Dva lica Njujorka

Ali, ne lezi vraže! Nikada ne znate šta vas čeka iza ćoška, makar do njega putovali tričavih 7.261 kilometar.

Toliko je kažu vazdušna udaljenost dva grada. Onog u kojem mi je ostalo srce i ovog koji sam dotakao stopalima. Po sletanju na aerodrom JFK, uputih se dragi prijatelji ka Kvinsu, Flašingu, u od ranije bukiran smeštaj. Kad tamo – šok!

Ulazim u zgradu, do recepcionara, čuvara. Postariji kineski gospodin, zbunjeno me gleda. Otkud sad pa ti, kao da se pita. Kažem mu da tražim vlasnika da dođe da mi uruči ključeve, da mogu da se ratosiljam kofera, istuširam se, odmorim od puta.

Pokazujem mu papire od smeštaja, bukirano sve, čak mi je i "ljubazni" domaćin koji izdaje stan preporučio dan pre polaska kako najbolje da dođem od aerodroma do adrese.

Kinez me zbunjeno gleda. Uz standardno loš engleski objašnjava mi:

"Ali mi nemamo nikakve podatke da nam danas dolazi stanar, nikakav AirBnB smeštaj, a taj čovek koji vam je izdao stan, njega u životu nisam video! Ne, ja ga ne poznajem", kaže mi pošto sam mu pokazao sliku momka koji mi je "izdao stan" preko pomenutog sajta za bukiranje.

Prebledeo sam kao krpa. Kako, čekaj, pa je li tako nešto moguće? Ma ne verujem, mora da je nešto pobrkao, sad će dečko odnekud da se pojavi i reši nesporazum.

Ništa, zavaravao sam se. Kinez je okrenuo neki broj, prozborio gomilu rečenica, onako žustro, na mandarinskom, bog te pita s kim je i očemu govorio.

"I, šta sad ja da radim? Čoveče, pa došao sam iz Srbije, kako je moguće da vlasnika nema i da u smeštaj neću ući?", pitam ga u svom tom ludilu.

"Ne znam. A da pozovete policiju?", doliva još ulja na vatru.

Aaaaaa, kakva policija, samo mi još to treba ovde. Setim se kojekakvih scena iz holivudskih filmova. Ne, ne... Nikako.

Imao sam utisak da mi se svo nebo iznad Kvinsa okrenulo naglavačke, kao da me je neko teškim maljem udario po glavi. Vidim, nije šala, izlazim iz zgrade sa koferom u rukama i pitanjem – a kuda sad?

Taj deo Kvinsa je, blago rečeno takav kao da ste otprilike u Šangaju. Čak je i velika većina natpisa na kineskom. Ulazim u prvi Starbaks, hvatam WiFi, obaveštavam sve na poslu šta se dogodilo, tražimo rešenje...

I dok se ne bukira novi smeštaj, treba naći ono privremeno rešenje, jer je glavno, gde provesti noć?

Verujte, subotom u avgustu, u vreme kada počinje US Open, nimalo nije lako naći smeštaj, pa čak ni običnu sobu u hostelu, da se pregura i preživi noć.

Gde god sam se tog prvog dana obreo da rezervišem smeštaj, bilo je prepuno. Taksista, poreklom iz Indije, dovezao me je do Long Ajlend sitija, do oblasti u blizini Kvinsbridž mosta.

Tražio sam tu u blizini na bar desetak mesta, ali sobe ni za leka! Pa čekaj, posle svega, zar je i to moglo da se dogodi? Može i te kako. Kada ste u nepoznatom gradu, okruženi nepoznatim ljudima, koji funkcionišu na vama nepoznat način...

Konačno, pred samu noć, nađoh jedan smeštaj, da prespavam noć. Onako umoran, zaspao sam kao beba. Ma kakav džet leg? Spavao bih danima još da nisam morao da ustanem.

Gde dalje? Novi smeštaj je bukiran, ali nema odgovora da je prihvaćen. Naknadno sam saznao i da je vlasnik prvog stana otkazao smeštaj, a da mene o tome nije ni obavestio, već je to uradio istog dana kada sam već došao u Njujork. Šta reći...

Vreme za odjavu iz hotela, neizvesnost me i dalje muči, počinje uskoro turnir a ja još nisam u smeštaju!

I onda, kao što se ono radi u onim kvizovima, pritisnete taster "pomoć prijatelja".

Kolega Saša se ponudio da prespavam kod njega, dok se ne reši stvar, dok se ne preseče Gordijev čvor. Odlazim metroom broj 7 do njegovog smeštaja, ostavljam stvari, srećan što ga vidim. Odjednom, pad mi kamen sa srca, sve je u redu, dobro je, kaže mi biće sve u redu. Verujem mu. Saša, veliko hvala za sve ovo.

Nedugo zatim, predlaže mi:

"Hajdemo malo do grada".

Rado prihvatam. Koji sat šetnje, obilaska pomoći će mi da zaboravim na sve što se dogodilo, a nadao sam se da će promeniti i moj prvobitni utisak o samom Njujorku.

Bio sam spreman da ga prihvatim odmah, bezrezervno, ali on nije prihvatio mene. I tu je pretilo da opasno ode u onu stranu gde ću stalno imati taj loš utisak zbog nevolja na početku.

Ali znate šta je najbolji lek za ovakav problem? Sesti u metro, izaći na Tajms skveru i naći se u svetu nebodera na Menhetnu, u svetu hiljadu bilborda, reklama, u tom mravinjaku ljudi koji su stalno u nekoj žurbi.

"E ovo je Njujork", pomislio sam trijumfalno.

Jedna od sjajnih stvari tom delu Velike jabuke je što se sve ulice ukrštaju pod pravim uglom. Nepogrešivo. Teško je izgubiti se, mada ni sada ne razumem ovdašnji način numerisanja objekata.

Tajms skver je zaista čudesan, imao sam prilike videti ga i tokom dana i kasnije, kad padne noć.

Imaju tu u toj aveniji i neke montažne crvene stepenice gde svi vole da sede, kao u Rimu na onim čuvenim španskim stepenicama. Fotografisanje, masa turista, prelep je osećaj.

Nedaleko, kada se nastavi severno, izbija se na čuveni Central park, predivnu zelenu zonu koja se rasprostire na 840 hektara.

Mesto gde je život stvarno život. Masa ljudi koja je tu našla sklonište od svakodnevnice. Leže izvrnuti na travi, sunčaju se, smeju, piknikuju. Ma divota!

Kao u filmovima, svuda džogiraju, biciklisti su brojni. Igra se odbojka, bejzbol, pod nekim drvetom slave nečiji rođendan, zatim su tu i neke čudne igre sa loptom koja se baca na neku minijaturnu trampolinu...

Dok ležim na travi, opušten i gledam na taj sav svet oko sebe, počinje da mi se otapa led sa srca kada je reč o Njujorku. Ovde me je očarao.

Nedugo zatim stižu koleginice, Viki iz Grčke i Pradž iz Indije. Obradovah im se, usledile su priče o tenisu, tome šta nas čeka na turniru, kakve su šanse Novaka, Cicipasa...

Duva neki vetrić, oblačići na nebu se povlače. Sve je lakše. Sad je na redu ono zbog čega smo svi tu. Njegovo veličanstvo tenis.

Kad krene magija žute loptice, ništa više neće biti važno. A i to će biti jedno od novih lica Njujorka. Samo da sve dobije onaj vimbldonski sjaj.

Zoran Kecman