Depresija, anksioznost, panika – novi problem u tenisu

Ovim rečima petostruki svetski šampion u snukeru Roni O’Saliven opisao je najcrnje trenutke depresije sa kojima se suočio.

Pomišljao je, prema sopstvenom priznanju, da pored toga stavi plastični kuk jer bi mu osim stabilnosti prilikom odigravanja udaraca, pomogao da se ne savija previše.

Englez je pravi primer do koje granice su profesionalni sportisti spremni da idu kako bi ostvarili vrhunske rezultate. U jednom trenutku toliko postaju opsednuti uspesima da izgube dodir sa realnošću, a onda nastaju nedaće.

Mnogi sportisti širom sveta suočili su se ili se i dalje suočavaju sa depresijom i psihičkim problemima , bilo da je u pitanju individualni ili ekipni sport. Češći slučajevi se javljaju u individualnim sportovima gde se pojedinci sami bore protiv brojnih strahova.

I u tenisu je slična situacija, a pitanje mentalnog zdravlja preraslo je u jedno od osnovnih na ATP i WTA Turu.

Photo by Elsa/Getty Images

Za Petru Kvitovu sve se promenilo zahvaljujući jednoj, jednostavnoj SMS poruci. Bio je februar i Čehinja je upravo sletela u Katar, u Dohu – sledeću stanicu naporne teniske sezone. Sedam meseci posle osvajanja svog drugog Vimbldona i četiri meseca pošto je stigla do nove titule u FED kupu, trebalo je da bude na vrhuncu. Ali nešto nije bilo u redu. Osećala se prazno, ravnodušno i, što je zabrinjavajuće od svega, nije mogla da objasni zašto.

Kvitova se spremala za meč drugog kola protiv Srpkinje Jelene Janković kada je pogledala poruke. Među njima je bila i ona od Davida Kotize, njenog dugogodišnjeg trenera.

„Mislim da je dobra ideja da napraviš pauzu. U suprotnom, ne znam koliko dugo ćeš se osećati ovako“, pisalo je u SMS-u.

Zatečena porukom, 25-godišnjakinja je znala da nešto mora da uradi. Razmišljaja je o tome četiri dana i četiri noći dok nije shvatila da je Kotiza u pravu. Njih dvoje su razgovarali o njenim osećanjima u januaru, tokom turnira u Sidneju, kada je Petra umalo zaplakala. Bila je iscrpljena – mentalno i fizički.

„Osećala sam se užasno i nisam razumela šta nije bilo u redu sa mnom. Pobedila sam Jarmilu Gajdošovu i osetila se kao da želim da zaplačem. David i ja smo bili u liftu i rekao mi je da želi da razgovara sa mnom. Rekla sam 'Dobro, jer i ja moram da razgovaram sa tobom', i oboje smo mislili na istu stvar. Kazao je da me je video sa istom energijom kao sa kraja sezone u Singapuru. Odgovorila sam mu da sam se osećala kao da je već tada bio kraj sezone, a ona je tek počela. Bilo je veoma zabrinjavajuće“, otkrila je Kvitova.

Ona je propustila turnire u Indijan Velsu i Majamiju i većinu vremena je provela spavajući ili ležeći na plaži. Kada se vratila tenisu u aprilu, njen pozitivni stav opet je bio tu.

Photo by Clive Brunskill/Getty Images

Osvojila je Madrid sledećeg meseca (pobeda nad Serenom Vilijams u polufinalu), a i uprkos porazima na Rolan Garosu i Vimbldonu, ponovo je uživala u tenisu.

„Da nisam napravila pauzu, možda bih sada bila u krevetu bez želje da se probudim i odem na posao. Srećom, to se nije desilo“, priznala je ona u maju, tokom turnira u Rimu.

Prošle nedelje peta igračica na WTA listi otkrila je da pati od mononukleoze, bolesti koja iscrpljuje energiju i ne reaguje na antibiotike. Doktor joj je rekao da je verovatno ‘pokupila’ tokom proleća i mogla je da odahne jer je konačno znala zbog čega se osećala toliko umorno, uključujući i mentalni umor.

Kvitova nije jedina – kod drugih sportista je situacija mnogo, mnogo gora. Oni vrhunski, od igrača američkog fudbala do kriketaša, od fudbalera do skijaša, javno su govorili o iskustvima sa depresijom, nervozom, anksioznošću, stresom i napadima panike. U poslednje vreme sve je više i aktivnih tenisera voljnih da govore o ovom problemu.

Prema navodima Fondacije za psihičko zdravlje, oko 25 procenata ljudi širom sveta pati od neke vrste mentalnih problema tokom godine. Nema razloda da tenis, sport koji tera igrače do fizičkih i emotivnih granica, bude imun na tako nešto.

Ali, da li tenis može biti ranjiviji od ostalih sportova po pitanju psihičkog zdravlja? Neverovatna količina novca u vrhunskom tenisu znači da su najbolji i najviše nagrađeni. Za one izvan Top 100, gde je svaka nedelja nastavak borbe za pristojan život, pobede i porazi dodatno dobijaju na značaju. Dodajte i nemilosrdna putovanja i prostu činjenicu da je tenis individualni sport i on postaje još stresniji.

Photo by Matthew Stockman/Getty Images

Amerikancu Mardiju Fišu, o kojem smo već pisali, dijagnostifikovana je srčana aritmija 2012. godine. Ona je kasnije dovela do nekoliko psihičkih poremećaja, zbog kojih jedno vreme nije smeo da napusti kuću. Njegov povratak u martu 2013. godine u Indijan Velsu kolege su dočekale sa velikim oduševljenjem. Mardi nije igrao maksimalno od tada jer je i dalje bio pod terapijom. Odlučio je da ‘okači reket o klin’ posle Mastersa u Sinsinatiju i US openu, njegovom poslednjem turniru u karijeri.

„Tenis mi je zbog toga oduzet. Imao sam posao koji sam voleo i u kojem sam bio baš dobar. Bio sam na vrhuncu karijere i sve mi je to oduzeto zbog psihičke bolesti“, rekao je Fiš za ESPN tokom Rolan Garosa.

Fiš je 2011. godine ušao među 10 najboljih na svetu, ali nije ogorčen. Govori o svojoj bolesti u nameri da pomogne drugima, a samim tim i sebi.

„Kada pričam o tome deluje terapeutski i na mene. To me je mučilo na početku – nisam govorio o problemu, držao sam sve unutra. Što više pričam, otkrivam mnoge ljude koji se bore sa istim situacijama. Što više čitam i istražujem, shvatam koliko se Amerikanaca se svakodneno bori sa nekom vrstom psihičkih teškoća. To mi je dalo utehu“, istakao je momak iz Los Anđelesa.

On je morao da prevaziđe barijere i proprogovori jer nije postojao vrhunski sportista sa kojim je mogao da se posavetuje.

„Želeo sam da to bude jedna od onih uspešnih priča – da budem neko na koga ljudi mogu da se oslone, znajući da moji vršnjaci i kolege koji se nisu izjasnili ili ne znaju mnogo o tome, verovatno pate od istih problema, a da toga nisu svesni. Očigledno je da sam se mučio da iznesem svoj slučaj. Jarko želim da imam uspešnu priču na kraju – želim da odem na US open i da kažem da sam izašao pod sopstvenim uslovima, a ne da mi je to oduzeto u Vinston Sejlemu 2013. godine“.

Photo by Quinn Rooney/Getty Images

Mnogi igrači, u prošlosti, ali i sadašnjosti, patili su, često usamljeni, od anksioznosti, stresa i depresije. To je poznata priča, ali je u tenisu često držana iza zatvorenih vrata ne dozvoljavajući nikom da pronjuška o onome sa čim se suočava ovaj brutalni takmičarski sport.

Međutim, pričanje u javnosti pomaže drugima, uključujući i krovne organizacije u sportu, da razumeju da u svetu punom stresa psihičko zdravlje postaje osnovna briga.

Doktorka Nerina Ramlakan radi u klinici Najtingejl u Londonu i sarađuje sa sportistima sa brojnim simptomi psihičkih bolesti, posebno kod onih na čije spavanje utiče. Teniseri, kako ona kaže, osetljivi su na mentalne probleme kao i svi ostali sportisti, možda čak i više.

„Ako ništa, igrači moraju biti svesni toga zbog svog karaktera – obično, sport privlači ljude naviknute na kontrolu i one koji su ekstremno profesionalni. Žele da budu na vrhuncu igre, tako da stavljaju mnogo pritiska na sebe. Kada radim sa sportistima, primećujem da je perfekcionizam nešto što može stati na put njihovog zdravlja. Da bi bili dobri tokom meča moraju biti perfekcionisti, ali do određene granice – morate znati gde da povučete liniju, kada da kažete: ‘Ok, to je dovoljno. Jednostavno, moraš to da ostaviš za sada’, a ne da konstantno kritikujete sebe“, navela je doktorka Ramaklan.

Klif Riči, bivši američki Dejvis kup igrač, polufinalista US opena i Rolan Garosa, kao i četvrtfinalista Vimbldona, poznat je po borbi sa depresijom. Bolest je postala toliko ozbiljna da je morao da počne da pije lekove. Riči je kazao da je kontaktirao mnoge aktivne i penzionisane igrače kako bi pokušao da im pomogne.

„Nikada nisam video izjednačen meč – ili pobedite ili izgubite, ili ste gore ili dole. Ne postoji ništa ako ti je stalo do onoga što radiš. Konstantno putujete i borite se sa ‘džet legom’, a nekada i loše spavate. Nekada je tu alkohol i droga. Igrači ne žele da priznaju, ali svi smo mi ljudi i znamo šta se dešava. Postoji stigma, posebno u svetu sporta jer morate imati samopouzdanja i biti mentalno jaki. Nikada ne želite da se suočite sa tim da možda imate sličan problem. Često ste porodično disfunkcionalni i izolovani od ostalih“, izjavio je jednom Riči, autor knjige „Suočavanje sa depresijom, najteži meč teniskih šampiona“.

Photo by Brad Barket/Getty Images

Neki igrači, poput Andrea Agasija, Pata Keša i Monike Seleš o čijem slučaju je već bilo reči, dotakli su temu psihičkog zdravlja i depresije kada su završili karijere. U međuvremenu, Viktorija Azarenka i Heder Votson govorile su o borbi prilikom povreda.

Kanađanka Rebeka Marino, nekada 38. igračica planete, zvanično se povukla 2013. jer je patila od depresije. Međutim, legendarna Kris Evert (sada radi kao analitičarka na ESPN) imala je napade panike pošto se penzionisala.

„Posle teniske karijere postala sam majka, a tu je bilo mnogo uspona. Mislim da se nisam privikla na tenis posle života. Od teniserke sam postala supruga i majka, i možda je to život, ali nisam imala mnogo vremena da se vratim na zemlju. Nisam osećala nikakvu vrstu anksioznosti ili depresije dok moja deca nisu porasla. Dvoje od njih troje otišlo je od kuće i ostala sam sama, morala sam da se suočim sa sobom. Jednostavno, mnogo radite i idete na brojne terapije. Anksioznost je povezana, možete postati psihički bolesni. Imala sam napade panike. Držala sam sve u sebi toliko dugo i tako se osećala zbog svog života i tenisa. Takva sam bila na terenu, ali kada sam prestala da igram, moralo je negde da izađe. Sve što sam držala unutra je nekako izašlo napolje“, priznala je Evert.

ATP i WTA pomogli su igračima koji se bore ili su se borili sa sličnim problemima. Iako ATP nema zvaničnog psihologa kao WTA, često šalje tenisere na procenu i tretmane.

„Naši turnirski psiholozi i psihoterapeuti su u stalnom kontaktu sa igračima tokom godine. Kada igrač izrazi psihološke brige, mi imamo infrastrukturu koja ga vodi do prikladnog terapeuta. Kada su turnirski fizioterapeuti i psiholozi zabrinuti za psihičko i emotivno zdravlje igrača, preporučimo mu da potraži pomoć i asistiramo prilikom pokretanja adekvatne nege. Naši fizioterapeuti i psiholozi su u bliskom kontaktu sa igračima i kada vide neki uznemirujući znak, odmah pokreću akciju za prikladnu pomoć“, izjavio je Sajmon Higson, portparol Asocijacije teniskih profesionalaca.

Photo by Julian Finney/Getty Images

Keti Martin radi za WTA asocijaciju i pomaže igračicama da se naviknu na jedinstvenu prirodu Tura. Jedan od direktora za pomoć teniserkama veruje da tenis predstavlja ogledalo života.

„Stresne situacije mogu da se dese svakome, poput smrtnog slučaja u familiji, nečije borbe sa kancerom ili preseljenja. Kroz sve te situacije ljudi prolaze. Ako uzmete reket u ruke ne znači da imate čarobni štit koji vas brani od svega ostalog“, navodi Martin.

Ona upoznaje svaku novu igračicu na WTA Turu čime je proširen sistem uveden 1995. godine. Igračice uče o psihičkom zdravlju, posebno na početku i kraju karijera, kada privikavanje na normalan život može biti težak.

„Imamo mnogo preventivnih programa kako bismo pomogli igračicama, posebno kada dolaze – kada su mlade, moraju da prođu kroz period privikavanja na sredinu. Takođe i na kraju (karijere), kada je u pitanju izlazna tranzicija. To su periodi kada se mnoge promene dešavaju“.

Riči veruje da bi praksa uvedena od WTA mogla da bude primer za ostale sportove.

„Nešto slično bi možda ATP trebalo da uvede, ako već nema na ‘stolu’. Ako je vodeći u ovoj oblasti, tenis bi mogao da bude signal i da da sebi mnogo više kredibiliteta, uz promociju sporta“, smatra Riči.

Fiš poznaje mnoge tenisere i teniserke sa sličnim problemima i želi da pomogne svakome ko želi.

„Mnogo je lakše kada se o tome govori. Što više ljudi budu želeli da o tome govorim, više ću reći. ‘Evo mog broja telefona, pozovi me u svakom trenutku. Hajde da razgovaramo o tome, hajde da razgovaramo o pritiscima i tvojim strahovima’. Dobro je da mogu da pomognem prijateljima i kolegama, i da im pomognem da razumeju ono kroz šta sam i ja prošao. To je normalno, može se pobediti – u pitanju je svakodnevna borba, ali morate da nađete svoj mehur i da se u njemu osećate komforno. To će umnogome pomoći “, zaključio je Fiš.