Da li im ističe vreme za velike stvari?

Kei Nišikori, Grigor Dimitrov i Miloš Raonić veoma su dobri teniseri, ali ne mogu da se približe najboljima na svetu i da konkurišu za najveće titule.

Prošla godina dala je ozbiljne naznake da bi konačno mogli u kontinuitetu da se nose sa samim vrhom svetskog tenisa, ali ove sezone praktično su nevidljivi. Kakve su njihove šanse u Njujorku?

Kei Nišikori najbolje se drži, mada su za njega i očekivanja bila srazmerno veća posle plasmana u finale US opena. Sada, godinu dana posle tog uspeha, Kei nije napravio nikakav dodatni proboj.

Istina, četvrti je na svetu, osvojio je i tri titule (Memfis, Barselona, Vašington), ali je zatajio na najvećoj pozornici – prelaki porazi u četvrtfinalima Gren slem turnira (u Melburnu od Vavrinke, u Parizu od Conge), povreda na Vimbldonu i dva rutinska poraza od Marija u polufinalima Mastersa (Madrid i Rodžers kup) nisu ono što je Japanac očekivao.

I ne samo očekivao, već je to znatno manje od onoga što objektivno može. Nedavno je Izner govorio sa oduševljenjem o Keijevoj igri sa osnovne linije rekavši da je čak i Đokoviću pretnja. I zaista, Nišikori je vrlo brz, pronalazi prilično oštre uglove i može da menja pravac kako mu se prohte. Servis mu nije baš najjači, ali precizan je, raznovrstan i donekle potcenjen u raspravama tog tipa.

Ipak, krhko telo ne dozvoljava mu da često igra na najvišem mogućem nivou. Delovalo je da je prošlogodišnji US open mesto u kojem je pokazao da može – u iscrpljujućim mečevima u pet setova dobio je Vavrinku i Raonića, a zatim i Đokovića.

Taman je zaređao sa dobrim igrama, osvojio Vašington i stigao do polufinala u Montrealu, ali je onda zbog povrede preskočio Sinsinati. Doduše, to ne mora ništa da znači, u šta smo se uverili i prošle godine – malo je nedostajalo da Nišikori otkaže učešće na US openu, a onda je stigao do finala.

Nije se na pravi način Kei izborio sa pritiskom posle tog velikog rezultata, što se posebno videlo u Australiji i u Parizu. Takođe, utisak je da olako odustaje kada nije sve idealno – istinski šampioni igraju i sa određenom nelagodom i bolje podnose bol, izvlače mečeve u kojima ne blistaju i uvek veruju u trijumf, koliko god situacija i subjektivni osećaj na terenu govorili suprotno. To sa Keijem nije slučaj.

Nišikori će u Njujork doći sa radosnim sećanjima na prošlu sezonu, a to ume blagotvorno da deluje na igru – ambijent u kojem je već postignut uspeh daje sigurnost teniseru da može da ga ponovi. Zato je, između ostalog, toliko teško dobiti Đokovića na Lejveru, Nadala na Šatrijeu i Federera na Centralnom terenu Vimbldona.

I Grigor Dimitrov je prošle godine najavio da bi napokon mogao da napravi koherentnu celinu od svoje često haotične igre. To se pre svega videlo na Australijan openu i na Vimbldonu. U Londonu je eliminisao Marija, a od Nadala u četvrtfinalu Melburna i od Đokovića u polufinalu Vimbldona doživeo je poraze po istom kalupu. Četiri tesna seta u kojima se ravnopravno nosio sa njima i tačno se osećalo da mu nedostaje zrnce iskustva, hrabrosti i sreće da napravi iznenađenje.

To zrnce trebalo je da se pojavi u sledećoj sličnoj prilici, ali Dimitrov je sebi nije omogućio. U Njujorku je na razočaravajući način ispao od Monfisa, a to je bio samo uvod u užasnu 2015. godinu.

Nekada osmi teniser planete ispao je iz Top 20 (sada se ponovo vratio), prolazio je kroz privatne probleme, a na terenu je delovao izgubljeno i često je gubio od protivnika koji mu kvalitetom nisu ni blizu (Herison, Kuevas, Džonson...). Ove sezone skor mu je siromašnih 26-16, bez ijednog polufinala Mastersa ili četvrtfinala Gren slema.

Posle poraza od Gaskea na Vimbldonu prekinuo je saradnju sa trenerom Rodžerom Rašidom i sada pokušava da igru ponovo dovede u red.

Igra u Sinsinatiju bila je ohrabrujući znak, pobedio je Rosola i Pospišila, a zatim je u trećoj rundi imao meč loptu protiv Endija Marija, da bi na kraju ipak izgubio. Uprkos tome što se završilo porazom, Dimitrov odavno nije izgledao kao da tačno zna šta hoće na terenu kao u tom okršaju sa Škotom.

Bio je to verovatno najlepši meč turnira, a Bugarin je pokazao da svoj nesumnjivi talenat može da stavi u funkciju prakse. Da igra i svrsishodno, a ne samo atraktivno i nepredvidljivo. Naravno, bilo je tu i propusta u donošenju odluka, ponekog olakog promašaja, ali generalno je Dimitrov delovao zrelo i bilo ga je uživanje gledati.

Teško je reći iz ove perspektive, ali ako ga žreb i sreća posluže, možda bi baš predstojeći US open mogao da bude mesto na kojem će se 24-godišnji Grigor ponovo uzdići.

Nažalost, situacija je mnogo jasnija sa Milošem Raonićem. Zbog povrede stopala nije se na adekvatan način pripremio za tekuću sezonu, pravio je i prinudne pauze, a osim četvrtfinala Australijan opena i polufinala Indijan Velsa, nije napravio nijedan iole zapaženiji rezultat. A i u tim mečevima je prilično lako gubio, u Melburnu od Đokovića, u Kaliforniji od Federera.

Raonić tako nije uspeo da gradi na odličnim rezultatima iz prošle godine, kada je na Vimbldonu stigao do polufinala, dobio Federera u Parizu i umalo iznenadio Đokovića u Rimu.

I u Montrealu i u Sinsinatiju gubio je u prvim mečevima koje je igrao, od Karlovića i Felisijana Lopesa, pa je jasno da je Raonić u problemu sa samopouzdanjem i da je situacija daleko od idealne pred poslednji Gren slem turnir u sezoni.

Tek kada bude potpuno spreman i uspe da se vrati na nivo od ranije, Miloš će morati da poradi na određenim segmentima u igri koji bi ga učinili barem malo svestranijim, kao i da taktički igra mudrije. Onda bi i njegov servis, snažan i raznovrstan, bio još značajniji u mentalnom nadmetanju sa protivnicima.

Tendencija je takva u tenisu da i stariji igrači beleže sve bolje rezultate, uostalom Vavrinka je svoje Gren slem titule osvojio sa 29 i 30 godina, tako da za trio rođen u periodu od 1989. do 1991. godine ima još vremena, i te kako. Ipak, Đoković i Mari ne deluju kao da će popustiti u skorije vreme, pa ni Federer, a mlađi u vidu Kirjosa, Tima, Ćorića i ostalih već nadiru.

Videćemo hoće li tzv. “srednja generacija“ biti progutana ili će i oni dočekati svojih pet minuta.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)