Novak Đoković – Toronto ’zvezda vodilja’

Gubitak vere u svoje sposobnosti, o kojem sam pisao pred Rolan Garos, evidentan je i u nastavku sezone. Zaista je zabrinjavajući podatak da tokom čitave sezone Đoković nije pobedio nikoga iz Top10, najveći skalp mu je trijumf nad Mihailom Južnim (tada 15. na svetu) u finalu turnira u Dubaiju. Sumnjam da je to realni odraz Đokovićevog kvaliteta, ali činjenice ne lažu.

Na Rolan Garosu smo bili svedocima još jednog velikog razočaranja. Novak je tokom celog turnira imao uspone i padove, samo u duelu sa Keijem Nišikorijem nije izgubio ni set. U okršajima sa Karaljovom, Džineprijem i Haneskuom bilo je kritičnih trenutaka, ali je Novak uspevao da na suvu klasu izađe kao pobednik.

Protivnik u četvrtfinalu bio je Jirgen Melcer, momak koji nikada ranije nije dogurao tako daleko na nekom od Grend slem turnira. Đoković je vodio sa 2-0 u setovima i 2:0 u trećem, ali je izgubio. Takve stvari jednostavno ne smeju da se dešavaju pretendentu na teniski presto, naročito u duelima sa objektivno slabijim rivalima. Istina je da je Melcer igrao vrlo dobro, ali je isto tako istina da mu je Đoković poklonio pobedu.

Prvo, opuštanjem u trećem setu. Drugo, prečestim periodima malodušnosti praćenim lošim kretanjem i treće, slabim servisom. U drugom delu meča svaki Novakov servis išao je po sredini servis-polja, bez izuzetka. Uprkos svemu tome, Đoković je lako mogao i da pobedi, ali ’glava’ mu jednostavno nije tako stabilna kao ranije.

Posle poraza na Kvinsu od Malisa, Đoković je i Vimbldon počeo traljavo i tek posle pet setova izašao na kraj sa Olivijeom Rohusom. Start nije preterano obećavao, ali je Novak iz meča u meč dizao nivo igre, a u četvrtfinalu protiv Jen-Hsuna Lua odigrao je savršeno, možda i najbolji meč u sezoni.

Rival u polufinalu bio je Tomaš Berdih, nova idealna prilika da Novak karmu okrene na svoju stranu i plasmanom u finale Vimbldona označi početak nove ere u svojoj karijeri. To se, međutim, nije dogodilo. Čeh nije prikazao spektakularan tenis, igrao je mnogo bolje protiv Federera u četvrtfinalu, ali je dobio bitku nerava, što bi trebalo da bude Novakov teren.

Đoković je počeo meč isuviše nervozno, ritern mu nije dobro funkcionisao, pa je samo jednom brejk loptom Berdih došao do vođstva. Presudan je bio taj brejk drugog seta – Đoković je gubio sa 6-2, ali je hrabrijom igrom uspeo da izjednači, a posle fantastične bekhend paralele za 6-6 činilo se da je i set blizu. Međutim, tada se Novak ponovo stidljivo povlači iza osnovne linije i ne koristi povoljne prilike za napad na svoje dve set lopte. Berdih, kojem se takođe primetno stegla ruka, nekako uspeva da osvoji set posle Đokovićeve duple servis greške.

Treći set, u stvari, najbolje je pokazao Novakovo psihološko posrnuće. Ranije, kada bi gubio sa 2-0 u setovima, svi smo gajili nadu da do preokreta još može da dođe. Nada je bila osnovana jer se Đoković nikada nije predavao. To više nije slučaj i većina gledalaca je na kraju drugog seta promenila kanal na televizoru. Jedini brejk u trećem setu Berdih je napravio posle dve Novakove uzastopne duple greške. To dovoljno govori o njegovom pristupu u trećem setu.

Odmor posle Dejvis kupa Novaku je očigledno prijao i nastupom u Torontu može da bude ne zadovoljan, ali svakako ohrabren. Prvi meč sa uvek nezgodnim Benetoom je ’izgurao’ uprkos velikoj vrućini, koja Đokoviću tradicionalno ne prija, a zatim je agresivnom i autoritativnom igrom eliminisao Haneskua i Šardija.

Na red je došao već spomenuti okršaj sa Rodžerom Federerom. Meni zaista nije jasno koji je uzrok onako loše igre Đokovića u prvih devet gemova. Promašivao je polje sa 2-3m, a ubedljivo najveći problem bio mu je rad nogu; mislim da nikada nisam video da se Novak toliko često loše namesti za udarac.

Kako to u tenisu često biva, jedan gem okrenuo je sve i od pogurenih ramena i tužnog pogleda, Novak je ponovo disao punim plućima i u očima mu se videla želja za nadmetanjem i pobedom.

Đoković često na konferencijama za medije govori kako je njegov stil igre zapravo agresivan i kako se on trudi da igra ofanzivnije, ali mu to ne polazi od ruke. Drugi i treći set meča sa Federerom podsetio nas je na Novakove najslavnije dane, agresivnom igrom diktirao je ritam u meču, bio na ivici preokreta, ali na kraju nije uspeo.

Novakov ritern bio je izvanredan – sa lakoćom je čitao Federerove servise i odgovarao napadački pokušavajući da odmah preuzme kontrolu nad poenom. Forhendom je nemilosrdno eksploatisao Federerov bekhend i odvažno se upuštao u nadmetanja sa bazne linije ne povlaćeći se daleko iza linije. Bilo je naravno i grešaka, ali one nisu dolazile kao posledica plašljive igre (kao npr. protiv Berdiha), već iz želje da se napravi direktni poen ili stvori situacija za isti. U neizversnoj završnici Novak je viteški ’pao’ i nije mu zameriti jer je igrom zaista zaslužio sve pohvale. Zaostatak iz prvog dela meča jednostavno je bio preveliki.

Primetno je bilo, kao i tokom celog turnira, da Đokovićev servis polako dolazi na svoje. Nije bog zna kako snažniji, ali je zato ponovo raznovrstan i Novak je Federera nekoliko puta iznenadio servisima u forhend stranu. Takođe, utisak je da je ponovo u repertoar ubacio ’kik’ na drugom servisu, što nismo videli već duže vremena.

Đoković je, eto, izgubio kontinuitet i čvrstinu koja ga je krasila tokom većeg dela karijere, amplituda kvaliteta njegovih partija je ogromna. Zato je on trenutno najveća enigma na ATP turu i ni Pitija se ne bi usudila da prorekne kako će na US openu igrati Novak i koji će rezultat ostvariti.

Neću to činiti ni ja, ali deluje mi da se Novak nalazi u fazi sličnoj onoj kada se neki talentovani mladić probija na vrh, ali nikako da tu i dođe. Tj. potrebna mu je samo jedna velika pobeda, jedan značajan rezultat da probije led i ponovo ćemo gledati starog Novaka na delu.

Mislim da za to ima najveće šanse ukoliko pokuša da igra kao u drugom delu meča sa Federerom. U suprotnom, verovatno mu sledi još razočaranja. Kao u duelu sa Rodikom u Sinsinatiju.