Politika je isprljala i najčistije Igre

U petak su u Pjongčangu počele Zimske olimpijske igre, mlađi brat najvećeg sportskog događaja na svetu čiji koren potiče iz antičke Grčke, koji je predstavljao period pomirenja i ujedinjenja naroda, a koji je danas sve dalje od svog izvornog motiva.

Zimske igre su decenijama bile možda jedina svetla tačka iskvarenog olimpijskog pokreta koji se konsntatno mačevao sa raznim problemima – terorizmom, ratovima, politikom, korupcijom, seksizmom, dopingom. Međutim, sada su i one umrljane.

Iako se u Olimpijskoj povelji jasno naglašava da "nikakva demonstracija političke, religiozne i rasne propagande nije dozvoljena na olimpijskim događajima, objektima i sajtovima", u praksi je upravo politika ta koja dominira olimpizmom poslednjih desetak godina.

Još od Igara 2008. u Pekingu politika sve otvorenije diriguje smer olimpijskog pokreta, koji postaje oruđe u borbi suprotstavljenih svetskih velesila, u čijoj su senci sport i sportisti koji bi u stvari trebalo da budu jedina bitna stvar.

Nažalost, navikli smo na tu dominaciju autoriteta, ali upravo ta apatija običnog čoveka, građanina, odnosno sportiste koji ignoriše pomenuto stanje u savremenom sportu, preti se on potpuno uruši i izgubi svoj identitet.

Čovek, građanin, sportista ni ne pokušava da kaže "ne" onima koji dopuštaju sebi za pravo da zarad svojih potreba i koristi zabrane pojedincu koji je ceo svoj život utkao u put ka Igrama nastup na istim, i upravo zbog toga nije ništa manje jadan od tog Rimljanina kojem nije bilo važno ko i kako upravlja njegovim životom, sve dok ima hleb u rukama i može u ekstazi da urla na tribinama koloseuma dok se gladijatori bore za goli život.

Foto: Getty image

Tako su redom, uz očekivano isključenje Londona iz te priče, Soči, Rio de Žaneiro i sada Pjongčang, a za četiri godine će sigurno tako biti opet sa Pekingom (domaćin ZOI 2022), Igre, bilo letnje ili zimske, služile kao propagandno oružje brojnih vlada kako bi pojačale unutrašnji nacionalizam navijanjem za svoju zemlju uz istovremeno omalovažavanje drugih i preko toga širile svoju ideologiju upirući prstom u onog drugog kao krivog za svako zlo na ovom svetu.

Igre su postale moćno političko uružje u rukama vlastodržaca, jer kako drugačije opisati odluku da se sportistima iz Severne Koreje i Irana ne dodele mobilni telefoni koje dobijaju svi učesnici Igara, jer su njihove zemlje pod ekonomskim sankcijama. Da li će zaista nekoliko desetina tih tehnoloških uređaja ugroziti borbu vrha svetskog poretka protiv "neposlušnih" autoriteta u tim zemljama?

Da li će zaista zabrana nastupa na Igrama desetinama ruskih sportista, a posebno oduzimanje identiteta zabranom korišćenja imena Rusije i njene zastave onima kojima je dozvoljen nastup, pomoći u “borbi“ sa Vladimirom Putinom? Da li su Olimpijske igre mesto na kojem oni treba da vode svoj besmisleni rat?

Iako je i ranije bilo situacija u kojima je nekim zemljama zabranjivan nastup na ZOI, pre svega zbog ratova, za razliku od tih perioda u današnje vreme one zemlje koje nisu kažnjene nemaju „status kvo“, već čak dobijaju na neki način i direktnu pohvalu, odobrenje, znak da je njihova unutrašnja politika "dovoljno dobra" da se nađu na svetskoj sceni. Zauzvrat, te zemlje imaju pravo da promovišu i propagiraju svoje mišljenje, odvraćajući pažnju svojim građanima od unutrašnjih problema u zemlji upravo parolom „hleba i igara“.

Iz godine u godinu zemlje troše sumanute svote novca na organizaciju takmičenja, pokazivanja svoje "moći", dok oni glavni bukvalno okreću glavu od očigledni kršenja osnovnih ljudskih prava, što je jedan od osnovnih postulata Olimpizma.

Foto: Getty image

I dalje se priča o otvaranju Igara u Pekingu 2008. i broju medalja domaćina na istom, a niko ne priča kroz šta je prošao i idalje prolazi kineski narod na putu ka tom "uspehu". Brazil je 2014. potrošio ogroman novac na domaćinstvo Igara u Rio de Žaneiru, iako su glavna slika ove zemlje i tog grada u svetu siromašne četvrti, popularne favele, kriminal, korupcija, nasilje.

Ne treba zaboraviti ni Soči iste godine i prethodne ZOI, gde je retko ko komentarisao takođe brutalne uslove u kojima su se nalazili radnici na izgradnji objekata i ko zna šta još, ali kada se Putin previše zamerio Zapadu "slučajno" je otkriven državni projekat sistematskog dopinga koji već godinama baca u senku svaki veliki događaj. Kao da se samo u Rusiji dopinguju sportisti. I opet ispaštaju sportisti, oni nevini. I ljubitelji sporta.

Danas u Pjongčangu nastupaju sportisti iz Severne Koreje, posle punih osam godina, i to čak i zajedno pod istom zastavom sa dojučerašnjom braćom sa juga, iako je svima poznato kakav je režim u ovoj zemlji. Međutim, MOK nije zabranio Pjongjangu da šalje svoje predstavnike na takmičenje, hokejašice, čirlidersice, već je njih, pojedince "kaznio" zbog onoga što trpe u svojoj zemlji dodatno, ne dodelivši im "pametne telefone" kao ostalim sportistima.

Lepo je to što hokejašice Severne i Južne Koreje igraju u istom timu, prvi put u istoriji, ali je jasno da je to samo još jedna u nizu političkih akrobacija. Jer, ne zaboravite, Korejski rat zvanično nikad nije završen! A pre samo nekoliko nedelja Kim Džong Un je najavio da će imati interkontinentalnu raketu koja može da gađa ciljeve u SAD. Pre samo nekoliko nedelja priča o nuklearnom ratu u regionu nije bila fikcija. Već surova realnost.

Foto: Getty image

Tako da smeškanje potpredsednika SAD i Kimove sestre na svega nekoliko metara udaljesnoti na tribinama Olimpijskog stadiona u Pjongčangu nije bila slika pomirenja i pobede sporta nad suprotnostima. Sportisti sa severa su postali potiličko oružje u cilju smrivanja tenzije u regionu, a pre svega što bi se Pjongjang skoro sigurno našao uvređenim što nema svoje predstavnike na najvećem sportskom događaju ove godine iako se on održava na svega nekoliko stotina kilometara južnije. A u toj situaciji ko zna kakva bi bila Kimova reakcija u današnje vreme kada su skoro pa redovne vesti o terorističkim napadima širom sveta.

Zimske igre u Pjongčangu su sjajna prilika da se ublaže razmirice severa i juga, dve zemlje to pokušavaju da iskoriste, ali teško da će jedan sportski događaj promeniti stavove Pjongjanga, Seula i Vašingtona, a oni su bukvalno „ukrali“ ove Igre sportistima. Jer ti sportisti se već sutra neće pitati apsolutno ništa niti će onima sa Severa biti dozvoljen nastup na narednim Igrama ukoliko to ne bude politički prihvatljivo.

Stoga, nemojmo se praviti da su Olimpijske igre bastion slobode, ravnopravnosti, jednakosti ili čak sila koja može da ruši zidove i pomiri ljude i narode. Igre su samo još jedno u nizu oružja veličanja različitosti, nacionalne pripadnosti, prilika za pojedinačne zemlje da pokažu svoju "nadmoć", a istovremeno skrećući pažnju sa istinskih problema s kojima se ljudi susreću iz dana u dan.

Dok se sportisti raduju svojim medaljama pobednik je trenutno samo jedan – Kim. Dobio je posle mnogo godina pozitivnu reklamu čoveka koji želi pomirenje, dok Seul plaća račun od 12 milijardi dolara.