.

To već u finalu nije bio slučaj, pošto su protivnici Brazilcima bili domaćini.

Hroničari kažu da je to bilo jedno od naboljih i najuzbudljivijih finala ikada. Ipak, rezultatska neizvesnost je trajala samo pola sata.

Pele je sa svoja dva gola u završnici slomio Šveđane za konačnih 5:2. Bilo je to rođenje jedne fantastične generacije Karioka, koja je uspela na kraju u trajno vlasništvo da osvoji Boginju Niku. U periodu između dva Mundijala, Garina je nastavio da dominira u nacionalnom šampionatu i svom Botafogu praktično sam doneo još dve titule – 1961 i 1962. godine.

Naredna planetarna smotra bila je zakazana u Čileu, gde je konkurencija bila znatno jača nego četiri godine ranije.

Dodatni problem za Karioke predstavljala je i povreda Pelea u drugoj utakmici takmičenja.

Odgovornost i vođstvo selekcije je neko morao da preuzme. To je naravno palo na Garinču.

U nokaut fazi je prvo sa dva gola eliminisao Engleze, dok su mu u polufinalu žrtva bili domaćini. I njima je dao dva pogotka.

U finalu protiv Čehoslovačke, iako nije postigao gol, bio je nerešiva enigma za defanzivce.

Svojim driblinzima ih je izluđivao, Brazil je slavio sa 3:1, a a Garinča je bio proglašen za najboljeg igrača turnira.

Kako je igrao dovoljno govori podatak da su se lokalni novinari i spikeri pitali "sa koje li je planete sišao ovaj mali?"
Photo by Central Press/Hulton Archive/Getty Images
Sa vrha se mora u jednom trenutku pasti.

Garinči, baš kao i selekciji Brazila, to se dogodilo na Svetskom prvenstvu 1966. godine u Engleskoj.

Aktuelni šampioni sveta su takmičenje završili u prvoj fazi, a razloga je bilo bezbroj.

Garinča je iste godine napustio i svoj voljeni Botafogo, posle 688 utakmica i 276 golova.

Promenio je dresove nekoliko brazilskih timova, pokušavajući da oživi karijeru, a oprobao se i u kolumbijskoj i francuskoj ligi.

Za reprezentaciju je igrao 11 godina i bio nezamenljiv, postigao 15 golova, a 1972. godine je odlučio da okači kopačke "o klin". Garinča je imao izuzetno buran privatni život i za njega su se vezivale mnoge priče i kontroverze.

Njegov problem sa alkoholizmom bio je dobro poznat svima.

Jednom prilikom je pijan pregazio svog oca automobilom, da bi 1969. godine izazvao saobraćajnu nesreću prilikom koje je njegova majka podlegla povredama.

To je u mnogome produbilo njegovu psihičku krizu i probleme sa alkoholom.

Umro je od ciroze jetre 1983. godine, a na njegovom grobu piše Radost naroda.

Živeo je prebrzo, iza njega je ostalo petnaestoro dece, a po njemu se zove stadion u Braziliji, jedna svlačionica na Marakani, kao i jedna ulica u njegovom mestu, u predgrađu Rija. Autor: Milan Tomić

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 32

Pogledaj komentare

32 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: