Viktor

Možete kao Robonson Kruso dospeti na neko pusto ostrvo. Ili kao Tom Henks u onom filmu „Cast away“ preživeti pad aviona u Pacifik i doplutati na pusto ostrvo i preživeti. Vratiti se kući.

Možete kao i ja da naiđete na nevolju u gradu koji je vazdušnim putem 7.261 daleko od vašeg i pomislite (kako naivno) da ništa gore ne može da vam se dogodi, a verujte, može.

Neki talasi sudbine, dobacili su me na kućni prag porodice Muni, u mirnoj četvrti Kvinsa, kada se krene iz Kineske četvrti ka stanici Jamajka i aerodromu JFK. Domaćica Suping, rodom iz Šangaja, lepo me je dočekala kada sam se prijavio na dan početka US Opena, posle dvodnevnih peripetija sa smeštajem, a danas sam, krenuvši ka Korona parku i terenima na Flašing Medouzu, upoznao i njenog supruga, Viktora.

Veseo, srdačan Afroamerikanac otvorenog karaktera, spreman na priču. Od običnog upoznavanja, na vratima njegovog stana, došli smo do toga da je priča potrajala, i da sam, nećete zameriti, malo odložio odlazak u teniski kompleks.

Viktor se tek vratio sa poslovnog putovanja u Kataru, supruga mu je rekla da u stanu imaju gosta iz Srbije koji izveštava sa Grend slema na Flašing medouzu i eto odmah povoda za sportsku, bolje rečeno, životnu priču.

„Prijatelju, stvarno malo znam o tenisu, ne zameri. Ali znam mnogo o sportu, sportskom duhu. Najbitnije je samo jedno, nikada, ali nikada se nemoj predavati“, rekao mi je na početku razgovora Viktor Muni.

Onda je usledila priča koja me je bukvalno ostavila bez teksta. I posebno to sa kojom strašću je gospodin Muni pričao o svom poduhvatu koji je na kraju, uspešno priveo kraju.

Ispostavilo se eto, da sam privremeni gost u kući prvog Afroamerikanca koji je, pazite sad, preveslao Atlantik i sa Kanarskih ostrva stogao do američkog tla!

JUSTIN LANE/EPA

Zašto se odlučio na takav smeo, gotovo ludački poduhvat, da u nekoj vrsti kanua dužine sedam metara, krene na tako neivestan, opasan put? Hteo je, kaže, sebi da dokaže da na ovom svetu ne postoji nemoguće, da je ljudskom voljom moguće postići i najneverovatnije stvari.

Imao je tu nesreću da mu je brat još 1983. godine preminuo od posledica AIDS-a i želeo je svojim poduhvatom da skrene pažnju američke i svetske javnosti na značaj testiranja na HIV. Drugi brat se još bori sa bolešću.

„Na ideju sam došao još tamo 2004. godine, nikako nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome. Bio sam u Vatikanu na danu obeležavanja borbe protiv AIDS-a i Papa mi je rekao da veslam. Mnogi su me odgovarali, ali nisam se dao, morao sam to da uradim“, priča mi Viktor.

Prvi put kada je pokušao, sve je krahiralo već posle pola sata, čamac je počeo da tone. Drugi put pokvario mu se sistem za preradu vode u pijaću. Trećeg puta čamac je odneku počeo da pušta vodu i završio je plutajući na površini vode sa pojasom za spasavanje pune dve nedelje!

„Bio sam očajan. Mislio sam da je kraj. Ali naišla je pomoć i uspeo sam da se izvučem“, kaže mi.

Ni tu nije bio kraj. Supruga mu je zapretila da će, ako taj četvrti put ne uspe, izgubiti njenu podršku. Krenuo je te 2014. godine 19. februara sa Kanarskih ostrva, kroz nemirne vode Atlantika.

Talasi su se poigravali sa njegovim kanuom, naleteo je i na grupu pirata, šokirani kapetani tankera koji su ga susretali trubili su mi i pitali da li je pri svesti i zna li šta radi, ali Viktor nije odustajao. Njegov čamac napala je i ajkula!

„Užas. Kruži oko tvog broda. Prođe ispod, pa izroni, pa se pojavi opet, i tako u krug. Gurala mi je čamac, bio sam uplašen“, priseća se Muni svojih nevolja.

JASON SZENES/EPA

Kada mu je ponestalo ponete hrane, morao je da lovi mrežama koje je poneo sa sobom i hrani se friškom ribom. Imao je neverovatnu sreću, jedna sabljarka je u skoku upala baš u njegov čamac i ostala tu. Božiji poklon!

Kako se bližio ostrvu Sent Martin na Karibima, susretali su ga ponovo kapetani raznih brodova i pitali da li mu je potrebna pomoć. Tražio je u šali burger, ništa više, ali nije ga dobio. Tokom tog ludog poduhvata smršao je 36 kilograma, spao na svega 64. Dugo se oporavljao u bolnici u Sent Martinu pre nego što je nastavio ka Americi.

„Moja pokojna majka je govorila, Viktore, nije potrebno drugi da te tapšu po ramenu i da ti kažu, bravo, to je dobro. Važno je da ti u dubini svoga srca znaš da si uradio nešto važno i veliko i da ti to izmami osmeh na licu“, poentitrao je Viktor svoju nestvarnu životnu priču.

Trebalo je posle ovog otići na tenis. Ali na kom god terenu da sam bio, Viktor mi nije izlazio iz glave. Gledao sam razmaženog Nika Kirijosa kako trenira u dresu LA Lejkersa, koji sat pred početak svog meča sa Andrejem Rubljovom koji je na kraju – izgubio.

Nema, nema tu kontinuiteta, to je ono što sam govorio i pre početka turnira. Za Grend slem treba više od jednog, dva dobra meča, treba biti mašina koja sve melje da bi se došlo do završnice. Finala i titule su za teniske kraljeve i bogove.

Veliko zadovoljstvo bilo mi je i da pogledam Dijega Švarcmana i Tenisa Sandgrena na Grendstendu. Volim da gledam Dijegove mečeve, reč je o momku oličenju Viktorovog duha – nema posustajanja, nema predaje. Trči kao navijen, sve stiže, Peke, kako ga „gaučosi“ zovu udara sa osnovne linije kao maljem, naterao je Sandgrena na povlačenje iako je Amerikanac za glavu viši.

Posle u medija centru, naleteo sam na njega, pružio sam mu ruku, rekao mu samo „savršen meč Dijego, bravo“. Osmeh Argentinca od uva do uva, uz jedno učtivo i stidljivo „hvala“, pa put dalje, ka svlačionicama.

Svratio sam posle i na meč Kirijosa i Rubljova, nisam istovremeno mogao i na „Armstrong“ gde su igrali Šapovalov i Monfis pet setova. Tako vam je na Grend slemu, svuda okolo poslastice, ne znate koju biste pre probali, ne možete sve odjednom, zaboga!

Ali opet, Viktor. Setim se Novaka i ove njegove povrede ramena, napora koji ulaže da oporavi rame, da ne posustane u odbrani titule. Takav je borac Novak.

„Naš teniser je prvi na svetu“, rekao sam jutros Viktoru, ispričao mu Novakovu priču, šta mu se dešava sa ramenom, šta je sve postigao.

„Molim vas, recite Novaku da od sada ima još jednog velikog navijača. Navijaću od sada za njega na svakom turniru, taj momak je zadivljujuće jakog karaktera“, rekao mi je Viktor.

Novače, čuo si. Imaš još jednog velikog navijača, i ne bilo kakvog. Već šampiona. Uostalom, ne zove se on tek tako Viktor. Pobeda mu je kao i tebi, kako mi je rekao „u DNA“. Zato, nema posustajanja. Do nove titule!

Zoran Kecman